– Devojčice, gde su tvoji roditelji? – pitala je Darija.
Devojčica je stajala ispred nje sitna, promrzla, sa pogledom koji je prebrzo odrastao. U ruci je stezala novčiće koje je očigledno molila od prolaznika.
– Dajte mi bar za hleb… – prošaputala je jedva čujno. – Samo nemojte da zovete policiju…
Te reči su Dariju presekle jače nego što je očekivala. Kao da je neko detetu već toliko puta pretio „policijom” da je to za nju postalo sinonim za kaznu, strah i kraj slobode.
Osetila je kako joj se oči pune suzama, i bez razmišljanja je čučnula da bude u visini deteta.
– Neću zvati policiju… – rekla je tiho, smirujući je. – Samo mi reci… gde su tvoji roditelji?
Devojčica je spustila pogled, kao da bira da li sme da veruje.
– Nemam ih… – odgovorila je na kraju. – Imam samo tetu Svetu. Ona me je uzela iz doma.
U toj jednoj rečenici stalo je mnogo više nego što je Darija u tom trenutku mogla da obradi.
Sumnja okoline i težina odluke
Prodavačica iza tezge, koja je sve posmatrala, uzdahnula je i tiho dobacila:
– Možda bi ipak trebalo da se prijavi nadležnima… u socijalnu službu ili policiju. Ko zna ko je ta žena što je „uzela” dete…
Devojčica je ćutala još jače, skupljajući se u sebe kao da bi nestala da može.
Darija je ignorisala komentar. Nije joj bio važan ni ton, ni sumnja — samo dete ispred nje.
U tom trenutku, sve drugo je izgubilo smisao.
Drugi svet – kancelarija bez razumevanja
– Šta me gledaš kao da sam rekao nešto na drugom jeziku?! – vikao je šef, crven u licu, dok je pljuvačka letila dok je govorio. – Da li me uopšte slušaš?!
– Slušam pažljivo, – slagala je Darija.
Gennadij Romanovič je bio čovek koji je tek nedavno došao na rukovodeću poziciju. Nije poznavao ljude, procese ni realan rad odeljenja, ali je vrlo brzo naučio da pokazuje autoritet kroz galamu.
I da traži greške tamo gde ih nema.
Odluka koja briše godine rada
– Dosta! – presekao je naglo, dižući se iz stolice. – Sutra ti i ceo tvoj tim idete iz firme. Dobrovoljno ili ne.
Darija je ukočeno gledala u njega.
– Izvinite… šta ste rekli?
– Smanjenje troškova. Otpuštanja.
Na njegovom licu pojavio se neprijatan, gotovo podrugljiv osmeh.
– Ili dajte otkaz sami, ili ćete dobiti otkaz „po članu”. Ako treba, naći ćemo razlog.
Darija je osetila kako joj se stomak steže.
– Gennadij Romanovič, taj tim sam gradila tri godine. Mi smo najefikasnije odeljenje u celoj kompaniji. Ne možete samo da nas izbrišete.
On je slegnuo ramenima, kao da razgovaraju o nečemu trivijalnom.
– Mogu. I hoću.
Zatim je nastavio, hladnim, poslovnim tonom:
– Rečeno mi je odozgo da se smanje troškovi. A vi ste trošak. Kafa, papir, prostor, struja… sve to košta.
– Preći ćemo na rad od kuće. Jeftinije je. Nema kancelarije, nema održavanja, nema opreme.
Sudaranje dve realnosti
Darija ga je gledala u neverici.
– Ali ti ljudi imaju porodice… decu… kredite… stare roditelje… obaveze…
On je odmahnuo rukom, kao da briše dosadnu muvu.
– To nije moj problem.
Dve priče, ista hladnoća sveta
U isto vreme, negde napolju, devojčica je i dalje stajala sa novčićima u ruci, moleći da ne zovu policiju.
A u kancelariji, odrasli ljudi su gubili posao bez objašnjenja, bez razumevanja i bez milosti.
I u obe priče, zajedničko je bilo isto — neko je odlučivao o sudbinama drugih, gledajući ih kao brojeve, a ne kao ljude.
– Ljudi… – rekla je Darija kada je izašla u zajednički prostor kancelarije. – Svi smo otpušteni. Bukvalno svi. To su njihove „antikrizi mere”.
