Evo jedne neprijatne istine za roditelje današnjice: u želji da zaštitimo svoju decu, često im nesvesno odmažemo. Previše toga radimo umesto njih — rešavamo njihove probleme, donosimo odluke u njihovo ime, uklanjamo svaku prepreku sa njihovog puta i trudimo se da nikada ne osete neuspeh, razočaranje ili nelagodnost.
Upravo iz takvog pristupa nastao je pojam „helikopter roditeljstvo“, način vaspitanja u kojem roditelji neprestano „lebde“ nad decom, kontrolišu svaki korak i pokušavaju da ih poštede svega što bi moglo da bude teško ili neprijatno.
Na prvi pogled, to deluje kao ljubav i briga. Međutim, dugoročno, deca koja odrastaju bez prilike da samostalno rešavaju probleme često postaju nesigurna, zavisna od tuđe pomoći i nespremna za stvarni život.
Roditelji često iz pretarane brige i želje da zaštite dete, odu u krajnost, neke se uvere da iz najbolje namere upropaste decu.
Pravilo koje je promenilo sve
Novinarka Ester Vojcicki smatra da je upravo suprotan pristup bio ključ uspeha njenih ćerki. Umesto potpune kontrole i stalnog mešanja u svaki aspekt njihovog života, odlučila je da im pruži poverenje, slobodu i odgovornost od malih nogu.
„Kada sam bila mlada majka, imala sam mnogo pravila zbog kojih me drugi roditelji često nisu voleli. Ali jedno je bilo važnije od svih ostalih: nikada ne radi za dete ono što ono može samo da uradi“, napisala je Ester u kolumni za MakeIt.
Vreme je pokazalo da je njen pristup imao smisla. Sve tri njene ćerke izrasle su u veoma uspešne žene. Suzan je postala direktorka YouTubea, Dženet doktorka medicine, a En suosnivačica i direktorka kompanije 23andMe. Sve su ostvarile zapažene karijere u oblastima u kojima i dalje dominiraju muškarci.
Deci je potrebna samostalnost, a ne stalna zaštita
Ester smatra da roditelji danas previše „uvijaju decu u vatu“, nesvesno im uskraćujući priliku da razviju samostalnost i otpornost. Što više verujemo deci i dopuštamo im da sama rade stvari primerene svom uzrastu, to će ona postajati sigurnija u sebe i spremnija za životne izazove.
Naravno, samostalnost se ne razvija preko noći. Deci je potrebna podrška, ali ne i stalno spašavanje. Ključ je u postepenom učenju kroz praksu i iskustvo.
Ester taj princip objašnjava jednostavno: „Prvo ja pokažem, zatim radimo zajedno, pa onda radiš sam.“
Male obaveze grade veliko samopouzdanje
Takav pristup može da se primeni gotovo u svim svakodnevnim situacijama. Dete može samo da navije alarm za školu, izabere garderobu, spakuje ranac ili proveri da li je ponelo sve što mu je potrebno.
Može da učestvuje u pripremi obroka, postavlja sto, skloni svoje stvari ili smisli kako želi da provede slobodno vreme.
Mnogim roditeljima je lakše da sve urade sami jer će tako biti brže, urednije i bez greške. Ali upravo u tim malim zadacima deca uče odgovornost, organizaciju i osećaj da su sposobna. Ako stalno neko drugi misli umesto njih, teško će razviti poverenje u sopstvene odluke.
Greške su važan deo odrastanja
Posebno je važno dozvoliti deci da greše. Danas roditelji često imaju potrebu da intervenišu čim nešto nije savršeno — popravljaju domaće zadatke, završavaju projekte ili štite dete od svake loše ocene.
Međutim, greške nisu neuspeh, već sastavni deo procesa učenja. Dete koje nikada nije imalo priliku da pogreši neće naučiti kako da se nosi sa frustracijom, kritikama i izazovima.
Upravo zato Ester veruje da roditelji ne bi trebalo da očekuju savršenstvo, već trud i napredak.
Kućni poslovi uče odgovornosti
Ester ističe da su kućni poslovi igrali veliku ulogu u odrastanju njenih ćerki. Pranje sudova, pomoć u kupovini ili vođenje računa o budžetu nisu bile kazne, već način da nauče kako funkcioniše svakodnevni život.
„Kada bismo išli u kupovinu, tražila bih od njih da izaberu kilogram jabuka. Morale su same da pronađu dobre plodove, izmere ih i vode računa o budžetu. Ako bismo potrošili previše, zajedno smo odlučivali šta ćemo vratiti na policu“, prisetila se ona.
Na taj način deca ne uče samo praktične stvari, već i donošenje odluka, snalažljivost i odgovornost za sopstvene izbore.
Nije poenta u savršenstvu
Njene ćerke jesu morale da nameštaju krevete svakog jutra, ali ona nije pravila problem ako to nije izgledalo besprekorno. Važno joj je bilo da razviju naviku i osećaj odgovornosti, a ne da sve bude idealno iz prvog pokušaja.
Isto pravilo primenjivala je i kao profesor pisanja. Umesto da kažnjava loše prve pokušaje, dopuštala je učenicima da svoje radove popravljaju koliko god puta žele.
Smatrala je da je važnije nagraditi trud, upornost i spremnost da se uči iz grešaka nego očekivati savršen rezultat odmah.
„Želela sam da učenici shvate da neuspeh nije kraj, već prilika da budu bolji“, objasnila je.
Deca mogu mnogo više nego što mislimo
U tome se krije možda i najvažnija poruka njenog pristupa: deca su mnogo sposobnija nego što mislimo. Kada im pružimo priliku da pokušaju, pogreše, poprave i ponovo pokušaju, razvijaju samopouzdanje koje nijedna stalna zaštita ne može da im pruži.
Naravno, to ne znači da dete treba prepustiti opasnosti ili očekivati od njega ono za šta nije spremno. Poenta nije u tome da roditelji budu hladni ili nezainteresovani, već da budu podrška umesto stalnih „spasilaca“.
Jedna od najvažnijih životnih lekcija koju je Ester prenela svojim ćerkama bila je da ne mogu da kontrolišu sve što će im se dogoditi, ali mogu da kontrolišu način na koji će reagovati na probleme, neuspehe i izazove.
Kada deci pružimo poverenje i priliku da samostalno donose odluke, ona postaju sigurnija, otpornija i hrabrija. A upravo su to osobine koje im kasnije omogućavaju da se snađu u svetu i ostvare svoj puni potencijal.