Jedna žena iz Rusije, opisala je detaljno kako je izgledao trenutak kada je svoju ćerku zatekla uplakana u ćošku. Taj trenutak duboko je pogodio i naveo da nikada više ne priča sa svojom svekrvom.
Njenu ispovest prenosimo vam u celosti:
VASPITANJE IZ DRUGE RUKE
"Vi pogrešno vaspitavate ćerku!" izjavila je moja svekrva čim smo suprug Gleb, ćerkica Kristina i ja došli kod nje u goste.
Gleb je, kao i obično, odlučio da ostane po strani, da ćuti i ne meša se. Ali ja ne mogu tako. Nikada se ne mešam u tuđe vaspitanje, ali ne dozvoljavam ni drugima da se mešaju u moje.
"Pravilno. Nepravilno. Natalija, pa ne postoje priručnici u kojima je sve to nacrtano."
Svekrva je popravila naočare i pogledala me onim pogledom kao da sam upravo priznala da sam nešto ukrala.
"Eh, vama sve treba crtati. Da više slušate starije, a manje taj vaš internet, možda bi i bilo neke koristi od vas."
Duboko sam uzdahnula. Nisam htela dalje da se raspravljam, beskorisno je. Moja svekrva je takva da će isterivati svoje čak i ako su svi protiv nje. U principu, nije me previše doticalo njeno večno gunđanje i neželjeni saveti. Tokom porodiljskog odsustva nijednom joj se nisam obratila za pomoć oko deteta. Molila bih Gleba, i on bi bez reči uzimao slobodan dan ili izlazio ranije s posla.
Iznenadno zatvaranje vrtića i molba za pomoć
Ali, porodiljsko se završilo. Kristina je krenula u vrtić. Sve je išlo svojim tokom, uživala sam u povratku radnom ritmu. Međutim, nije prošlo ni mesec dana, a vrtić je neočekivano zatvoren zbog gripa koji se proširio i to na dve nedelje. Na poslu me, naravno, niko nije puštao.
Ni Glebu nisu dali odmor. Direktno su nam rekli: rešavajte problem kako znate. Pitajte bake, deke.
Moji roditelji žive daleko, u drugom gradu, pa nam je preostalo samo da zamolimo Nataliju. Kada smo Gleb i ja došli kod nje sa molbom, dočekala nas je sa takvim izrazom lica kao da smo joj tražili bubreg.
"Baš ste zanimljivi", negodovala je svekrva kolutajući očima. "Kao da baba nema svoja posla."
"Mama, pa ti si u penziji", govorio je Gleb pokušavajući da je smekša. "Zar su tvoji poslovi važniji od rođene unuke? To je samo dve nedelje, posle se vrtić otvara.
Okrenula se, a zatim teško uzdahnula.
"Baš ste nikakvi. Dobro. Neka bude. Ali ja neću dolaziti kod vas. Donesite je kod mene. Ujutru je dovezite, a posle posla pokupite. Nemam ja dvadeset godina da se vozikam po gradu."
Tišina koja je zabezeknula
Uveče, nakon prvog dana, otišli smo po Kristinu. Parkirali smo se ispred stare, oronule petospratnice. Izašla sam iz auta i popela se na četvrti sprat. Pokucala sam, niko nije odgovorio. Znala sam da svekrva ima običaj da ne zaključava vrata, pa sam ih, ne čekajući odgovor, gurnula.
Tiho sam ušla u stan. Tamo je vladala tišina. Neobična, mučna tišina. A ono što sam videla, potpuno me je šokiralo. Svekrva je sedela za kuhinjskim stolom kao da se ništa ne dešava i rešavala ukrštene reči. A Kristina, naša trogodišnja ćerkica, stajala je u uglu hodnika, okrenuta leđima ka meni, i jecala do iznemoglosti. Srce mi se steglo.
Brzim koracima sam prišla ćerki, uzela je za ruku da je okrenem ka sebi, i tada je počela prava histerija. Nešto je vikala, mucala, reči su joj se petljale. Ništa je nisam razumela, ali sam videla da je moje dete nasmrt preplašeno. Suze su joj tekle niz obraze ostavljajući mokre tragove.
