Jedanaesti avgust 1999. godine mnogi u Srbiji i danas pamte kao jedan od najneobičnijih letnjih dana. Umesto uobičajene vreve, ljudi su zatvarali prozore, spuštali roletne, navlačili debele zavese i sklanjali se od pogleda ka nebu. Pomračenje Sunca bilo je najavljeno kao veliki astronomski događaj, ali je atmosferu dodatno pojačao strah od svega što bi tog dana moglo da se dogodi.
Tada nije bilo društvenih mreža, telefona sa kamerama ni interneta koji je danas dovoljan da za nekoliko sekundi proverimo da li je neka priča tačna. Informacije su stizale preko televizije, radija, novina, roditelja, komšija i rodbine, a upozorenja stručnih institucija mnogima su zvučala toliko ozbiljno da je čitav događaj dobio gotovo apokaliptičnu atmosferu.
Zvanične institucije tada su građanima davale detaljna uputstva. Preporučivano je da se, ukoliko ne moraju da izlaze, zadrže u kućama, spuste roletne i udalje od prozora. Posebno se upozoravalo da se Sunce ne posmatra nezaštićenim očima.
Ipak, ono što danas možda najviše privlači pažnju nisu samo zvanične preporuke, već način na koji su ih obični ljudi tada doživeli.
„Mi smo već spremni, čekamo pa šta bude“
Jedan komentar ispod video-snimka koji podseća na pomračenje posebno dobro prikazuje tadašnju atmosferu.
„1999. godinu posebno pamtim, iako sam tada imala 16 godina. Komšije na našem spratu sve zamračile, mama i ja im nosimo kolače koje je mama spremila. Kaže komšinica: ‘Ti si danas i rernu palila? Na ovaj dan?’ Kaže mama: ‘Zašto ne bih?’ A komšinica kaže: ‘Može da bude svašta danas – zemljotres, smak sveta... Mi smo već spremni, čekamo, pa šta bude.’“
Za mnoge porodice pomračenje tako nije bilo samo pitanje toga kako bezbedno posmatrati Sunce. Pretvorilo se u događaj za koji se trebalo pripremiti kao da se očekuje nešto veliko i nepredvidivo.
Deke, roletne i „oprema“ za pomračenje
U komentarima se pojavljuju i brojna sećanja na improvizovane načine zamračivanja prostorija.
„Najteže je bilo zakucati ćebe na prozor, a ne smeš gledati u njega. Da ne oslepiš. Pa ti pada, a ti u panici“, napisala je jedna žena.
Neko drugi je, pak, napisao kratko:
„Mene mama poslala kod strine jer su imali roletne.“
Danas se ovim pričama smejemo, a tada su ljudi bili u neverovatnoj panici.
Nisu svi imali „pravu“ zaštitu
Posebno su zanimljiva sećanja na načine na koje su ljudi pokušavali da pogledaju pomračenje, iako nisu imali odgovarajuću opremu.
Jedna osoba napisala: "Meni baba dala braon flašu od piva da kroz nju gledam"
Druga se našalila da su ga gledali „kroz babin rendgen snimak kuka“.
Zvanične preporuke ipak nisu bile bez razloga. Tokom delimične faze pomračenja građanima je bilo savetovano da ne gledaju u Sunce bez zaštite, dok su za neposredno posmatranje preporučivane specijalne naočare sa kobaltnim staklom i odgovarajućim zasenčenjem.
„Nemojte se smejati našim roditeljima“
Jedan komentar posebno je zanimljiv jer pokušava da objasni zbog čega su ljudi 1999. toliko verovali različitim upozorenjima.
„Podsetimo da su ljudi tehnološki bili daleko nepismeniji 1999. godine, bez interneta i svega što danas može da se pročita i nauči na njemu. A 2020. smo bili itekako u eri interneta i vrlo obrazovani pa smo opet poverovali u nešto slično. Nemojte se smejati našim roditeljima, nismo ništa bolji.“
Iako danas imamo gotovo neograničen pristup informacijama, strah od nepoznatog nije nestao. Kada se pojavi događaj koji deluje neobično, ljudi i dalje traže objašnjenja od porodice, prijatelja, društvenih mreža i medija.
Razlika je u tome što danas informacija može da stigne za nekoliko sekundi, dok su 1999. televizija i radio imali mnogo veću ulogu.
Dan kada su i deca ostajala u kućama
Tadašnje preporuke posebno su se odnosile na decu i starije osobe. Onima koji nisu morali da napuštaju dom savetovano je da tokom pomračenja ostanu unutra i ne posmatraju pojavu, dok je deci preporučivano da borave u zatvorenom i zamračenom prostoru.
Zato nije neobično što se toliko ljudi danas seća gde su se nalazili tog dana.
Neko je bio kod bake, neko kod strine, neko u potpuno zamračenoj sobi, a neko je pokušavao da kroz improvizovanu „zaštitu“ ipak vidi prizor zbog kojeg je čitava zemlja tog dana zastala.
Pomračenje koje je izgledalo kao smak sveta
Usred leta, tokom dana, svetlost je počela da nestaje, a atmosfera je postajala sve mračnija.
Za ljude koji nisu imali iskustvo sa takvim fenomenom, prizor je mogao da izgleda gotovo nestvarno.
Zbog toga ne čudi što su se uz priče o zaštiti očiju širile i razne pretpostavke o tome šta bi moglo da se dogodi. U pojedinim komentarima vidi se koliko je granica između zvaničnih upozorenja i narodnog straha tada bila tanka.
Zvanična uputstva čak su navodila čitav niz mogućih zdravstvenih tegoba, među kojima su bili ubrzan rad srca, grčevi u stomaku, povećanje krvnog pritiska, rast nivoa šećera u krvi i, kao posebno ozbiljna posledica, mogućnost oštećenja vida.
Danas, kada se ljudi osvrću na 1999. godinu, mnogi se ne sećaju samo samog pomračenja. Sećaju se deka na prozorima, spuštenih roletni, roditeljskih upozorenja, odlaska kod rodbine, improvizovanih „naočara“ i rečenica koje su tada zvučale potpuno ozbiljno, a danas izazivaju osmeh.