Nakon što je moj mužpreminuo više nisam mogla da ostanem u našem rodnom gradu. Svaka ulica, svaka prodavnica i svako poznato lice podsećali su me na život koji smo delili – i budućnost koju više nismo imali. Zato sam spakovala stvari, uzela našeg sina Marka i preselila se u tihi mali grad udaljen nekoliko sati, moleći se da konačno možemo početi ispočetka.
Osoba za koju sam se najviše brinula bio je Marko. Početak u novoj školi je težak za svako dete, posebno za ono koje je već pretrpelo toliko boli.
Dok smo se polako približavali prvog dana školi, svako malo sam bacala pogled u retrovizor na Marka, koji je zurio kroz prozor. Tišina među njima bila je teška, ispunjena težinom svega kroz šta smo prošli. Grad, sa svojim nepoznatim ulicama i čudnim licima, i dalje je delovao strano.
Nadala sama se da će nam novi početak pomoći da se izlečimo, ali sam brinula za Marka. Od očeve smrti, delovao je tiše i povučenije. Hoće li moći da stekne nove prijatelje? Hoće li se osećati prijatno na ovom novom mestu?
Dok je Marko izlazio iz auta, doviknula sam: „Prijatan dan, dušo! Budi hrabar!“
Kada sam ga pokupila kasnije tog dana, oči su mu bile svetle i praktično je otskočio do auta. „Mama! Imam novu drugaricu, zove se Sofija!“
Instant mi je bilo lakše, možda će nam ova selidba ipak dobro doći.
Sofije je od tada postala redovna tema razgovora. Jednog popodneva, pokupila sam Marka iz škole. On je dotrčao, smešeći se od uva do uva, i čvrsto me zagrlio.
„Ćao, druže! Kako je prošao dan? Izgledaš srećno“
„Da! Bilo je sjajno!“
„Stvarno? Šta se danas desilo?“
„Sofija me je pozvala kod sebe da se igramo!“, rekao je Marko uzbuđeno.
„Oh? Kada ideš?“
„Rekla je sutra!“
„Pa, prvo ću morati da razgovaram sa njenim roditeljima da se uverim da je to u redu“
Marko je preturao po svom rancu i izvadio zgužvani komad papira. „Evo! Sofija živi sa mamom. Dala mi je njen broj“, rekao je, pružajući mi papir.
„Poslaću joj poruku večeras“.
Kod kuće, Ljilja je sela na kauč i izvukla telefon. Ukucala je broj koji joj je Marko dao i počela da piše.
„Zdravo, ja sam Ljilja, Markova mama. Rekao mi je da ga je Sofija pozvala sutra kod sebe. Da li ti je to u redu?“
Posle nekoliko minuta, njen telefon je zavibrirao odgovorom.
„Zdravo, Ljiljo! Da, Sofija mi je već rekla o tome. Voleli bismo da Marko dođe kod nas.“
Lilja se osmehnula, osećajući olakšanje. Želela je da sve prođe glatko. Brzo je otkucala još jednu poruku.
„Odlično! Ima li nešto što bi trebalo da ponesemo?“
Odgovor je stigao gotovo odmah.
„Možda malo vina, da nama mamama ne bude previše dosadno!“
Ljilja se nasmejala na poruku. Izgledalo je kao da Sofijina mama ima smisla za humor. Razmislila je na trenutak i odgovorila: „Zvuči dobro! Vidimo se sutra.“ Zatim je spustila telefon, osećajući se malo opuštenije.
Ljilja se osmehnula u sebi, osećajući mali osećaj nade. Možda bi ovo mogla biti njena šansa da stekne novog prijatelja. Marko je rekao da Sofijina mama takođe sama odgaja ćerku. Možda ćemo se razumeti. Obe ovo radimo same. Pomisao da ima nekoga sa kim može da razgovara, nekoga ko razume njene borbe, učinila je da se oseća malo opuštenije.
Sledećeg dana, Ljilja i Marko su prišli Sofijinoj kući. Lijiljaa je u jednoj ruci držala bocu vina i blago se osmehnula Marku. Marko je pokucao na vrata, poskakujući od uzbuđenja. Kada su se vrata otvorila, Sofija je stajala tamo.
„Sofija!“, viknuo je Majk, lice mu se ozarilo.