Spustila je pogled i bez žurbe krenula ka svom stolu.
Na njenom licu mogli su se pročitati praznina, izdaja, osećaj duboke nepravde i potpune bespomoćnosti. Sve ono što su njene kolege, sada već bivši zaposleni, odmah prepoznali bez reči.
Na trenutak je u prostoriji zavladala tišina, a onda je eksplodiralo nezadovoljstvo.
– Ja sam majka! – vrisnula je jedna žena, gotovo histerično. – Ne mogu oni mene tek tako da otpuste!
– Moji roditelji su na mojoj brizi!
– Ovo nije po zakonu! Ovo je nezakonito!
Ljudi su u panici i besu pojurili ka kancelariji direktora, tražeći pravdu, objašnjenje, bilo kakav smisao.
Ali samo je Darija ostala mirna.
Znala je istinu koja je bolela više od otkaza.
Gennadij Romanovič nije čovek koji sluša. On sluša samo sebe. I radi samo ono što je već odlučio.
Pet minuta posle kraja jedne ere
Pet minuta.
Toliko joj je trebalo da spakuje stvari.
Spustila se niz stepenice, pozdravila obezbeđenje kratkim klimanjem glave i izašla na parking.
Sela je u automobil, stavila ruke na volan.
Udah.
Izdah.
A onda su suze, koje je ceo dan držala pod kontrolom, konačno krenule same.
– Kako ćeš dalje da živiš… i od čega? – prošaputala je sebi, prisećajući se pitanja koje joj je pre dve godine postavila prijateljica.
Sećanje na razgovor koji je tada delovao daleko
Tada je sve izgledalo drugačije.
– Pa, imam posao – odgovorila je Darija tada samouvereno. – Štedim, pa ću polako otplaćivati. Možda sedam, najviše deset godina i sve ću završiti.
– Ti nisi normalna! Deset godina?! – njena prijateljica Varja uhvatila se za glavu. – Žali se, idi na sud, ospori odluku! Pa nisi ti uzela te kredite!
– Griša je dokazao da je novac trošen preko mene… zato su sve prebacili na mene.
– Ma kakav Griša! Svi znaju gde je on trošio pare – saune, klubovi, bilijar… žene! To je sve otišlo tamo!
– Znam… ali bez dokaza, ništa ne mogu.
Varja je bila uporna:
– To nije pravda!
Darija se tada samo tužno nasmejala.
– Dobro je što je stan na mamu… jer je on tvrdio da je ulagao u renoviranje. Mogao bi i pola stana da traži. Ili da ga prodaju za dugove.
– A auto? – pitala je Varja.
Varja je znala koliko joj je automobil potreban za posao – klijenti, gradilišta, stalna kretanja.
– Ma… – slegla je Darija ramenima. – Rekli su mi da nema nikakvu vrednost. Na otpadu su mi dali najbolju ponudu.
– Znači voziš krš?
– Pa… tehnički vozi on. Ja samo sedim unutra.
Varja je uzdahnula.
– Ne znam kako ćeš živeti…
– Ni ja – priznala je Darija.
A sada… ni posao više nije imala
I baš u trenutku kada je prošlost prestala da boli jer je postala navika — nestala je i sadašnjost.
Darija više nije imala ništa.
Negde ispred nje počela je da se stvara gužva. Kolona vozila je usporavala, pa je Darija skrenula na ivicu puta, pored jedne male prodavnice.
– Kupiću nešto za poslednje pošteno zarađene pare… – promrmljala je sebi.
Izašla je iz auta.
A onda je čula viku.
– Gubi se odavde, prosjakinjo! Koliko puta da te teram! Zar si baš ovo mesto izabrala?!
Debela žena u prodavničkoj kecelji vikala je na malu devojčicu koja je stajala pored zida, spuštene glave.
Darija je prišla.
– A zašto vi vičete na dete? – pitala je mirno.
– Zato što je ovde! – odbrusila je prodavačica.
– Prosi! Rekla sam joj sto puta da ide, ali se stalno vraća! Svašta, danas se svi bave prosjačenjem!
Darija ju je pogledala hladno.
– Možete li da prestanete da vičete? Ili vi i kod kuće tako razgovarate sa svojom decom?
– Moja deca su zbrinuta! Nahranjena! Ova mala treba u prihvatni centar!
