U staroj Sparti detinjstvo nije bilo shvaćeno kao bezbrižno razdoblje koje treba ispuniti igrom i školom. Spartanci su od najranijih godina pripremali decu za uloge koje će jednog dana imati u društvu – a za dečake je to pre svega značilo da postanu disciplinovani, izdržljivi i poslušni vojnici.
Njihov čuveni sistem vaspitanja zvao se agoga i bio je jedan od najneobičnijih obrazovnih sistema antičkog sveta. Za razliku od Atine, gde je obrazovanje dečaka bilo više usmereno na književnost, muziku i različite veštine, Sparta je mnogo veći značaj pridavala fizičkoj spremnosti, samokontroli, izdržljivosti i sposobnosti da pojedinac podredi lične interese zajednici.
Ipak, slika Sparte kao društva u kojem su deca samo surovo kažnjavana i terana da trpe glad predstavlja pojednostavljivanje. Spartansko vaspitanje bilo je složen sistem koji je imao jasnu društvenu svrhu: stvaranje građana koji će biti lojalni gradu-državi i sposobni da ispune svoju ulogu u njemu.
Sve je počinjalo još pre sedme godine
Pre nego što bi dečak ušao u agogu, njegovo vaspitanje odvijalo se u porodici.
Plutarh u „Likurgu“ opisuje da su, prema tradiciji koju je zabeležio, novorođenčad pregledale starešine. Ako bi dete bilo ocenjeno kao zdravo i snažno, otac bi dobio nalog da ga podiže. Plutarh navodi i priču da su slabu ili deformisanu novorođenčad izlagali na mestu zvanom Apotete, ispod Tajgeta.
Međutim, upravo ovaj deo spartanske priče zahteva oprez.
Savremeni istoričari upozoravaju da ne treba nekritički prihvatiti sve detalje koje su kasniji autori zapisali o Sparti. Priča o sistematskom bacanju slabe dece sa Tajgeta često se ponavlja u popularnoj kulturi, ali nije isto tako dobro potvrđena kao postojanje same agoge.
Plutarh istovremeno opisuje i drugačiji pristup ranom vaspitanju. Navodi da su spartanske dadilje nastojale da decu ne razmaze, da ih ne navikavaju na izbirljivost u hrani i da ih oslobode straha od mraka i samoće.
Drugim rečima, od najranijih godina deca su učena samostalnosti i izdržljivosti.
Sa sedam godina dečak više nije pripadao samo porodici
Jedan od najvećih preokreta dolazio je kada bi dečak napunio sedam godina.
Tada je, prema opisima spartanskog sistema, napuštao isključivo porodično vaspitanje i ulazio u državnu agogu. Dečaci su bili organizovani u grupe i odrastali zajedno, pod nadzorom odraslih i starijih mladića.
Ksenofont posebno ističe da Likurg nije prepustio obrazovanje dečaka pojedinačnim očevima. Umesto toga, za njihovo vaspitanje bio je zadužen državni nadzornik, poznat kao paidonomos, koji je imao ovlašćenje da nadgleda dečake i kažnjava ih zbog neposlušnosti.
To je bila jedna od ključnih karakteristika spartanskog sistema.
Dete nije trebalo prvenstveno da nauči kako da bude samostalni pojedinac, već kako da bude deo zajednice.
Učili su ih da slušaju, trpe i ne odustaju
Spartansko vaspitanje bilo je zasnovano na nekoliko osnovnih vrednosti: disciplini, poslušnosti, izdržljivosti, hrabrosti i samokontroli.
Plutarh navodi da su dečaci učili da izvršavaju naređenja, podnose teškoće i budu uspešni u borbi. Čitanje i pisanje nisu bili potpuno zanemareni, ali su imali znatno manju ulogu od fizičkog i vojnog treninga.
To ne znači da Spartanci nisu znali da čitaju ili pišu. Znači da njihov obrazovni sistem nije davao istu težinu intelektualnom obrazovanju kao neki drugi grčki gradovi.
U centru je bila praktična priprema za život kakav je Sparta očekivala od svojih građana.
Dečaci su namerno živeli skromno
Jedan od najpoznatijih delova spartanskog vaspitanja bila je namerna oskudica.
