Danas mi je plata, trideset šest hiljada, prebačena na karticu. Ana je otišla kući dobro raspoložena:
„Obično je manje, ali ovog meseca, sa avansom, bilo je preko četrdeset. Šef mi je dao bonus od pet hiljada. Dakle, na kraju meseca sam radila dva dana, po dve smene“, nije mogla da a da ne pogleda u svoje ruke. „Kako strašno! Liveno gvožđe ih je nagrizalo, ne može se oprati. Sve žene u četrdesetoj imaju manikirane prste, ali ja imam posekotine. Dakle, radiću kao mašina do kraja života. Šta mogu da uradim? Moram da odgajam ćerku. Već je završila prvu godinu fakulteta. Izabraće drugi životni put. Radiće u odeljenju. Udaće se. Ja sam ceo život živela bez muža. Tako će bar moja ćerka biti srećna.“
Nakon što sam kupila namirnice u prodavnici, vratila sam se kući. Moja ćerka je nešto kuvala u kuhinji.
„Danas su nam prebacili novac na karticu!“, radosno je objavila majka.
„U redu“, promrmlja ćerka kao odgovor.
- Vasilija, zašto si tako mračna?
- U redu je. Sedi i jedi!
„Evo, iseci malo šunke i sira! Bar ćemo imati pravi obrok“, rekla je Ana, počinjući da vadi namirnice iz kesa.
Kada su seli za sto, majka je ponovo upitala:
- Pa, zašto si tako neraspoložena?
- Juče me je Maksim upoznao sa svojim roditeljima.
- Maksime, koji je to?
„Ne poznaješ ga“, ćerka se ironično osmehnula i oholo je podsetila majku. „Onog dana me je odvezao kući.“
- Da li ima svoj automobil?
- Da, ima svoj auto, svoj stan i bogate roditelje.
- Ti, ćerko moja, ne bi trebalo da biraš takve muškarce! On ti nije ravan.
„To je upravo ono što želim“, glas ćerke postao je ljut. „Želim da živim kao normalni ljudi, a ne od plate do plate.“
- Vasilija, šta nije u redu? Da li ti nešto nedostaje? Lepo se oblačiš, imaš pametni telefon.
- Svi se lepo oblače i svi imaju pametne telefone.
„Pa, šta je sa upoznavanjem njegovih roditelja?“ Ana je pokušala da promeni temu.
„Šta, šta? Svi su tako...“, ćerka je odmahnula rukom, pokušavajući da izrazi svoju misao. „Otac je tako ugledan čovek. Mama je prelepa žena, sva doterana, sa prelepim manikirom.“
- I o čemu ste razgovarali?
„Pitali su me ko su mi roditelji“, rekla je ćerka, ljutito stisnuvši usne. „Zamalo nisam umrla od stida. Šta sam mogla da kažem? Oca nemam, a majka radi u fabrici, na mašini.“
„Ćerko, ne žive svi u vikendicama i ne voze skupe automobile. Neko mora da upravlja mašinama.“
„Neka neko radi, ali ja želim da živim“, zaplakala je ćerka i otrčala u svoju sobu.
Ana je dugo sedela za stolom, pognute glave. Bila je to sramota! Na kraju krajeva, učinila je sve što je mogla, sve što je bilo u njenoj moći, za svoju ćerku.
***
Sledećeg dana, ćerka se uveče vratila kući uzbuđena i sa nekim misterioznim osmehom na licu:
- Mama, sutra je subota. Pozvala sam Maksima da nas poseti.
„Oh!“ Ana se uhvatila za obraze i odmah upitala. „U koliko sati će stići?“
- Uveče.
- Moram da kupim namirnice. Moram da skuvam nešto ukusno.
- Sve ću sama skuvati. Mama, ti se samo sredi!
- Šta hoćeš da kažeš? - Majka nije razumela.
- Frizura, šminka.
- Šta nije u redu sa mojom frizurom? - Ana se pogledala u ogledalo. - Ja sam stara žena...
- Mama, kakve veze imaju tvoje godine sa tim? Moraš da izgledaš lepo.