– Ne treba policija… – šapnula je devojčica. – Samo mi dajte za hleb…
Te reči su Dariju presekle.
Kao nož.
Kao nešto poznato, ali zaboravljeno.
Čučnula je ispred devojčice.
– Kako se zoveš?
– Nemam… nemam mamu ni tatu. Imam samo tetu Svetu. Ona me je uzela iz doma.
Prodavačica je na trenutak utihnula. Čak je i njen bes splasnuo.
– Možda bi stvarno trebalo da se prijavi… ne znam ko je ta žena… – promrmljala je nesigurno.
Ali Darija je već odlučila.
Odluka bez razmišljanja
– Hajde sa mnom – rekla je devojčici nežno.
– Gde?
– Kod mene. Nahraniću te. Bićeš na toplom. A onda ćemo rešiti sve ostalo.
Devojčica je oklevala.
– Hoćete li mi dati da jedem?
Darija je klimnula.
– Hoću. Obećavam.
Prodavačica je skrenula pogled, kao da ne može da izdrži scenu, i brzo se vratila u prodavnicu.
Darija je pokazala ka autu.
– Evo, ovo je moj auto. Idemo.
Ime koje menja trenutak
Dok je Darija smeštala devojčicu na zadnje sedište, mala je tiho rekla:
– Ja se zovem Goca… A kako se vi zovete?
– Ja sam Darija.
Tišina je pala između njih.
Automobil je bio topao, miran, siguran.
Goca se samo naslonila, ugrejana prvi put posle dugo vremena.
I ubrzo je zaspala.
Dolazak i prvi obrok
Čim je dovela Gocu u stan, Darija joj je prvo dala sendvič, pa tek onda počela da je priprema za kupanje.
Devojčica je bila prljava, zapuštena i vidno izgladnela, kao da danima nije imala normalan obrok ni brigu.
– Hajde da se sada okupamo, pa ću te posle lepo nahraniti, važi? – rekla je Darija nežno.
Goca je klimnula glavom, dok je lizala prste umazane tek pojedenom kobasicom. U njenim pokretima nije bilo radosti — samo navika da jede brzo, kao da će joj neko uzeti hranu.
Otkriće koje menja sve
– Bože… – izustila je Darija prigušeno kada je prvi put videla dete bez odeće.
Na Gocinim leđima, rukama i nogama videle su se strašne opekotine. Stare, zarasle, ali jasno vidljive. Ožiljci koji nisu samo fizički — već tragovi nečega što dete nikada nije smelo da doživi.
Dariji se stomak steglo.
„Od kakvog užasa je počeo tvoj život?” — pomislila je.
U kupatilu je Goca bila potpuno mirna.
Radila je sve što joj Darija kaže, bez pitanja, bez otpora — kao da je navikla da nema izbora. U njenom ponašanju nije bilo detinje razigranosti, već neka teška, tiha rezignacija.
Darija nije imala svoju decu, ali je instinktivno osećala da ovako ne izgleda normalno dete.
Ne dete koje je ikada bilo voljeno.
Istina o „teti Sveti”
Nakon što ju je okupala, obukla u svoju toplu flanelsku košulju i nahranila, Darija je sela pored nje.
– A ko je ta teta Svetа? – pitala je pažljivo.
Katja je odgovorila mirno, kao da priča nešto sasvim uobičajeno:
– Teta Sveta je dobra žena koja me je uzela iz doma.
Onda je nastavila, isto tako mirno:
– Ona mi kaže da izlazim na ulicu i da tražim novac. Ako skupim dovoljno, ona me hrani i dozvoljava mi da spavam u sobi, u krevetu.
– A ako ne skupim dovoljno… onda spavam u hodniku, zajedno sa drugom decom.
Darija je ukočeno slušala.
– Ima još dece kod teta Svete? – pitala je.
– Ima petoro kao ja, iz doma. A ima i svoju decu — dvoje. Slavika i Valeru.
Goca je na trenutak zastala.
– Valera je loš. On viče i udara.
Detetova molba koja para srce
– Onda ćeš večeras spavati ovde, kod mene – rekla je Darija tiho.
Goca je podigla pogled.
– Teta Darija… možete li me vratiti u dom? Tamo mi je bilo bolje.
Te reči su je pogodile jače nego bilo šta ranije tog dana.