Plutarh opisuje da su dečaci postajali sve manje razmaženi kako su odrastali. Sa dvanaest godina, prema njegovom opisu, dobijali su samo jedan ogrtač godišnje i navikavali se na vrlo jednostavne uslove života.
Spavali su u zajedničkim prostorima, na prostirkama koje su sami pravili od trske.
Cilj nije bio da im život bude prijatan.
Cilj je bio da nauče da udobnost nije neophodna za preživljavanje.
Čak je i glad bila deo njihovog vaspitanja
Jedna od najpoznatijih priča o spartanskoj deci odnosi se na hranu.
Prema Plutarhu, dečacima je davano relativno malo hrane, a bili su podsticani da se sami snalaze. U tom kontekstu se navodi i poznata priča da su učili da kradu hranu – ne zato što je krađa sama po sebi bila vrlina, već zato što je veština neprimećenog pribavljanja hrane bila deo njihove obuke. Ako bi bili uhvaćeni, bili bi kažnjeni.
To je zapravo veoma karakterističan primer spartanske filozofije - nije bilo dovoljno samo imati hranu, trebalo je znati kako da je pronađeš i sačuvaš.
Istovremeno, savremeni istoričari upozoravaju da detalje iz kasnijih izvora treba čitati kritički, jer su pisci poput Plutarha živeli vekovima posle klasične Sparte.
Učili i specifičan način govora
Spartanci su razvijali i specifičan način govora.
Od mladih se očekivalo da budu kratki, jasni i precizni.
Plutarh piše da su dečaci učeni da govore malo, ali da njihove reči imaju težinu. Otuda potiče izraz lakonski govor, po Lakoniji, oblasti kojoj je Sparta pripadala.
Ideja je bila jednostavna: nije važno koliko govoriš, već da li ono što kažeš ima smisla.
Takvo vaspitanje bilo je deo šireg insistiranja na samokontroli – čak i kada je reč o emocijama i govoru.
Ismevanje je bilo deo vaspitanja
Spartanska deca nisu samo učila da podnose fizičku nelagodu.
Učila su i da podnose kritiku i podsmeh.
Plutarh navodi da su stariji muškarci posmatrali njihove igre i izazivali ih da se nadmeću i raspravljaju kako bi videli kakve su im prirodne osobine.
U zajedničkim obrocima dečaci su slušali razgovore odraslih, učili da se šale bez preterivanja i da podnesu šalu na svoj račun. To je imalo važnu funkciju: dete je trebalo da nauči da ga kritika ili podsmeh ne izbace iz ravnoteže.
Nisu svi Spartanci imali isto detinjstvo
Ovo je važno naglasiti jer se spartansko vaspitanje često predstavlja kao sistem koji je podjednako obuhvatao svu decu.
Agoga je prvenstveno bila sistem za mušku decu spartanskih građana.
Dečaci su od sedme godine prolazili kroz organizovanu državnu obuku, dok devojčice nisu bile uključene u isti program. Međutim, to ne znači da su spartanske devojke bile potpuno bez obrazovanja ili fizičke aktivnosti. Naprotiv, u tom pogledu Sparta je bila prilično drugačija od mnogih drugih grčkih gradova.
Spartanske devojčice su takođe trenirale
Za razliku od mnogih grčkih sredina, spartanske devojke su imale mnogo više fizičke aktivnosti.
Plutarh navodi da su trčale, rvale se, bacale disk i koplje. Učestvovale su i u pesmi, plesu i javnim ceremonijama.
Ideja je bila da i žene budu fizički snažne i zdrave.
Plutarh navodi spartansko objašnjenje da snažna tela žena treba da doprinesu rađanju zdrave dece.
Spartanske žene su zbog toga imale veću fizičku slobodu i vidljiviju ulogu u javnom životu nego žene u mnogim drugim grčkim polisima. Savremeni istoričari ipak upozoravaju da ne treba modernim merilima jednostavno nazivati Spartanke „ravnopravnim“ ženama – njihova sloboda bila je deo specifičnog spartanskog društvenog sistema i imala je svoje granice.
Šta se dešavalo kada dečak postane stariji?
Agoga nije bila kratkotrajna škola.
