Turske serije godinama otkrivaju publici raskoš osmanskog dvora – od veličanstvenih odaja sultana i sultanija, preko harema, raskošne odeće i velikih ceremonija, pa sve do čuvenih hamama. Ipak, postoji jedan detalj iz svakodnevnog života vladarske porodice koji na ekranima gotovo nikada nije prikazan – kako su zapravo izgledali toaleti u palatama moćnih osmanskih vladara.
Dok su luksuz, zlato i mermer bili simboli bogatstva, čak i sultani i sultanije morali su da koriste prostorije namenjene najosnovnijim životnim potrebama. U palati Topkapi svaki detalj bio je pažljivo osmišljen, pa su i toaleti predstavljali spoj funkcionalnosti, higijene i tadašnje tehnologije.
Ono što mnoge iznenađuje jeste da su osmanski toaleti po svom izgledu podsećali na tradicionalni „čučavac“, poznat i na našim prostorima, ali su se razlikovali po raskošnim materijalima, načinu izrade i sistemima održavanja čistoće. Upravo ti skriveni detalji otkrivaju kako je izgledao svakodnevni život iza zidova jedne od najmoćnijih palata u istoriji.
Kako su izgledali toaleti sultana i sultanija?
Poznato je koliko su Turci vodili računa o čistoći, pa su kupatila bila bitan deo svake kuće, a samim tim i vladarskog dvora. Palate sultana kao što su Topkapi i Dolmabahče, u koju se carska porodica preselila u 19. veku, se mogu obići u Istanbulu, a kupatila spadaju među najzanimljivije prostorije, jer pokazuju koliko su privatnost, bezbednost i luksuz bili važni na osmanskom dvoru.
Kupatila sultana i majki sultanija u palati Topkapi imaju isti raspored i sastoje se od kaldarijuma (tople prostorije), tepidarijuma (mlake prostorije) i frigidarijuma (hladne prostorije). Svaka prostorija ima kupolu ili je plafon delimično zastakljen u obliku saća kako bi unutra prodirala prirodna svetlost. Podovi su obloženi belim i sivim mermerom.
Za najviše članove dvora, poput majke sultanije ili sultanove supruge, hamam se pripremao unapred. Temperatura prostorija pažljivo se kontrolisala, a mermerne površine zagrevale su se satima.
Karakteristični elementi su mermerna kada sa ukrasnom fontanom u kaldarijumu i pozlaćena gvozdena rešetka. Ta zlatna rešetka služila je da zaštiti sultana ili njegovu majku od mogućih atentata, jer su se plašili da ih neko može ubiti dok su ranjivi tokom kupanja, pa je pristup ovim kupatilima bio strogo kontrolisan.
Kupanje sultana bilo je privatna ceremonija kojoj je prisustvovao samo mali broj odabranih slugu. Sultanovo kupatilo ukrasio je Mimar Sinan visokokvalitetnim višebojnim pločicama. Međutim, veliki deo keramičke dekoracije harema, sa građevina oštećenih u požaru 1574. godine, ponovo je upotrebio sultan Ahmed I, suprug sultanije Kosem, za ukrašavanje svoje nove Plave džamije u Istanbulu. Danas su zidovi uglavnom obloženi mermerom ili okrečeni u belo.
Međutim, ono što nije prikazano u serijama, a što možete videti prilikom posete palatama, jeste toalet kao deo hamama, koji se sastojao od keramičke ili kamene ploče sa otvorom u podu. Korisnik bi čučnuo iznad otvora, bez sedenja. Toaleti u palati podsećaju na nekadašnji takozvani poljski WC u Srbiji u kom se nalazio "čučavac", međutim s jednom bitnom razlikom - obloženi su mermerom, a odmah pored nužnika nalazila se česma da bi se higijena održavala na visokom nivou.
Ovakav tip toaleta je u Turskoj i dalje čest i naziva se "alaturka". Alaturka WC su tradicionalni turski toaleti. Od korisnika zahtevaju da čučnu iznad rupe u zemlji. Dizajn naglašava minimalni kontakt s površinom WC otvora, što se prema lokalnim standardima smatra higijenskijim.
Osmanski dvor je imao razvijene sisteme dovoda i odvođenja vode, a toaleti su često bili smešteni u zasebnim malim prostorijama odmah pored kupatila, i za svoje vreme su predstavljali veoma napredno i higijensko rešenje.
Hamami u Osmanskom carstvu
Nisu bili samo mesta za kupanje, već i prostori za opuštanje, razgovor, negu tela i društveni život. U Topkapiju su istovremeno predstavljali i simbol statusa i moći, pa su bili među najraskošnije ukrašenim prostorijama čitavog harema.
Stil / Kurir