Petar Borota napustio nas je pre više od 16 godina, ali njegovo ime se i dalje nalazi na vrhu liste najboljih golmana na našim prostorima. Osim po sjajnoj veštini koju je pokazivao na terenu, ostao je upamćen i po šarmu kojem su dame teško odolevale. Igrao je s puno rizika, branio atraktivno,to je zabavljalo publiku, ali ne i njegove trenere jer se dešavalo da prima "bizarne golove".
Već sa 15 godina ozbiljno je ušao u svet fudbala, a prvi klub u kojem je igrao bio je OFK Beograd, potom je nosio i dresove Partizana, Čelsija, Brentforda, Portimonensa, Boavišta i Porta.
Posao je inspiracija za čuvenu scenu u flimu "Kad porastem biću kengur"
Pored golmanskog umeća - pamti se i zbog svoje ekscentričnosti. Pored golmanskog stila u kome je bio neverovatan, sa mnogo elegancije i parada, on je uveo i posebnu modu golmanske opreme. Kasnije su ga mnogi kopirali. Prvi je afirmisao kratke majice i bermude, a afro-frizura bila mu je zaštitni znak. Bio je pravi šarmer – kako na fudbalskom terenu tako i van njega.
Između ostalog, poslužio je i kao inspiracija za film "Kad porastem biću Kengur", zajedno sa Sašom Ilićem, gde je zabeležena čuvena scena kada golman u Engleskoj odlazi sa loptom iza svoje gol-linije samo da bi pokupio kačket i tako prima gol.
To se zaista i dogodilo, tvrde oni koji su gledali Borotu u Čelsiju.
- Ljudi misle da je ona fora sa kačketom u 'Kenguru' urbana legenda. Nije. To se Bori zaista dogodilo dok je branio u Čelsiju. Jedina razlika u odnosu na film je u rezultatu. Oni su u tom trenutku vodili sa četiri ili pet golova razlike i taj njegov gaf nije imao uticaja na konačan ishod. Sve ostalo je isto. Odbranio je penal i sa loptom u naručju ušetao u gol da bi uzeo kačket - ispričao je Nenad Stojković za Mondo i dodao:
- Borota je bio moj cimer iz Partizana. Izuzetno harizmatičan tip. Obožavao sam ga, iako je ponekad umeo da me izvede iz takta. Išli smo krajem sedamdesetih na neki turnir u Francusku, on je kasnio na avion i stigao je taksijem na aerodrom. Naravno, bez prtljaga. Drugi, treći dan u Nansiju, vidim ja da mi se nešto čudno dešava sa četkicom za zube. Pitam ga je l' to on koristi moju četkicu, 'pa da, šta ima veze... to je kao da pušimo istu cigaretu... pušiš ti, pušim ja... ista stvar'. Mnogo je anegdota vezanih za njegovo ime.
Poseta psihijatrijskom odeljenju
Stalno je izvodio "fore" sa svojim saigračima, pa se i danas prepričava njegova poseta psihijatrijskom odeljenju jedne beogradske bolnice.
U pokušaju da poseti svog saigrača iz Partizana Zorana Čavu Dimitrijevića, promašio je sprat i završio na odeljenju za psihijatrijske slučajeve, gde ga je zaustavio čuvar.
Naravno, nije mu bilo lakše da se objasni ko je i čime se bavi, pošto čuvar nije znao mnogo o fudbalu, ali mu nije verovao da je poznati jugoslovenski golman:
- Znam, znam, ovde svaki drugi kaže da je Dragan Džajić - navodno je odgovorio čuvar i čitava scena je jedva rešena, pa je malo falilo da Borotu - ni krivog ni dužnog - zadrže na ovom odeljenju jer i nije delovao kao običan fudbaler, sa "afro" frizurom.
Obožavao je umetnost
Osim fudbala, Borota je obožavao i umetnost, odnosno slikarstvo, tako da je svoja dela izlagao u Beogradu i Londonu.
Čak je bio i uhapšen kao navodni organizator pljačke slika Paje Jovanovića iz dvorca Fantast, zbog čega je šest meseci bio u istražnom zatvoru dok nije pušten, jer nije dokazana krivica.
Posle toga je otišao iz Srbije i živeo je u Đenovi gde nije imao čak ni papire, ni dokumenta.
- Petar je voleo da sedi u popularnom Cvetiću, kafiću u blizini Cvetnog trga, preko puta Treće beogradske gimnazije. I baš u tom Cvetiću će se 1994. godine desiti ono što će mom bratu trajno promeniti život. Njegovom stolu su prišli ljudi sa slikama smotanim u rolne. Hteli su da Petar proceni njihovu vrednost, a reč je o delima Paje Jovanovića koje su pokradene iz manastira u blizini dvorca Fantast. Oni nisu ni znali šta imaju u rukama i želeli su da moj brat proceni vrednost. Ova ekipa je verovatno praćena, jer je ubrzo policija ušla u Cvetić i uhapsila mog brata sa slikama u rukama. Imao je nekoliko prijatelja koji su ga prihvatili. Snašao se. Slikao je i pravio izložbe. Izlazile su recenzije njegovih izložbi u italijanskim novinama - rekla je njegova sestra Mirjana u jednom intervjuu.
Napustio nas je 2010. nakon duge borbe sa teškom bolešću u Đenovi u 57. godini.
Stil / Espreso / Mondo / Kurir