Darija je progutala knedlu. Osetila je kako joj oči peku.
– Nećemo te večeras nigde vraćati – rekla je smireno. – Ostaćeš kod mene. A sutra ćemo videti šta dalje.
Zastala je, pa dodala:
– Koliko imaš godina?
– Šest… skoro sedam – odgovorila je Goca.
– Ali teta Sveta kaže da su takvi kao ja glupi i da nas ne primaju u školu.
Detinjstvo koje ne izgleda kao detinjstvo
– Šest? – ponovila je Darija šokirano.
Devojčica je izgledala mlađe. Sitno, krhko, kao dete od četiri ili pet godina.
– Hajde, vreme je za spavanje – rekla je Darija brzo, da sakrije emocije koje su je preplavile.
Katja je pogledala oko sebe.
– Ovde? Na kauču? Ili u hodniku?
– Naravno da ovde – odgovorila je Darija oštro, gotovo uvređeno. – Nema hodnika. Nema više takvih stvari.
Goca je ćutala, kao da proverava da li je to istina.
– Teta Darija… možete li da ostanete sa mnom dok ne zaspim?
Darija se blago nasmešila.
– Mogu.
Tišina pred san i bes koji raste
Goca je polako tonula u san.
Darija je sedela pored nje i lagano joj milovala kosu, prolazeći prstima kroz tanke pramenove.
Spolja je izgledala smireno, gotovo nežno.
Ali unutra je ključalo.
Bes koji nije imao kuda da izađe.
„Teto Sveto… ti…”
Misli su joj bile mračne, oštre, gotovo nasilne.
Znala je da ono što je čula nije kraj priče.
Bio je to tek početak.
Odluka koja je već doneta
Darija je već znala šta će raditi sutra.
Policija. Centar za socijalni rad. Advokat. Sud.
Sve redom. I ovaj put neće stati. Neće odustati. Neće prećutati.
„Neću biti ja ako tu ženu ne dovedem pred lice pravde.”
Goca je tiho disala na kauču, utonula u lagan san, dok je Darija sedela za računarom.
Naizgled — obična, mirna scena.
Ali u Dariji je sve bilo suprotno od mira.
Pretraživala je internet, pronalazila brojeve institucija, čitala zakone, delove krivičnog zakonika, pokušavajući da razume kako da postupi i kako da „teti Sveti” obezbedi maksimalnu odgovornost pred zakonom.
Nije ni primetila kada se Goca probudila.
Detinji glas prekida misli
– Teta Darija… možeš li da mi vežeš kosu? Upada mi u oči.
Darija se trgnula iz misli i odmah omekšala.
– Naravno, dušo. Odmah.
Uzela je češalj, pronašla roze gumicu i pažljivo počela da pravi repić.
Gocina kosa bila je tanka, retka, slaba — kao da ni sama priroda nije imala snage da je u potpunosti zaštiti.
Dok je pažljivo razdvajala pramenove, Darija je primetila nešto.
Iza uha — tri mladeža.
Mala, gotovo neprimetna, ali uredno raspoređena.
Nije ih dirala, samo ih je pažljivo zaobilazila češljem, dok ih je posmatrala iznova i iznova.
Sećanje koje se vraća kao udarac
Tri mladeža…
Darija se zamislila.
Tri mladeža iza uha… nešto poznato… nešto što je već videla.
Sećanje je prvo bežalo, kao da se skriva, ali onda je naglo „kliknulo”.
I sve se vratilo.
Priča koja je nekada potresla ceo grad
Pre šest godina, u njihovom gradu desila se tragedija o kojoj su svi govorili.
Dva brata blizanca osnovala su veliki poslovni holding — imperiju u kojoj je Darija kasnije i sama radila.
Tada je, međutim, bila samo običan zaposleni, ambiciozna, mlada, spremna da radi danonoćno da bi napredovala.
Ali onda se dogodila nesreća.
Požar u porodičnoj kući braće, na imanju van grada.
U trenutku tragedije, jedan od braće — Andrej Dmitrijevič — bio je u prestonici zbog posla.
Oni koji su ostali u kući… nisu preživeli.
Svi.
Osim jednog detalja koji je promenio sve.
Nestala beba i potraga koja je uzdrmala grad
Andreju Dmitrijeviču je tada ostala samo jedna stvar — postao je stric novorođene devojčice.
