Sigurno ste već na svom telefonu videli Barbaru Udovičić. Na instagramu, dok ste preletali preko novog sadržaja privukao vas je miran izraz lica i staložen glas ove Riječanke.
Reč je o profesorki psihologije i magistru ekonomije, koja je veći deo svoje karijere provala u novinarstvu kao urednica i autorka. Barbara je pre oko 13 godina savladala tešku bolest, a pre oko 3 godine razvod. To je žena koja je usvojila dete i koja "čisti mozak" tako što čita i piše. Svaka njena reč izgovorena na Instagramu je došla direktno iz srca i životnog iskustva, zbog čega je u Srbiji postala neverovatno popularna.
Danas vam donosimo njene reči, mudrosti koje danas deluju kao melem:
1. Šta da radimo ako želimo da usvojimo neke nove navike
"Zamisli da kupiš sasvim novi stan, a starog nameštaja ne želiš da se rešiš i još kupiš novi nameštaj. Pa kako ćeš, ne može to, ne staje... Mi tako u životu očajnički želimo nadogradnju, usvojiti neku novu veštinu, postići uspeh...ali se grčevito držimo starih navika i rasporeda, jer se bojimo gubitaka. Ali naš mentalni kapacitet i vreme, to su ograničeni resursi...Ako želimo dobiti, moramo se nečega odreći.
Ne mogu imati mirne večeri na krevetu uz Netfliks i pokretati vlastiti biznis u isto vreme. Kažu da čak i Raj traži smrt, dakle odricanje od života...Nije to samo metafora, to je nužnost.
Moramo bukvalno ubiti deo svoje stare, ugodne rutine, da bi oslobodio prostor u kojem će nešto novo moći da nikne..Nema besplatne nadogradnje. Ne možemo samo dodavati, moramo doneti bolne odluke šta smo sve spremni žrtvovati danas, radi onog što želimo biti sutra."
2. Parabola o dve strele ili kako patnja ne menja prošlost
"Postoji stari budistički koncept nazvan "Parabola o dve strele". Žitov nas neizbežno pogodi prvom strelom. Ta prva strela je bol, bilo fizička ili emocionalna. Gubitak, bolest, neuspeh.. To je biološka činjenica, to se naprosto dogodi. Ali problem nastaje onog trenutka kada mi sami sebe pogodimo drugom strelom.
Tu drugu strelu nazivamo patnja. To je naša reakcija na bol. Ono kad se nakon tog događaja vrtimo u krug i govorimo : "Zašto baš meni?" "Život nije fer","Ja se nikad neću oporaviti od ovog..."
Postoji čak i jednačina koja kaže da je patnja jednako bol puta otpor. Ako prihvatimo da nas je prva strela pogodila, ako ne pružamo otpor, činjenici da boli, patnja je podnošljiva.
Ali ako se opiremo, sami stvaramo agoniju koja može trajati godinama. Prva strela je događaj, druga strela je naša priča o tom događaju.Na tu prvu strelu ne možemo uticati, ali zato uvek možemo uticati na to da li ćemo odapeti ovu drugu strelu ili ne.
I koliko onda gubimo vreme na svađu oko onog što se već dogodilo i verujemo ako dovoljno jako patimo, promenićemo prošlost. Nećemo."
3. Najteže prebolimo one koji su nam davali najmanje
"Najteže prebolimo one koji su nam davali najmanje, a logika kaže da bismo najviše trebali da patimo za onima koji su nas držali kao kap vode na dlanu.
A praksa kaže da se raspadamo zbog onih koji su nas ignorisali, pa onda malo voleli, pa onda opet nestali...
Psihologija to zove "povremeno potkrepljenje". To je isti mehanizam koji drži kockara zalepljenog za onu slot mašinu. Da svaki put dobije bilo bi dosadno. Da nikad ne dobije, otišao bi kući. Ali ako dobije samo ponekad i nikad ne zna kada će to biti, e tako se postaje ovisnik.
U toksičnim odnosima mi ne čekamo ljubav, mi čekamo džekpot...Čekamo taj jedan redak dan kad je ta osoba divna... I taj dan, jedan jedini onda briše nedelje, možda i mesece hladnoće. Mozak nam se ne zaljubljuje, on se baždari na taj dopaminski fiks. TO što osećemo prema nekome ko nas tako toplo-hladno maltretira, to nije strast, to je hemijska ovisnost o neizvesnosti. I mi tada nismo u vezi, mi smo u kockarnici."
4. Koji je najbrutalniji test odnosa
"Prijatelj se poznaje u nesreći." Zato to nije istina? Kad smo u blatu, ima onih koji će stati uz nas. Zašto? Zato jer naša nesreća ne ugrošava njihov ego. Naprotiv, naša bol čini da se oni osećaju bolje uvezi vlastitog života.
Sažaljenje je jeftino. AKo želimo da napravimo test, najbrutalniji test odnosa: Nemoj reči da si dobio otkaz, kaži da si dobio povišicu. Suludu. Da si sreo ljubav svog života. Da si napokon ispunjen i srećan. I onda ih gledaj u oči...U toj milisekundi, pre nego navuku osmeh i kažu "Čestitam" - videćeš pravu istinu.
Ako njihove oči ne zasijaju zbog tvoje sreće, kao što bi zasijale zbog njihove - onda ti nemaš prijatelja, imaš samo publiku.
Negujmo one sjajne ljude koji mogu podneti našu bol, ali i našu sreću."
5. Oni koji su nas povredili, često nam neće nikad oprostiti ono što su nam oni sami učinili
"Oni koji su nas povredili, često nam neće nikad oprostiti ono što su nam oni sami učinili. Nisam pogrešila. Oni koji su NAS POVREDILI, nikad nam NEĆE OPROSTITI ono što su nam učinili. Razlog je jednostavan. Naše prisustvo ih stalno podseća na njihovu grešku i ruši sliku o njima kao o dobrim ljudima. I onda da bi pobegli od tog nepodnošljivog osećaja krivice, oni moraju nas proglasiti krivcima. I uveriti ceo svet, a najviše sebe, kako smo mi ti koji smo tu bol zaslužili.
Njihova mržnja je jedini način na koji oni prežive tu vlastitu sramotu bez da se slome. I zato je čekanje njihovog izvinjenja potpuno uzalud. Tuđa agresija nije dokaz naše krivice, nego tuđa nemoć da se suoči sa vlastitim odrazom u ogledalu.
Prestanimo tražiti pravdu od onih koji su nas kaznili, samo zato što smo mi preživeli njihovu izdaju."