Sedam smrtnih grehova su klasifikacija poroka u hrišćanskim učenjima. Nazivani su „smrtonosnim“ ne zato što se kažnjavaju smrću, već zato što vode do smrti duše.
Smrtni gresi uključuju:
- gordost,
- pohlepu,
- bes,
- zavist,
- pohotu (blud),
- proždrljivost i
- očajanje.
Ovi gresi su suprotstavljeni sa sedam vrlina:
- Poniznost (skromnost) suprotnost oholosti; sposobnost da čovek vidi svoju vrednost, ali i da poštuje druge, bez uzdizanja sebe iznad njih.
- Velikodušnost (darežljivost) – suprotnost pohlepi; spremnost da se deli, pomaže i daje bez sebičnosti.
- Čednost (čistota) – suprotnost bludu; poštovanje sebe i drugih, vladanje sopstvenim željama.
- Blagost (strpljenje) – suprotnost gnevu; sposobnost da se oprosti, da se ne reaguje osvetom i da se podnese teškoća mirno.
- Umerenost – suprotnost proždrljivosti; mera u hrani, piću, uživanjima i svim životnim potrebama.
- Marljivost (revnost) – suprotnost lenjosti; posvećenost radu, odgovornosti i duhovnom razvoju.
- Ljubav (milost, saosećanje) – suprotnost zavisti; iskrena želja za dobrom drugih, radost zbog tuđe sreće.
Smrtni gresi sežu do Prve Jovanove poslanice u Novom zavetu: „Ako ko vidi brata svoga gde čini greh koji nije do smrti, neka se moli, i Bog će mu dati život - to jest, onome ko čini greh koji nije do smrti. Postoji greh koji vodi do smrti; ne kažem da se za njega moli.“
Koncept smrtnih grehova razvili su i Oci pustinje, posebno Evagrije Pontijski, koji je identifikovao sedam zlih misli koje moraju biti prevaziđene. Njegov učenik, Jovan Kasijan, svojom knjigom „O pravilima kinobitskih manastira“, učinio je ovu klasifikaciju poznatom u Evropi, gde je postala osnova za katoličku ispovednu praksu.
Gordost:
Ovaj greh je pogodio prve ljude u Raju, Adama i Evu, kada su odlučili da prekrše Božju zabranu jedenja plodova sa drveta dobra i zla. Gordost se smatra ne samo najtežim grehom, već i izvorom drugih smrtnih grehova...
U staroj Atini, gordost se smatrala jednim od najvećih zločina i koristila se za opisivanje drskog prezira koji je mogao da natera osobu na nasilje. Aristotel je definisao aroganciju kao zloupotrebu žrtve za sopstveno zadovoljstvo. Značenje ove reči se menjalo tokom vremena. Na primer, Dante je definisao gordost kao „samovlasnik pretvoren u mržnju i prezir prema bližnjem“.
Za Dantea je izgradnja Vavilonske kule bila primer preterane gordosti.
Pohlepa:
Pohlepa, takođe poznata kao srebroljublje, pohlepa i gramzivost, je greh želje. Prema definicijama van hrišćanskog pisma, pohlepa je prekomerna želja za posedovanjem više nego što je potrebno, posebno materijalnog bogatstva.
U Danteovom Čistilištu, pokajnici su vezani i položeni licem nadole na zemlju zbog preteranog fokusiranja na zemaljske misli. Gomilanje, krađa i pljačka, posebno putem nasilja ili obmane, sve su to radnje koje mogu biti motivisane pohlepom. Takvi prestupi mogu uključivati simoniju, kada neko pokušava da kupi ili proda sakramente, uključujući sveštenstvo i, samim tim, položaje vlasti u crkvenoj hijerarhiji.
Bes:
Bes je još jedan od smrtnih grehova svojstvenih ljudima, koji nanosi štetu duši i drugima. Bes nastaje kao reakcija na postupke koji izgledaju pogrešno i izazivaju nezadovoljstvo i ogorčenje.
