Glumica koja je decenijama bila prepoznatljivo lice jugoslovenskog i srpskog glumišta, žena oštrog jezika i snažnog karaktera, nosila je priču o gubicima od kojih se, kako sama govori, čovek nikada do kraja ne oporavi.
Rođena je 1941. godine u Subotici, kao Eva Marija Balaš Vagner. Odrastala je u složenim i teškim okolnostima, a već rano je naučila da se za svoje mesto u svetu mora boriti. Kasnije je otišla u Beograd, gde je studirala glumu i dramaturgiju, a njena karijera počela je da se razvija u vremenu kada je jugoslovenska kinematografija doživljavala veliki uspon.
Publika je pamti po brojnim ulogama, ali i po filmu „Ljubavni slučaj ili tragedija službenice PTT“, koji joj je doneo i međunarodnu pažnju. Ipak, gluma nije bila njen jedini svet. Pisala je knjige, slikala i stvarala na način koji je često bio vrlo ličan. Upravo je kroz pisanje, godinama kasnije, nastavila da čuva ono što joj je ostalo od najvažnijih ljudi u životu.
Ljubav koja će obeležiti njen život
Slikar Radomir Stević Ras postao je njen suprug i, po njenim rečima, njena najveća ljubav. Želeli su dete, ali put do majčinstva za Evu nije bio lak. Govorila je da je osam puta bila trudna, a da je samo jednu trudnoću uspela da iznese do kraja. Tako je na svet došla Kruna.
Jedino dete, jedina ćerka i, kako će se kasnije ispostaviti, najveća radost njenih roditelja. Kruna nije bila obično dete. Od najranijih godina pokazivala je izuzetan talenat za pisanje. Eva je kasnije pričala da je njena ćerka još kao devojčica pisala ogromne rukopise, a da je njen talenat prepoznao i Duško Radović. Međutim, porodična sreća nije trajala onoliko dugo koliko je Eva želela.
Smrt supruga
Radomir Stević Ras preminuo je 1982. godine, kada je imao samo 50 godina. Eva je u trenutku njegove smrti bila na putu. Snimala je u Budimpešti i nije ni znala šta se dogodilo. Kasnije je pričala o trenutku kada joj je saopšteno da je suprug umro. Ono što je posebno pamti jeste da je tog dana već bila obučena u crno. Ljudi oko nje su, pre nego što su joj rekli šta se dogodilo, pomislili da je već saznala tragičnu vest.
Njegova smrt ostavila je Krunu bez oca u njenim najosetljivijim godinama. Imala je samo 14 godina. A onda su usledili i novi gubici. Eva je 1986. godine izgubila majku, a samo nekoliko meseci kasnije preminuo je i njen otac. Godine koje su već bile obeležene smrću supruga tako su postale još jedan period njenog života u kojem je gubitak stizao za gubitkom.
Najveća tragedija
Kruna je otišla u Pariz. Imala je 24 godine. Njena smrt 1993. godine za Evu je ostala jedna od najbolnijih i najtežih životnih rana. Posebno je boli činjenica što dugo nije imala jasan odgovor na pitanje šta se njenoj ćerki dogodilo.
Prema njenim ranijim izjavama, tek tri dana nakon Krunine smrti saznala je da je umrla. Francuska policija je posle istrage saopštila da je reč o prirodnoj smrti, ali Eva je godinama govorila da nije dobila odgovor koji bi mogao da joj donese mir.
I upravo tu je možda najveća težina njene priče. Nije izgubila samo dete.
Izgubila je dete, a sa njim i mogućnost da jednog dana dobije odgovore na sva ona pitanja koja majka posle takvog gubitka nosi sa sobom.
Krunino telo je iz Pariza vraćeno u Beograd uz finansijsku pomoć Ministarstva kulture, jer Eva u tom trenutku nije imala novca da sama plati troškove.
Život više nije bio isti
Porodične fotografije sklonila je od sebe. Crna garderoba postala je njen zaštitni znak. Godinama je govorila da crninu nije skinula jer žalost za njom nije bila nešto što se završava posle godinu ili dve.
Ipak, Kruna nije nestala iz njenog života. Naprotiv. Postala je njegov nevidljivi centar.
Eva je govorila da je njena misija da veliča život svoje ćerke i da su njeni romani na različite načine posvećeni njoj. Kroz knjige je nastavila razgovor sa detetom koje više nije moglo da joj odgovori.
Kada govori o Kruni, Eva ne govori samo o smrti. Ona govori o njenom talentu, karakteru, detinjstvu i životu koji je bio prekratak. I možda je upravo to način na koji je preživela ono što se preživeti ne može.
Tako što nije dozvolila da Kruna ostane samo „njena preminula ćerka“. Želela je da ostane Kruna, devojčica koja je pisala.
Mlada žena koja je imala svoj svet, njena najveća sreća. Ona čiji je život prestao, ali čije mesto u majčinom životu nikada nije prestalo da postoji.
Posle 33 godine, Eva je 2026. ponovo govorila o Kruni i njenoj smrti, otkrivajući nove detalje o onome što je saznala i šta je godinama nosila u sebi. Ipak, ni posle toliko vremena nije govorila kao neko ko je preboleo gubitak. Više kao majka koja je naučila da živi sa prazninom koja nikada nije zaista popunjena.
Njen život zato nije samo priča o glumici koja je ostavila trag u filmu, književnosti i umetnosti.
To je priča o ženi koja je više puta morala da se oprašta od ljudi koje je volela. Od supruga, od roditelja i na kraju, od svog jedinog deteta.