Marija Farmer je stigla u Njujork sa žutim noktima i portfolijom punim radova za koje se nadala da bi joj mogli promeniti život. Došla je iz Paduke, Kentaki, mirnog grada gde su se ljudi poznavali po imenu, ali malo ko je zamišljao budućnost van njegovih granica.
Sa dvadeset pet godina stekla je magistarsku diplomu na Njujorškoj akademiji umetnosti i bila je na ivici karijere o kojoj je sanjala od detinjstva.
Tada se na njenoj diplomskoj izložbi pojavio moćni finansijer. U početku se činilo kao vrsta predaha koju svaki mladi umetnik čeka. Sakupljao je umetnička dela. Kretao se među bogatim i uticajnim ljudima.
Ubrzo je Marija radila u njegovoj kući na Menhetnu, odgovarala na pozive, katalogizovala umetnička dela, pomagala u akviziciji. Mladoj ženi koja je pokušavala da preživi u brutalnom svetu umetnosti Njujorka, to je izgledalo kao prilika. Ali bilo je to nešto mnogo mračnije.
Povezanost sa Džefrijem Epstajnom i Gislen Maksvel
Leta 1996. godine, dok je boravila na imanju u Ohaju povezanom sa Džefrijem Epstajnom i Gislen Maksvel, Marija kaže da je seksualno napadnuta. Užasnuta, zaključala se u sobu i odbila da izađe dok joj otac nije stigao da je odvede kući. Onda je učinila nešto izuzetno hrabro. Prijavila je to.
Lokalna policija ju je uputila na FBI. Iste godine, skoro deceniju pre Epstajnovog prvog hapšenja, Marija Farmer je sedela sa federalnim agentima i rekla im šta zna. Dala je imena. Opisala je zlostavljanje. Upozorila ih je na druge mlade devojke. Zatim je čekala.
Niko nije nastavio dalje. Godine su prolazile dok je Epstajnov krug nastavio da deluje gotovo netaknut. Sve više žena se javljalo. Sve više priča se pojavljivalo. Upozorenja su iznova i iznova odbacivana ili zakopavana.
U međuvremenu, Marija je živela sa strahom i izolacijom koji su usledili nakon njenog otkrivanja. Selila se s mesta na mesto, menjala imena, stalno se osvrtala, znajući da su je ljudi na vlasti čuli i ništa nisu uradili.
Godine 2003, pokušala je još jednom. Podelila je svoju priču sa novinarom koji je pripremao profil Epstajna za Vaniti fer. Njen izveštaj se nikada nije pojavio u štampi. Urednik ga je uklonio iz konačnog članka.
Nakon toga, nešto u njoj je utihnulo. Marija je prestala da slika. Skoro dvadeset godina jedva da je dotakla četkicu. Napustila je Njujork. Odstupila je od sveta umetnosti u koji se toliko borila da uđe. Preživela je, ali kreativni život koji je nekada volela kao da je nestao sa svim ostalim što joj je oduzeto.
Tada je istina počela da izlazi na površinu javnosti
Kako su se istrage ponovo otvorile i dugo skriveni zapisi povezani sa Epstajnom postali javni, ljudi su konačno videli šta je Marija Farmer prijavila još 1996. godine. Pritužba je postojala. Imena su postojala. Detalji su se poklapali. Upozorenja su bila tu sve vreme. Vlasti su imale informacije sve vreme.
Do tada je Marija sama prošla kroz razorne zdravstvene bitke, uključujući retki tumor na mozgu i limfom. Operacije, zračenje, hemoterapija. Godine stresa i straha su se urezale u njeno telo. Ali nešto se promenilo.
Ponovo je uzela četkicu. Ne da bi povratila karijeru koju je izgubila, već da bi odala počast ženama čiji su glasovi bili ignorisani pored njenog. Počela je da stvara velike, svetle portrete preživelih. Lica obojena zlatnom, koralnom, kobaltnom i tirkiznom bojom. Žene koje je svet pokušavao da previdi prikazane sa dostojanstvom, snagom i svetlošću.
Kada su dokumenti konačno objavljeni, Marija je izgovorila reči koje je čekala decenijama: „Čekala sam skoro 30 godina. Više me ne mogu nazvati lažovom.“
Rekla je istinu sa dvadeset pet godina. Dokaz se pojavio kada je imala pedesetak godina. Skoro tri decenije su prošle između tih trenutaka. Tri decenije odbacivanja. Tri decenije nošenja tereta sama. Tri decenije saznanja da je bila u pravu.
Ali Marija Farmer nikada nije prestala da govori istinu. Ne kada su je moćni ljudi ignorisali. Ne kada su je urednici izbacili iz priče. Ne kada ju je bolest skoro progutala. Nastavila je da govori. Nastavila je da stvara. Pobrinula se da se žene koje je svet pokušavao da izbriše konačno jasno vide.
Neki umetnici slikaju da bi pobegli od stvarnosti. Marija Farmer slika tako da se stvarnost nikada više ne može sakriti.