Ali telo bebe nikada nije pronađeno.
Zvanično — nestala je u požaru.
Nezvanično — počela je opsesija.
Andrejev bol prerastao je u uverenje da je dete oteto.
Raspisana je ogromna nagrada za bilo kakvu informaciju o devojčici.
A u tom trenutku, ceo grad je poludeo.
Ljudi su proveravali bebe na ulicama, u parkovima, u prodavnicama.
Novine su objavljivale fotografije, televizija je ponavljala priču iz dana u dan.
Na ulicama su se pojavili plakati sa detaljima.
A jedini prepoznatljiv znak — bila su tri mladeža iza uha.
Kada se spoje linijom, formiraju mali jednakostranični trougao, čiji je vrh usmeren tačno ka desnoj ušnoj resici.
Darijino sećanje koje nije nestalo
Darija je tada radila u istoj kompaniji.
I svaki put kada bi joj u ruke došao časopis ili novine sa tom fotografijom, nesvesno bi uzela olovku i spojila te tačke.
Kao da je pokušavala da razume obrazac, iako nije znala zašto.
Godinama kasnije, to se pretvorilo u detalj koji je ostao urezan u njenoj memoriji.
Pitanje koje briše sve drugo
Andrejev bol trajao je dve godine.
Dve godine potrage.
Dve godine opsesije.
A onda je — bez objašnjenja — predao upravljanje kompanijom i povukao se iz javnog života.
Goca ili neko drugi?
Darija je sada sedela u tišini, dok su misli počele da se sudaraju.
Ona ili nije ona?
To pitanje je potisnulo sve ostalo.
Sve probleme, otkaze, dugove, tugu — sve je nestalo pred jednom mogućnošću.
Nije želela da plaši Gocu, pa je uključila crtani film i ostavila je u dnevnoj sobi.
Onda je otišla u kuhinju i zatvorila vrata.
Borba razuma i nade
Počela je da govori sebi naglas, kao da vodi raspravu sa sopstvenim mislima.
Protiv:
– Ne smeš da poludiš i da vidiš obrasce gde ih nema.
– To može biti samo slučajnost.
– Tri mladeža nisu dokaz ničega.
Za:
– Ako je dete preživelo požar, možda je neko spasio i odneo u bolnicu.
– Možda je zbog teških opekotina izgubila identitet i niko je nije tražio.
– Možda je bila u drugom gradu, pa potraga nije imala šanse.
– Možda je kasnije završila u domu za decu bez roditelja.
– A „teta Sveta”? Možda nije ni znala ništa o tome. Ili je i ona sama deo nečega što je nastalo iz haosa.
Darija je sama sebi priznala:
– Sve ovo zvuči nategnuto… možda je čista fantazija.
Zastala je.
I onda, tiho, skoro šapatom:
– Ali… šta ako nije?
Mogućnost koja menja sve
Ako postoji i najmanja šansa da je Goca nestala devojčica iz one priče… onda to više nije samo slučaj.
To je povratak izgubljene porodice.
To je istina koja čeka šest godina da bude otkrivena.
Darija je duboko udahnula.
I prvi put tog dana — nije znala da li da se nada ili da se plaši.
Provera koja menja sudbinu
Darija je, gotovo u tišini i sa nekom vrstom unutrašnje napetosti koja joj nije davala mira, odsekla pramen Gocine kose — pažljivo, kao da se plaši da će i najmanji pogrešan pokret promeniti tok onoga što sledi. Devojčicu je na nekoliko sati ostavila kod komšinice, uz kratko i zahvalno objašnjenje, a zatim je, noseći taj mali uzorak kao nešto izuzetno dragoceno, odmah krenula ka Andreju Dmitrijeviču.
Susret sa sumnjom i zidom neverice
U zgradi obezbeđenja, dok je nervozno pokušavala da objasni razlog svog dolaska, Darija je govorila brzo, isprekidano, gotovo kao da se izvinjava sopstvenim rečima:
– Razumite… ja uopšte nisam sigurna da je to ona. Možda je sve samo slučajnost, niz nesrećno poklopljenih detalja…
Čovek iz obezbeđenja ju je posmatrao sa vidnim nepoverenjem, podigavši obrve uz jedva prikriveno podsmehivanje.
