Navršava se tačno 31 godina od vojne akcije "Oluja" u kojoj je stradalo oko 2.000 Srba. Tom prilikom je Hrvatska vojska i policija proterala iz Republike Srpske Krajine 220.000 ljudi koji su napustili svoje domove u najvećem talasu tokom nekoliko dana operacije. Među njima je bilo mnogo žena, dece i starijih osoba...
Danas kada se setimo tog strašnog egzodusa, svima je u mislima pesma Branka Ćopića "Na Petrovačkoj cesti". Međutim, ona nije napisana po događaju iz 1995. godine, već je nastala 50 godina ranije i opisuje stradanje iz Drugog svetskog rata, kada je NDH 1941. godine izvršila masovni progon i zločin nad Srbima, Jevrejima i Romima. Tada su mnogi ljudi bežali iz svojih sela pred nasiljem, represijom i vojnom operacijom.
Pesma „Na Petrovačkoj cesti“ Branka Ćopića vezuje se za stradanje civila u takvom ratnom okruženju. Ona opisuje kolonu izbeglica koja se kretala putem kod Bosanskog Petrovca, dok ljudi pokušavaju da pronađu spas.
Važno je napomenuti da je pesma nastala više od 50 godina pre vojne operacije „Oluja“ (1995). Zbog toga se ponekad pogrešno misli da opisuje napad na izbegličku kolonu na Petrovačkoj cesti tokom „Oluje“. U stvarnosti, Ćopićeva pesma odnosi se na stradanje iz Drugog svetskog rata, iako su zbog istog mesta i slične sudbine izbeglica mnogi kasnije povlačili simboličnu paralelu između ta dva događaja.
Istorija nas ne uči samo onome što se dogodilo, već nas podseća na ono što nikada ne smemo da zaboravimo. Kada ne poznajemo prošlost, lako je da ponovimo iste greške, da ne prepoznamo opasnost na vreme i da dozvolimo da se stare tragedije vrate u novom obliku.
Priče poput one iz Ćopićeve pesme „Na Petrovačkoj cesti“ ostaju kao opomena da iza velikih istorijskih događaja uvek stoje stvarni ljudi – deca, majke, porodice i njihovi životi. Zato je važno da učimo istoriju, ne da bismo živeli u prošlosti, već da bismo bolje razumeli sadašnjost i gradili budućnost u kojoj se takva stradanja neće ponoviti.
Jer istorija se možda ne ponavlja uvek isto, ali ljudske greške, mržnja i zaborav često imaju iste posledice. Znanje i sećanje nisu samo dug prema onima koji su stradali – oni su način da sačuvamo ono što dolazi posle nas.
Zbog toga danas svako od nas treba da pročita pesmu Branka Ćopića "Na Petrovačkoj cesti":
"Na cesti Petrovačkoj izbjeglice
i trista djece u kolini.
Nad cestom kruže grabljive ptice,
tuđinski avioni.
Po kamenjaru osniježenom
čelična kiša zvoni...
U snijegu rumena Marija,
mamina kćerka jedina,
bilo joj sedam godina.
Tri dana Grmeč gazila
i posrnula stotinu puta.
Suknju je imala – ni kratku ni dugu,
a prsluk malen, premalen,
a povrh svega kabanica,
beskrajnih rukava, široka, žuta,
od starog očevog kaputa.
Ponekad mala plakala,
nekad se opet smijala
i vesela bila
kad bi je mati tješila:
"Još samo malo, rođena,
pa ćemo vidjeti Petrovac,
a to je varoš golema,
tu ima vatre i hljeba
i kuća - do samog neba".
Radovala se djevojčica
i vatri, i gradu neviđenom,
a sada leži, sićušna kao ptica,
na cesti Petrovačkoj,
na cesti okrvavljenoj.
Oči gledaju širom,
al sjaja u njima nema,
sa mrtvih usana male
optužba teče nijema:
O, strašna ptico, ti si me ubila,
a šta sam kriva bila!
Sedam sam godina imala,
ni mrava nisam zgazila.
Tako sam malo živjela,
i tako malo vidjela,
a svemu sam se divila.
Bila sam bezbrižni leptir,
a ti me pokosi, ptico,
ti mi ugasi zjene,
polomi ručice moje,
od gladi otežale,
od zime ukočene.
Optužbu vapije dijete,
stisnutih modrih pesti,
u okrvavljenom snijegu,
na Petrovačkoj cesti.
Tuđinski ljudi krvavi,
kuću su našu spalili,
djetinjstvo su mi ukrali,
i mnogo naših ubili.
Tuđinske ptice, čelične nemile,
nad planinom su našom letjele.
Smrači se, rođena goro,
i na sve naše pute,
pošalji sinove svoje,
pošalji vukove ljute,
osveti moje noge izranjene,
i jutra gladna rasplakana,
i ruke modre i smrznute.
Zagrmi, tata, iz velikog topa,
pomlati tuđe gadove,
zabubnjaj, braco, mitraljezom,
mrtva te sestra zove.
Osvetu vapije dijete,
stisnutih smrznutih pesti,
u krvi i snijegu,
na Petrovačkoj cesti.." (1944.)