„Pa, otići ću kod frizera!“ osmeh se pojavio na majčinom licu. „A šminka...“
„Dobro, sama ću te našminkati“, Vasilija je uzela majčine ruke. „Ali tvoje ruke... Mama, treba ih srediti i napraviti manikir.“
- Ćerko, kakav manikir? Radim na bušilicama.
- Nokti su ti užasni, a ruke su ti tako prljave.
„To je samo prašina koja se zalepila za njih“, Ana je pogledala svoje ruke kao da ih prvi put vidi. „U redu, pokušaću da ih operem.“
- Oprati to! Pozvaću sada i zakazati sve. Sutra ujutru ćeš napraviti frizuru i manikir.
„Dogovori se!“, odlučno je rekla Ana.
- Mama, sutra ćemo od tebe napraviti lepoticu.
- Idem po namirnice za sada.
Ana je izašla iz ulaza, a zanimljive misli su joj pale na pamet:
„Dakle, moja ćerka misli da sam stara? Imam samo četrdeset pet godina...“
Onda ju je sreo komšija. Ravnodušno je klimnuo glavom i prošao pored nje.
„Fićko me čak ni ne gleda. Ima skoro pedeset godina. Nekada je bio zgodan muškarac. Devedesetih je smatran za pravu figuru, dok ga nisu strpali u zatvor. Sada čovek nema ženu, nema decu...“ Teško je uzdahnula. „A mene čak ni ne pogleda.“
Kupila je namirnice. Čim sam se vratila u stan, moja ćerka je odmah rekla:
„Mama, spremi se! Zakazala sam manikir. Očekuju te za pola sata“, bacila je pogled na sat.
- Kako je moguće... ja...
„Spremi se! Idem sa tobom“, uzela je kese iz majčinih ruku. „U međuvremenu, skloniću namirnice.“
Ana je bila na ivici celog dana. Naravno, njen budući zet bi mogao uskoro da stigne.
I veoma brzo je prošlo vreme kad je čula:
„Zdravo, Ana !“, jednostavno reče momak i odmah se predstavi. „Ja sam Maksim.“
„Baš mi je drago što sam te upoznala“, rekla je žena iskreno, u sebi procenjujući momka svoje ćerke. „On je fin momak, nije arogantan i nije naročito zgodan. Mislila sam da moja Vasilija primećuje samo visoke, lepe muškarce.“
„Maksime, uđi!“, odvratio ju je od misli glas njene ćerke.
Sedeli su za stolom i razgovarali. Maksim je pričao o svom i očevom poslu. Kako je zaradio dovoljno novca da kupi jednosoban stan i auto. Ana je sve više razmišljala da je ovo upravo onakav zet o kakvom je sanjala, a opet nije mogla da zamisli svoju Vasiliju sa ovim momkom:
„Jedini san moje ćerke je da ima sve odjednom. Ovog Maksima joj se dopao samo zato što ima stan i auto. Verovatno zamišlja svoj budući život sa njim u ogromnoj, prelepoj kući, u luksuzu.“
Takođe je imala osećaj da taj tip sve zna, pa je odlučila da potvrdi svoje sumnje.
- Maksime, kakvi su ti planovi za budućnost?
- Radiću za oca. Želim da nađem posao koji će i tvoja ćerka uživati. Znam da studira na institutu. I ja sam dopisni student.
- Maksime, koliko imaš godina?
- Dvadeset tri. Sada sam na trećoj godini univerziteta. Radim u očevoj kompaniji; plaća mi sto hiljada mesečno. Može se živeti.
Ana nije mogla da razume, nije mogla da veruje da njena ćerka, koja je sedela pored nje, uzima reči ovog momka zdravo za gotovo. Ne, ono što je momak govorio bilo je divno. Jednostavno nije mogla da veruje da Vasilija ima mesto u njegovim planovima.
„Moj tata je počeo praktično od nule“, nastavio je Maksim. „Posle vojske, takođe je studirao uz radno vreme i radio je kao operater bušilice u fabrici.“
- Od koga? - Ana nije verovala.