Kako su dečaci odrastali, obuka je postajala zahtevnija, a njihova odgovornost veća. Fizička spremnost, disciplina, borbene veštine i pripadnost grupi ostajali su ključni.
Jedan od ciljeva bio je da se mladić navikne da funkcioniše kao deo vojne formacije, a ne kao pojedinac koji prvenstveno sledi sopstvene želje.
Zato je zajedništvo bilo izuzetno važno.
Dečaci su odrastali zajedno, trenirali zajedno i učili da se oslanjaju jedni na druge.
Najmračniji deo: surova provera izdržljivosti
Kada se govori o spartanskom vaspitanju, često se pominje - krypteia, odnosno posebna institucija ili obred povezan sa mladim Spartancima.
Međutim, ovde je posebno važno biti oprezan.
Antički izvori se ne slažu potpuno oko toga šta je krypteia tačno bila. Platon je opisuje kao svojevrsni test izdržljivosti u kojem su mladići boravili bez opreme, dok Aristotel daje drugačiji prikaz koji uključuje nasilje prema helotima. Savremeni istoričari i dalje raspravljaju o njenoj tačnoj funkciji.
Zato nije dobro jednostavno napisati da je „svaki Spartanac morao da ubije roba da bi završio školovanje“. To je popularna verzija priče, ali istorijski dokazi su složeniji.
Zašto su Spartanci sve to radili?
Odgovor se krije u samoj strukturi spartanskog društva.
Sparta je bila društvo u kojem je vojna moć bila od ogromnog značaja. Spartanski građani činili su manjinu stanovništva, dok su veliki deo ekonomskog rada obavljali heloti. Zbog toga je sposobnost građana da budu vojno spremni i međusobno povezani bila ključna za opstanak sistema.
Agoga je zato bila mnogo više od škole.
Dete je učilo da:
- poštuje pravila,
- sluša autoritet,
- podnosi teškoće,
- kontroliše emocije,
- bude fizički spremno,
- govori kratko i jasno,
- sarađuje sa grupom,
- podredi deo ličnih interesa zajednici.
Porodica nije bila potpuno nevažna, ali država je imala glavnu ulogu
Jedna od najvećih razlika između spartanskog i savremenog shvatanja detinjstva jeste činjenica da država nije ostajala po strani kada je dete napunilo određene godine.
Ksenofont upravo to naglašava kada opisuje da je Likurg obrazovanje dečaka oduzeo iz isključive nadležnosti očeva i poverio ga državnom sistemu. Zato je spartanski roditelj imao manje slobode da sam odlučuje kako će njegov sin biti vaspitavan. Dete je odrastalo u sistemu čiji je krajnji cilj bio određen mnogo pre nego što je ono samo moglo da odlučuje o svojoj budućnosti.
Mane spartanskog vaspitanja
Sparta je vekovima bila poznata po vojnoj disciplini i sposobnosti svojih hoplita. Njena vojska stekla je reputaciju jedne od najefikasnijih kopnenih sila grčkog sveta.
Ali spartanski sistem imao je i ogromnu cenu.
Individualnost je bila podređena kolektivu, a surovost je bila ugrađena u obrazovanje. Dečaci nisu odrastali u sistemu koji ih je prvenstveno učio kreativnosti, ličnom izboru ili udobnosti.
Njih je trebalo oblikovati tako da budu disciplinovani građani i ratnici.
I upravo zato je spartanska agoga ostala toliko fascinantna i više od dve hiljade godina kasnije.
Kada se danas govori o spartanskom vaspitanju, često se izdvajaju glad, fizički napori, kazne i stroga disciplina.
Ali suština njihovog sistema bila je šira.
Spartanci su verovali da se karakter oblikuje navikama. Plutarh upravo kroz priču o dva psa – jednom koji je odgajan u udobnosti i drugom koji je naviknut na lov – prenosi ideju da navike i vežba mogu snažno uticati na čovekove sposobnosti i ponašanje.
Njihov problem, iz današnje perspektive, jeste što su tu ideju doveli do ekstremnosti.
Dete su želeli da nauče da ne odustaje kada je teško. Da ne zavisi od udobnosti. Da poštuje zajednicu. Da kontroliše sebe čak i kada je pod pritiskom.
Ali cena takvog sistema bila je ogromna: detinjstvo je bilo podređeno potrebama države.