Međutim, bes nije uvek greh. Postoji vrsta besa koja je biblijski odobrena, a naziva se „pravedni gnev“.
Zavist:
Zavist, kao i pohlepa ili pohota, karakteriše se nezasitom željom. Ona proizilazi iz sujete i odvaja čoveka od bližnjeg. Sveti Oci nazivaju zavist „plačom“ nad tuđom srećom i blagostanjem. Zavist je bila razlog zašto je Kain ubio svog brata Avelja, jer je Kain zavideo Avelju zato što je Bog odobrio Aveljevu žrtvu, a ne Kainovu.
Zavist može biti slična ljubomori po tome što obe uključuju nezadovoljstvo nečijim osobinama, statusom ili sposobnostima. Zavist je takođe direktno povezana sa Deset zapovesti: „I ne poželi... imovinu bližnjeg svoga . “
Dante je definisao zavist kao „želju da se drugima uskrati ono što im pripada“. U Danteovom Čistilištu, zavistljivci se kažnjavaju tako što im se oči zatvaraju žicom jer osećaju grešno zadovoljstvo gledajući druge kako se ponižavaju.
Požuda:
Pohota ili strast je jaka želja. Požuda je obično povezana sa intenzivnom ili neukroćenom seksualnom željom, koja može dovesti do preljube.
Dante je definisao požudu kao neselektivnu ljubav prema ljudima. Požuda se takođe smatra najmanje ozbiljnim smrtnim grehom, jer predstavlja zloupotrebu sposobnosti koje ljudi dele sa životinjama, a gresi tela su manje ozbiljni od grehova duha.
U „Čistilištu“, pokajnik hoda u vatri da bi se očistio od pohotnih misli i osećanja. U „Paklu“, neoproštene duše, krive za pohotu, večno bivaju nošene nemirnim vetrovima, simbolizujući nedostatak samokontrole u zemaljskom životu.
Proždrljivost:
Proždrljivost je prekomerno uživanje i konzumiranje nečega. Reč potiče od latinske reči gluttire, što znači gutati.
Srednjovekovni autoriteti (kao što je Toma Akvinski) imali su širi pogled na proždrljivost, tvrdeći da ona može da uključuje i opsesivno iščekivanje hrane i preterivanje u delikatesima i skupoj hrani.
Očaj:
Očaj je stanje apatije i depresije u kojem je osoba nezainteresovana za svoju situaciju i šta se dešava oko nje, a takođe može biti nesposobna da ispuni svoje životne obaveze.
Očaj se javlja kada se osoba oseća zarobljeno u negativnim mislima. Oseća se kao da je nad njom neprobojna tama i da nikada više neće videti svetlost.
Šta sedam smrtnih grehova znače danas
Dok danas razmišljamo o sedam smrtnih grehova, otkrivamo da ovi drevni koncepti iznenađujuće odjekuju sa savremenim psihološkim razumevanjem ljudskog ponašanja.
Na primer, greh zavisti odgovara osećanjima neadekvatnosti, koja često proizilaze iz niskog samopoštovanja. Proždrljivost se, s druge strane, tradicionalno posmatra kao prekomerno uživanje, povezano sa kompulzivnim ponašanjem i zavisnošću. Pohlepa, nezasita želja za sticanjem više, odgovara onome što psiholozi nazivaju materijalističkom vrednosnom orijentacijom. Požuda, koju karakteriše neodoljiva potreba za fizičkim ili emocionalnim zadovoljstvom, psihološki se definiše kao impulsivnost i kompulzivno seksualno ponašanje.
Gordost, nazvan korenom svih grehova, nalazi svoj psihološki pandan u narcizmu i egoizmu. Očajnost odražava simptome depresije i nedostatka motivacije. Bes je, u međuvremenu, usko povezan sa modernim shvatanjima upravljanja besom i međuljudskim sukobima.
(Stil/Dzen.ru)