- Bušilica na radijalnoj bušilici.
„Takođe radim na istoj toj mašini“, rekla je žena sa izvesnim ponosom, ali je odmah naišla na nezadovoljan pogled svoje ćerke.
„Tata ima malu fabriku“, nastavio je dečak. „Pravimo metalne proizvode. Takođe sam imao priliku da radim na svim mašinama. Moj otac kaže da sam njegov naslednik i da bi trebalo da razumem sve od temelja. Vaša ćerka studira logistiku. Za sada će raditi kao dispečer u našoj fabrici.“
Ana ga je slušala i nije verovala njegovim rečima. Iz nekog razloga, bila je sigurna da su njena ćerka i ideja o radu u fabrici nespojive. Ali nekako, Maksim je o tome govorio sa takvom sigurnošću.
***
Kada su ćerka i njen momak otišle, Ana je počela da čisti sto, ali ovaj razgovor joj nije dao mira:
„Imam osećaj da do danas, Maksim i moja Vasilija nisu razgovarali. On stalno priča kao da je to već gotova stvar. Moja ćerka mi to nije ni pomenula.“
Ana je razmišljala o tome do večeri, a njena ćerka kao da se nije žurila kući.
Konačno se njena Vasilija vratila.
„Sedi i jedi!“, rekla je majka što je mirnije mogla.
Sela je, zamišljeno gledajući u svoj tanjir; činilo se da je iste misli muče.
„Mama, jel ti se dopada Maksim?“ upitala je Vasilisa prva.
- Veoma! - i odmah je postavila kontrapitanje. - A tebi?
„Ne znam“, iskreno je priznala ćerka.
„Šta tu ima da se ne sviđa?“, osmehnula se majka.
„Ako se ikada venčamo, sve će biti u redu, ali on će biti glava porodice. Po njegovom mišljenju, o ovom pitanju ne bi trebalo ni raspravljati.“
- Da li ti imaš drugačije mišljenje o tom pitanju?
„Ne znam“, ponovo reče ćerka.
„Mora da sam i ja bila takva kad sam bila mlađa“, rekla je Ana sa nostalgijom u glasu. „A sada, ko bi predložio tako nešto...“
„Mama, počeo mi je odmor. Pošteno sam studirala deset meseci u institutu, a sada mi nudi dva meseca kao dispečera u njegovom pogonu. Zar nemam pravo da napravim pauzu?“
- Dakle, nudi ti da radiš besplatno ova dva meseca?
„Zašto besplatno?“ slegnu ramenima ćerka. „Obećava četrdeset hiljada svakog meseca.“
- Četrdeset hiljada mesečno za tebe?! U našem pogonu, iskusni dispečeri rade za dvadeset mesečno.
- Mama, želim nešto drugačije...
„Izgleda da ti želiš da te on izdržava a ne da radiš“ Ana je želela da njena ćerka shvati da su snovi i stvarnost dve različite stvari.
- Pa, zašto tako misliš?
- Vasilija, onda mi odgovori na jednostavno pitanje: zašto mu trebaš?
„Lepa sam“, rekla je ćerka ponosno.
- Da, ima mnogo lepih devojaka u okolini.
- Volim ga.
- Voliš njegov novac.
- Nije tako
- Onda se zaljubi u domara. Tamo ima jedan mladić čisti dvorište. Definitivno nije oženjen.
- Ma šta pričaš!
„Pa, zašto Maksimu trebaš ti?“ ponovo je upitala majka. „Njemu treba žena, a ne ljubavnica.“
- Mama, tvoje koncepcije su tako staromodne.
***
Te noći majka i ćerka dugo nisu mogle da spavaju.
Ćerka je razmišljala o majčinim rečima:
„Na kraju krajeva, ja zaista želim sve odjednom. Maksim to odlično razume i ne žuri da me zaprosi. Možda me uopšte neće ni zaprositi. Zašto me je onda upoznao sa svojim roditeljima, zašto je došao da se upozna sa mojom majkom?“
„Mama je u pravu u vezi mnogo čega. Maksim je čovek koji nikada ne gubi glavu i uvek dobije ono što želi. A šta on želi? Mama je bila u pravu: ženu. Zato pokušava da me prevaspita... da me prepravi.“
Cele noći, slične misli su mi se uvlačile u glavu, terajući me da preispitam svoj život.
