Izabela Ađani je oduvek bila lepotica. Ali ne jedna od onih klasično lepih žena, već vanserijska lepotica za koju se mislilo da nije sa ovog sveta. Takvu lepotu možda na ovom svetu ima samo ona i niko više, a to potvrđuju i najnovije fotografije na kojima je slavna francuska glumica. Pre nego što pogledate galeriju, samo ćemo vas podsetiti da ova žena ima 70 godina:
Osim lepote, Izabela ima i neverovatan talenat, koji se kao ni lepota ne može sakriti. Da biste shvatili o čemu je reč dovoljno je navesti da je do 19. godine osvojila 5 Sezar nagrada i nominaciju za Oskara.
Najlepša i najbolja francuska glumica koja nije rođena Francuskinja
Izabel Ađani danas važi za najbolju i najlepšu francusku glumicu, iako zapravo uopšte nije Francuskinja po krvi.
Njena majka je bila Nemica iz Bavarske, dok je otac bio alžirski emigrant i automehaničar. Porodica se toliko stidela njegovog porekla da su ga poznanicima predstavljali kao Turčina, a on je izbegavao da govori arapski čak i sa najbližim rođacima. Tako se mala Izabel suočila sa stidom mnogo pre nego što je uopšte mogla da ga razume.
Kako je ušla u svet glume
Sve je počelo potpuno slučajno kada ju je reditelj Bernar Tublan-Mišel jednog dana video kako sedi na klupi. Devojčica je u tom trenutku očigledno duboko u sebi proživljavala neki scenario, lice joj se naizmenično mrštilo i svetlelo, a mimika se nije zaustavljala ni na sekundu. On joj je tada prišao i pitao je da li bi želela da glumi, čime je njena impresivna karijera zvanično počela.
Četrnaestogodišnja Izabel dobila je prvu ulogu, a nakon debija usledio je poziv rediteljke Nine Kompanez, pa i čuvenog teatra Komedi Fransez. Sa samo šesnaest godina tamo je igrala glavne uloge, ali je njena prava sudbina ipak bila vezana za film.
Kada se čuveni Fransoa Trifo 1974. godine spremao da snimi film o Adeli Igo, ćerki Viktora Igoa koja je izgubila razum zbog nesrećne ljubavi prema oficiru, tražio je glumicu sposobnu da odigra opsesiju iznutra. Nakon što ju je video u jednoj predstavi, prestao je da traži bilo koga drugog.
Snimanja su se odvijala na ostrvu Gernzi, gde su se stvarni događaji nekada i odigrali, a Trifo je radio sa njom kao Pigmalion i, naravno, ludo se zaljubio, kao što su se zaljubljivali gotovo svi reditelji sa kojima je sarađivala.
Za devetnaestogodišnju glumicu ova uloga donela je nominaciju za Oskara, čime je postala najmlađa pretendentkinja na tu nagradu u istoriji, a Trifo je tada izjavio da je Francuska jednostavno premala za nju.
Zbog filma je odbila dugoročni ugovor sa pozorištem koje joj je nudilo stabilnost, te su potom usledili Roman Polanski, Verner Hercog, Lik Beson i Džejms Ajvori. Pred teške scene umela je da ne spava celu noć kako bi pred kamerama bez ikakve šminke postigla savršeno stanje iscrpljenosti.
Velike strasti i bolna usamljenost
O privatnom životu slavne glumice gotovo ništa se nije znalo jer je davala izuzetno retke intervjue i nikoga nije puštala u svoj svet. Zato je njena trudnoća krajem sedamdesetih godina bila pravo iznenađenje za javnost.
Otac njenog prvog sina Barnabea, koji je rođen 1979. godine, bio je reditelj Bruno Niten. Iako je Izabel pokušavala da sa njim izgradi i porodične i radne odnose, to im nikako nije pošlo za rukom. Niten je kasnije govorio o njoj kao o osobi koja nije sa ovog sveta i koja je toliko posebna da je zajednički život sa njom bio gotovo nemoguć.
Ostavši sama sa detetom, upoznala je na dodeli Oskara britanskog glumca Danijela Dej-Luisa. Njihova veza se pretvorila u višegodišnji i veoma turbulentan odnos pun njegovih prevara, njenog zatvaranja u sebe i uzajamnog nerazumevanja. Sama Izabel je kasnije taj emotivni brodolom opisala samo jednom rečenicom, istakavši da se velika strast nikada ne pretvara u dobro prijateljstvo.
Rastali su se 1994. godine, a samo godinu dana kasnije, kada je on već uveliko bio oženjen drugom ženom, glumica je rodila njihovog sina Gabrijela, o čemu je u javnosti uporno ćutala.
Ženstvenost bez roka trajanja
Bilo je tu još usputnih priča o kojima se saznavalo samo u fragmentima, poput njene veze sa kompozitorom Žan-Mišel Žarom, ali se svaka njena ljubav završavala na potpuno isti način. Ostavljena i sama, uvek se vraćala poslu bez ikakve potrebe da se bilo kome objašnjava.
Izabel je vremenom postala zaštitno lice mnogih parfemskih kuća i luksuznih brendova, neprestano istupajući protiv ksenofobije u društvu. U jednoj prilici je ponosno izjavila da ženstvenost apsolutno nema rok trajanja, što je svojim izgledom i stavom stalno dokazivala.
Osvojila je rekordnih pet nagrada Sezar za najbolju žensku ulogu, podigla dva sina, a na filmskom platnu je briljantno igrala žene koje su se doslovno raspadale od ljubavi, pa se na kraju čini da je i sama prošla kroz potpuno istu sudbinu kao i njene tragične heroine.