– Gospođice, vama bi stvarno trebalo manje čitanja ljubavnih romana. Shvatate li vi uopšte koliko ovo što govorite zvuči… neozbiljno?
Dariji je u tom trenutku pukao strpljenje.
– Možda je neozbiljno, možda je besmisleno, možda sam i ja sama potpuno luda i romantična budala! – odbrusila je, ne krijući uznemirenost. – Ali čak i ako postoji samo najmanji promil šanse da je dete to što mislim da jeste, onda to mora da se proveri. Mora!
Nekoliko sekundi je vladala napeta tišina.
Zatim je čovek, uz vidno uzdržan uzdah, rekao mirnije:
– Ostavite kontakt podatke… i taj uzorak.
Naredna tri dana za Dariju su se pretvorila u stanje neprekidnog iščekivanja, kao da je vreme izgubilo svoj prirodni tok i postalo gusta, teška masa kroz koju se jedva kretala.
Sedela je, radila mehanički, odgovarala na pozive, ali je sve u njoj bilo usmereno samo na jedno — na telefon koji je mogao da zazvoni svakog trenutka.
Ipak, i pored sve napetosti, odlagala je da sama pozove policiju ili bilo koju instituciju, kao da se plašila da bi time mogla da pokvari nešto što još nije ni potvrđeno.
A onda su konačno došli.
Istina koja se vraća kući
Vrata su se otvorila, i u prostoriju je ušao čovek koji je izgledao istovremeno i mlad i iscrpljen, ali u čijim je očima bilo nešto što se ne viđa često — potpuna, duboka emotivna napetost koja je dugo bila potiskivana.
Ugledavši Gocu, kleknuo je pred njom kao da se boji da će nestati ako je dotakne previše naglo.
– Goco … – izgovorio je drhtavim glasom, u kojem su se preplitale suze i osmeh. – Moja mala… moja sestričina… ti si pronađena…
Nije čekao odgovor.
Samo ju je podigao u naručje, čvrsto, gotovo očajnički, kao da pokušava da nadoknadi sve izgubljene godine u jednom pokretu, i bez reči je izašao iz prostorije, noseći je sa sobom.
Reči koje zatvaraju krug
U sobi je ostao čovek iz obezbeđenja, koji je na trenutak zastao pre nego što je prišao Dariji.
Njegovo lice više nije imalo onu raniju hladnu profesionalnu masku — sada je delovao ozbiljno, gotovo potreseno.
– Darija Stepanovna… – započeo je mirnije nego ranije. – Dok se čekao DNK nalaz, mi smo prikupili osnovne informacije o vama.
Napravio je kratku pauzu, kao da bira reči.
– A kada je stigao pozitivan rezultat… iskreno, ne znam šta da kažem. Ne znam koje sile su vas navele da uopšte posumnjate u sve ovo, ali…
Ponovo je zastao, pa nastavio:
– Sve što je u našoj moći — učinjeno je. Svi vaši dugovi su izmireni. Pitanje vašeg otkaza, kao i otkaza vaših kolega, je poništeno. Postupci Gennadija Romanoviča su ocenjeni kao neosnovani i neprihvatljivi.
Darija je, i dalje pod utiskom svega što se upravo dogodilo, eksplodirala bez filtera:
– On je jednostavno… kreten!
Čovek je na trenutak zbunjeno trepnuo, a zatim se, uprkos formalnosti situacije, blago nasmešio.
– I zbog toga, između ostalog, biće razrešen dužnosti u najkraćem roku.
Ponovo je zastao, pa dodao:
– A mi bismo želeli da vam ponudimo njegovu poziciju.
Neočekivani obrt
Darija je nekoliko sekundi samo ćutala, kao da pokušava da shvati da li je to uopšte stvarno rečeno.
– Mogu li ja… – počela je polako, još uvek nesigurna.
– Šta tačno? – nije razumeo čovek.
– Mogu li ja da ga otpustim? Lično? Da mu saopštim i ispratim ga napolje?
Na trenutak je zavladala tišina.
A onda se čovek nasmejao iskreno, prvi put od kada je došao.
– Samo ako to uradite sa posebnim nivoom… profesionalnog cinizma.
Darija je suzila oči, a u uglu usana pojavio se umoran, ali iskren osmeh.
– Ne brinite… – rekla je tiho. – U tome ću dati sve od sebe.