„Marko!“, vrisnula je Sofija, hvatajući ga za ruku.
Dvoje dece je utrčalo unutra, smejući se. Ljilja je stajala na vratima, čekajući. Trenutak kasnije, vrata su se šire otvorila i Sofijina mama je izašla. U tom trenutkuLjiljino srce je stalo. Ispred nje je stajala Anđa. Anđa iz srednje škole - njen najgori neprijatelj.
Anđine oči su se suzile kada je prepoznala Ljilju. „Liljooo“, rekla je kroz stisnute zube, sa lažnim osmehom.
„Anđoo“, odgovorila je Ljiljaa, osećajući kako joj se stomak steže.
Anđa je prekrstila ruke, odmeravajući Ljilju od glave do pete. „Nisi se promenila. Još uvek si onaj običan, dosadan miš.“
Liljino lice se zateglo dok je odbrusila: „Ti još uvek nosiš tako kratke suknje da praktično svima praviš predstavu.“
Anđa se pomerila u stranu, držeći vrata otvorena dovoljno da Ljilja može da prođe. Napetost među njima je bila jaka, i Ljilja ju je odmah osetila. Dok je ulazila, čvršće je stegla bocu vina. Dečji smeh je odjekivao kućom, ali vazduh između mama je ostao hladan. Sele su, sipale vino i jedva da su progovorile reč.Ljiljine misli su jurile dok je srkala piće. Nije mogla da zaboravi kako se Anđa ophodila prema njoj u srednjoj školi. Bila kraljica popularnosti, ona kojoj su se svi divili, dok je Ljilja bila nevidljiva. Gore od nevidljive - bila je Anđina meta.
Sećala se svih puta kada ju je ponižavala. Zadirkivanja, gadnih glasina, domaćeg zadatka koji bi krala od nje. Ali najgora uspomena je bila matursko veče kada joj je Anđa ukrala dečka. Lisa je otišla sama, gledajući kako njih dvoje plešu i smeju se, sve dok je Anđa nosila lentu miss mature.
Iako su prošle godine, bol je i dalje postojao. A Anđa, koja je sada sedela preko puta nje, nikada nije rekla da joj je žao. Do kraja večeri, gorčina je i dalje visila u vazduhu. Rastali su se samo sa nekoliko hladnih reči.
Marko i Sofija su ostali bliski prijatelji, ali Ljilja je izbegavala Anšu. To je bilo sve do jednog dana, kada je dobila poziv od Markove učiteljice koja ju je zamolila je da dođe u školu. Ljilja je stigla, nervozna, ali nespremna za ono što je čeka. Čim je ušla u kancelariju, videla je Anđu kako sedi tamo.
„Šta se dešava?“, upitala je, glas joj je bio stegnut.
Učiteljica je pokazala na stolicu. „Molim te, sedi.“
Kada je sela, Ljilja je pogledala čas Anđu, čas učiteljicu. „Hoćeš li sada objasniti o čemu se radi?“, ponovo je upitala.
„Marko je maltretirao Sofiju“, rekla je učiteljica ozbiljnim tonom.
Ljilja je trepnula, zapanjena. „Šta? To je nemoguće. Oni su prijatelji!“
Anđa je glasno uzdahnula, praveći tužne grimase. „Sofija mi je nekoliko puta pričala o tome. Pokušala sam da se nosim s tim, ali kada se ništa nije promenilo, nisam imala drugog izbora nego da uključim učiteljicu.“
Ljilja je jedva obuzdavala frustraciju. „Zašto tek sada čujem za ovo?“
Anđine oči su se stvrdnule dok je podsmehnula: „Možda ne obraćaš dovoljno pažnje na svog sina. Nisi se brinula o njemu, a sada postaje užasna osoba!“
Ljiljin bes se rasplamsao. „Kako se usuđuješ? Možeš me vređati koliko god želiš, ali ne usuđuj se da tako govoriš o mom detetu!“ Glas joj je drhtao od emocija.
