Postoje reči koje se izgovore u trenutkuljutnje, umora ili nemoći, a koje dete može da nosi u sebi godinama. Za odrasle to ponekad bude samo jedna rečenica izrečena „u afektu“, ali za dete ona može postati glas koji će kasnije čuti svaki put kada posumnja u sebe.
Najbolnije rane nisu uvek one koje se vide. Neke nastaju od pogleda, tišine, poređenja i reči koje dolaze upravo od ljudi od kojih dete očekuje bezuslovnu ljubav i sigurnost.
„Razočarao/la si me“ – rečenica koja može dugo da boli
Jedna od rečenica koju psiholozi često izdvajaju kao posebno tešku za dete jeste:
„Razočarao/la si me.“
Iako roditelj možda želi da izrazi svoje nezadovoljstvo nekim postupkom, dete često ne čuje poruku: „Nisam zadovoljan onim što si uradio.“ Umesto toga može da čuje: „Nisam dovoljno dobar.“
Dete još nema emocionalnu zrelost da odvoji svoju grešku od svoje vrednosti. Ako često sluša da je razočaranje, problem ili neuspeh, može početi da veruje da ljubav mora da zasluži savršenstvom.
Reči roditelja postaju unutrašnji glas deteta
Roditelji su prvi ljudi od kojih dete uči ko je i koliko vredi. Kada ga ohrabruju, ono gradi sigurnost. Kada ga često kritikuju, vređaju ili porede sa drugima, može razviti osećaj da nikada nije dovoljno dobro.
Rečenice poput:
„Zašto nisi kao tvoj brat/sestra?“
„Od tebe nikada ništa neće biti.“
„Uvek sve pokvariš.“
„Stidi me se zbog tebe.“
„Nije trebalo ni da se trudim oko tebe.“
mogu ostaviti dubok trag, čak i kada roditelj kasnije zaboravi da ih je izgovorio.
Dete ih često ne zaboravlja.
Kritika ponašanja nije isto što i odbacivanje deteta
Svako dete greši. Roditeljska uloga nije da nikada ne pokaže ljutnju ili razočaranje, već da nauči kako da razgovara tako da dete razume grešku, ali ne izgubi osećaj sopstvene vrednosti.
Umesto:
„Ti si neodgovoran.“
bolje je reći:
„Ovo što si uradio nije bilo odgovorno. Hajde da vidimo kako možeš sledeći put drugačije.“
Umesto:
„Nikad nećeš uspeti.“
važnije je reći:
„Ovo ti sada nije uspelo, ali možemo da pokušamo ponovo.“
Detetu treba granica, ali mu je još više potrebna sigurnost da je voljeno čak i kada pogreši.
Najvažnije reči koje dete treba da čuje
Nijedan roditelj nije savršen. Svi nekada podignemo glas, kažemo nešto što kasnije požalimo ili reagujemo iz umora. Važno je prepoznati trenutak i popraviti odnos.
Ponekad jedna iskrena rečenica može izlečiti ono što je druga napravila:
„Pogrešio/la sam. Nisam trebalo tako da ti kažem. Volim te i kada pogrešiš.“
Jer dete ne treba da odraste verujući da mora biti bez greške da bi bilo vredno ljubavi.
Najveći poklon koji roditelj može da mu ostavi nije savršenstvo, već osećaj: „Ja sam voljen čak i kada nisam savršen.“