Imala je glas anđela i lepotu koja je ostavljala bez daha. Bila je san mnogih muškaraca, ali je do kraja života volela samo jednog. Donosimo vam životnu priču Usnije Redžepove, žene koja je ostavila neizbrisiv trag na muzičkoj sceni bivše Jugoslavije.
Kada je 1. oktobra 2015. godine preminula posle duge i teške borbe sa opakom bolešću, region se oprostio od jedne od najvećih pevačkih zvezda. Poslednje godine života bile su ispunjene borbom, ali je i tada pokazivala neverovatnu snagu i dostojanstvo.
U trenucima kada joj je bilo najteže, nije krila kroz šta prolazi.
"Svakodnevno se mučim s bolovima i teško dišem. Ležim u krevetu, jedva uspevam da sedim," govorila je iskreno, nadajući se da će ponovo stati pred publiku koju je volela.
Odrastanje sa porodicom u siromaštuvu joj je najlepši period
Rođena u Skoplju, Usnija je odrasla u brojnoj i skromnoj porodici. Njena majka Sabrija bila je Turkinja, otac Jašar Rom, a detinjstvo je pamtila po siromaštvu, ali i toplini porodičnog doma.
"Živeli smo sirotinjski, u teškim uslovima, borili smo se da preživimo, ali to je ipak bio najlepši period u mom životu," prisećala se.
Još kao devojčica volela je muziku, glumu i ples. Prijatelji su je prijavili na takmičenje mladih pevača, gde je prvi put osetila čari scene. Publika ju je nagradila gromoglasnim aplauzom, a tada je shvatila da je pevanje njen životni poziv.
Ipak, put do uspeha nije bio nimalo lak. Njeni roditelji nisu želeli da postane pevačica, smatrajući da to nije zanimanje za mladu devojku.
"Moja ćerka će završiti fakultet i postati pristojna žena," govorio je njen otac, uporno odbijajući ljude sa Radio Skoplja koji su dolazili da je angažuju.
Usnija ipak nije odustala. Po završetku gimnazije počela je da nastupa kako bi zaradila novac za studije u Beogradu. Turneje su je vodile širom bivše Jugoslavije, a zatim i sveta. Jedna od prvih velikih avantura bila je turneja po Australiji, koju je pamtila po ogromnoj nostalgiji.
Ubrzo su usledile ploče, veliki hitovi i status jedne od najcenjenijih pevačica narodne muzike. Slava joj nikada nije udarila u glavu. Ostala je skromna, nenametljiva i omiljena među kolegama.
Harmonikaš kom je poklonila svoje srce
Iako su je mnogi muškarci smatrali jednom od najlepših žena na estradi, njeno srce pripadalo je samo jednom čoveku – suprugu Šeletu, harmonikašu kojeg je upoznala na turneji u Nemačkoj.
Njihova ljubavna priča trajala je decenijama.
"Nikada za sve ove godine braka nije napravio nijednu ljubomornu scenu. Mnogi su mi se udvarali, ali Šele je znao da sam njegova," govorila je s osmehom.
Njihovu sreću pomutila je činjenica da nisu mogli da imaju decu. O tome je pričala bez gorčine, ističući da su ljubav poklanjali brojnim mališanima iz porodice.
"Jednostavno nije išlo. Odavno sam tu činjenicu emotivno obradila i nastavila da uživam u životu."
Najveći životni udarac doživela je 2005. godine kada joj je iznenada preminuo suprug. Gubitak čoveka sa kojim je provela čitav život nikada nije uspela da preboli.
Sahrana je sprovedena u Skoplju
Nekoliko godina kasnije usledili su ozbiljni zdravstveni problemi. Zbog bolesti srca ugrađena su joj dva stenta, a potom joj je dijagnostikovan rak pluća. Isprva se činilo da terapije daju rezultate i nadala se povratku na scenu, ali se bolest vratila još jača.
U leto 2015. godine stanje joj se naglo pogoršalo. Poslednje dane provela je priključena na kiseonik, boreći se za svaki dah. Preminula je 1. oktobra iste godine u 69. godini života.
Na poslednji, skromni i tihi ispraćaj, došli su samo njeni najbliži brat Reško, snaha Emira, rodbina iz Skoplja, pevačice Esma Redžepova, Vaska Jankovsa...
Na poslednjem ispraćaju Usnije nije bilo njenih kolega iz Makedonije, nije bilo oproštajnih obraćanja, ni jedne jedine reči poslednjeg pozdrava. Od zvaničnika na pogreb je stigao Nedžad Mustafa, ministar bez portfelja u Vladi Makedonije iz redova Romske stranke.
Posle opraštanja rodbine, prijatelja i drugova iz detinjstva, kraj kovčega ispred kapele, gde se pred polazak povorke spontano prolomio aplauz, Usnija je ukopana na muslimanskom delu skopskog groblja Butel, na parceli gde počivaju njeni najbliži. To je bila njena poslednja želja, mada je "toliko bila vezana za Beograd, odakle je dostojanstveno ispraćena u Skoplje".