"O, stigla si!" začula sam glas iza leđa. Oštro sam se okrenula. "Natalija, šta se ovde dešava?" jedva sam se suzdržavala da ne vrisnem. "Zašto Kristina stoji u ćošku i zašto je toliko uplašena?"
"To je sve zbog vašeg vaspitanja!"
Kazna bez milosti
"Pa šta nije u redu?" povikala sam. Krajičkom oka videla sam da je i Gleb ušao u stan. "Šta je to mogla da uradi da biste je stavili u ćošak?!"
"Šta-šta! Pa ništa ne valja. Razbacala je igračke, neće da sklanja. Brlja po supi. Ovo hoće, ono neće. E, pa ja nisam izdržala i stavila sam je u ćošak. A kako drugačije vaspitavati kad ste vi raspustili dete?"
Znala sam da Kristina ponekad ume da bude hirovita, da nešto razbaca ili da ne pojede sve iz supe. Ali smatrala sam to normalnim za trogodišnje dete koje tek upoznaje svet i uči da izrazi svoje želje. Ali da je zbog toga odmah stave u ćošak?
"To znači da ona tako stoji još od ručka?"
"A ti ćeš još da me učiš kako se deca vaspitavaju!", frknula je svekrva.
"Ja vas nisam ni zamolila da vaspitavate naše dete. Zamolila sam vas samo da je pričuvate! Samo da je pričuvate! Ne treba vi da je vaspitavate. Mi ćemo to nekako sami!"
"Sami, hm" podsmehnula se svekrva prekrstivši tako ruke na grudima. "Vidim ja kako vi to sami. Nedosledni roditelji!"
Okrenula sam se ka Glebu. Čekala sam da stane u moju odbranu, da objasni majci da nije u pravu i da se tako ne postupa sa malim detetom. Ali Gleb je ćutao.
"Što ćutiš?" nisam izdržala i viknula sam na muža. "Vređaju ti dete, a ti si progutao jezik!
"Nastja, što si se toliko uzrujala? Mama samo želi najbolje", rekao je on gledajući u svoje cipele.
"Aha, znači za tebe je "najbolje" kada ti ponižavaju ćerku i ženu", rekla sam.
Konačni raskid odnosa
"Dosta, dosta mi je ovog pozorišta!" odbrusila je svekrva. "Vodite svoje dete. I ako se toliko brinete o njemu, nemojte ga više dovoditi kod mene! Nemojte me ni pitati!"
"Nikada u životu!" viknula sam još jače. "Da vam poverim ćerku makar na sat vremena?! Nećete to dočekati. Naša noga više ovde neće kročiti"
Uzela sam Kristinu za ruku i izašle smo iz stana. Gleb je ostao. Verovatno se izvinjavao majci zbog mog ponašanja. Ne znam. Nije me zanimalo. Moja svekrva je tog dana pokazala svoje pravo lice i više nisam želela da imam ništa sa njom.
Te iste večeri pisala sam u grupi stanara naše zgrade. Pitala sam ima li u blizini neka dobra dadilja. Na moje iznenađenje, javila se jedna starija žena iz naše zgrade, teta Sveta. Dobro sam je poznavala, često smo razgovarale u dvorištu dok su se Kristina i njena unuka igrale na igralištu.
Po tome kako je razgovarala i ophodila se prema svojoj unuci, znala sam da ona sigurno neće povrediti dete.
Vodila sam Kristinu ujutru kod teta Svete. Otprilike u isto vreme dovodili su i njenu unuku. Devojčice su se ceo dan igrale, veselile, i videla sam da je moja ćerka srećna. Radosno je trčala kod tuđe bake, a rođenu nije ni pominjala.
Sa svekrvom i dalje ne razgovaram. Muž ponekad gunđa: "Kad ćete se već jednom pomiriti". Našalila sam se da bi bilo najbolje nikada. To je ona šala u kojoj ima istine. Nekih 90 procenata. A možda i svih 99. Verovatno je to kod svih majki tako, jednostavno podivljam kad mi neko povredi dete. Sama je nikada ne bih povredila, a drugima pogotovo neću dozvoliti.
Stil/Dzen