Ana takođe dugo nije mogla da zaspi. Neposredno pre spavanja, pogledala se u ogledalu i… u početku se nije prepoznala. Pažljivije se zagledala:
„Ali ja sam prilično lepa žena. A imam samo četrdeset pet godina. Pa zašto sam se zakopala kao žena? Moja ćerka će se udati svakog dana. A ja? Šta ću ja da radim"...
***
Ujutru je ćerka otišla kod svoje drugarice. Otišla je zamišljena i odlučna. Ana je ležerno sređivala stan i počela da se sprema za kupovinu.
Prišla je ogledalu i pogled joj je pao na šminku. Retko je nosila šminku, samo u posebnim prilikama. Bilo je teško zamisliti da dolazi na posao sa šminkom. Ali danas je bila nedelja, i setila se ćerkinog master kursa od juče. Njena ruka je instinktivno posegnula za torbicom za šminku.
***
Izašla je iz zgrade i ugledala Fićka. On je, kao i obično, okrenuo glavu da klimne glavom i prođe pored njega, ali odjednom, kao da je udario u stub, samo ju je na trenutak posmatrao, a zatim upitao:
- Ana, jesi li to ti?
„Pomislio bi čovek da me prvi put vidiš posle četrdeset godina?“, nasmeja se žena.
- Tako si lepa!
- Hvala !
„Hajde, otpratiću te do prodavnice“, odlučno reče Fićko.
„Pa, hajdemo!“, uzvratila je osmeh.
***
Ana se vratila kući uveče, njena ćerka još nije bila tamo, i prvi put u poslednjih nekoliko godina njene misli nisu bile o njoj:
„Fićko ipak nije loš čovek. Ostario je, naravno, ali još uvek ima tu mladalačku energiju. Jedva smo išli u kupovinu s njim pre nego što me je pozvao da izađemo. Čak je i smešno! Kao da nismo imali četrdeset i kusur godina, već samo dvadeset. A on ima novca. Išli smo u restoran. Nikada nisam bila tamo.“
Počela je da kuva večeru, ali misli o komšiji su joj stalno prolazile kroz glavu:
„Pitala sam ga čime se bavi. Kaže da je to posao“, osmeh oj se pojavio na licu, „i kaže da je legalno.“
Ćerka se vratila zamišljena. Pogledala je majku u lice:
- Mama, zašto tako zračiš?
„Još ne znam“, odgovorila je, i dalje se smešeći, i odmah zamolila da promeni temu. „Zašto si toliko zauzet?“
- Od sutra ću raditi za Maksima u fabrici.
„Bravo, draga moja! Kada sam zarađuješ svoj novac, osećaš se samopouzdano. A Maksim će se prema tebi ponašati sasvim drugačije, a dobar je momak.“
- Znam.
- Pa dobro, onda ga drži.
- Mama, hvala ti! Otvorila si mi oči za ceo život.
Vasilija ponovo pažljivo pogleda majku i iznenada upita:
- Mama, jesi li ti to zaljubljena?
Šolja je pala na pod uz zveckanje. Ana je na trenutak stajala tamo blago otvorenih usta, a zatim, pretvarajući se da je ravnodušna, upitala je:
- Zašto pitaš?
„Vidim tajanstveni osmeh na tvojim usnama i tragove moje šminke na tvom licu“, dodala je, suzdržavajući radostan smeh. „I uopšte, ti si veoma lepa žena!“
- "Hvala ! Otvorila si mi oči, za ceo život", nasmejala se Ana šaretski.
***
Oktobar. Sezona venčanja. Venčanje Maksima i Vasilije održano je na praznik Pokrova, raskošno i radosno. Tri nedelje kasnije, Ana se udala za komšiju.