„Molim te, smiri se“, rekla je učiteljica, pokušavajući da smiri situaciju. „Ljiljo, znam da ti je bilo teško sama se nositi sa stvarima nakon smrti tvog muža. Možda bi trebalo da razmisliš o tome da potražiš pomoć?“
Ljilja se ispravila, glas joj je bio čvrst. „Snalazim se. Snalazimo se sasvim dobro. Marko čak ide kod specijaliste.“
Učiteljica je klimnula glavom, ali njen izraz lica je ostao ozbiljan. „Razumem. Ali ako ovo ponašanje ne prestane, možda ćemo morati da razmotrimo izbacivanje Marka iz škole.“
Ljilja nije mogla da veruje šta čuje. „Ona sve ovo izmišlja! Zar ne vidiš? Marko i Sofija su prijatelji! Da li ga je iko video kako je maltretira?“
Učiteljica je oklevala. „Ne, ali Sofija mi je rekla...“
Anđa se podsmehnula i dodala: „Možda i tebi treba specijalista ako ne vidiš šta tvoj sin radi.“
Lijilja se više nije mogla suzdržati. „O, idi dođavola! Dosta mi je ovoga!“, viknula je, izjureći iz kancelarije, srce joj je lupalo. Suze su joj se slivale niz lice dok je vozila kući, čvrsto stežući volan. Nije mogla da veruje. Posle svih ovih godina, Anđa je i dalje izazivala probleme, baš kao u srednjoj školi. Ali ovo više nije bila srednja škola. Bile su odrasle žene, majke sa decom o kojima je trebalo da brinu. Ljilja je mislila da je Anđa do sada trebalo da nauči. Više nismo tinejdžerke. Zašto se još uvek ponaša kao jedna?
Prošlo je nekoliko dana nakon napetog sastanka u školi. Jedne večeri, Ljilju je trgnulo kucanje na vratima. Otvorila ih je i ugledala Anđu kako stoji tamo, izraz lica drugačiji od hladnog koji je obično imala. Ljilja je prekrstila ruke, suzivši oči. „Šta želiš? Došla si da me još vređaš?“
„Ne“, tiho je rekla, gledajući na trenutak u svoja stopala. „Došla sam da se izvinim.“
Ljilja je stajala smrznuta, šokirana. To su bile poslednje reči koje je očekivala da čuje od nje. Anđa je klimnula glavom, lice joj je bilo zabrinuto. „Sofija neprestano plače. Nedostaje joj Marko. Želi ponovo da se sprijatelji sa njim. Mrzim da je vidim tako uznemirenu. Ona je sve što imam.“
„Dakle, priznaješ da si lagala?“
„Da“, odgovorila je „Reći ću gospođici Teri istinu sutra.“
„Ali zašto?“ upitala je Ljilja, još uvek zbunjena. „Zašto si uopšte lagala?“
Anđa je duboko uzdahnula. „Iz istog razloga kao i u srednjoj školi. Bila sam ljubomorna na tebe.“
„Ljubomorna?“ upitala je Ljilja, povisivši glas. „Izgubila sam muža. Sama odgajam dete.“
Anđa je ugrizla usnu, izgledajući postiđeno. „Ali bar si imala muža koji te je voleo“, rekla je tiho. „Udala sam se za Savu. Sećaš li se njega? Momka koga sam ti ukrala na maturi?“
Lilja je klimnula glavom, a sećanja na tu užasnu noć su se vratila.
Anđa je nastavila: „Ne želim da ulazim u detalje, ali nije bio dobar muž. Nije bio ni dobar otac. Pre dve godine, konačno sam skupila hrabrosti da ga ostavim. Sofija i ja smo pobegle.“
Ljilja je podigla obrvu, blagi osmeh joj se pojavio na usnama. „Dakle, trebalo bi da ti se zahvalim što si ga ukrala, zar ne?“
Anđa se tužno nasmejala. „Uvek si bila bolja od mene – pametnija, hrabrija. Imala si dobru porodicu. I kada sam videla koliko si jaka sa Markom, koliko ti je dobro išlo samoj, nisam mogla to da podnesem.“
Usledila je duga pauza pre nego što je Anđa dodala: „Možeš li mi oprostiti?“
„Uđi unutra. Hajde da počnemo sa vinom. Imamo mnogo toga da razgovaramo“, rekla je Ljilja, povlačeći se i držeći vrata otvorena za Anđu.
Stajale su tamo nekoliko trenutaka, nespretne i nesigurne, pre nego što se Anđa iznenada nagnula napred i zagrlila je.