Nikola Vranić nekada je nastupao na daskama koje život znače u Pozorištu na Terazijama, dobijajući aplauze za sjajnu igru i performans.Potekao je iz ugledne i dobrostojeće porodice, a roditelji su mu pružili sve, imao je lepo i bezbrižno detinjstvo. Voleo je balet i odlučio je da mu to postane i profesija, nije mogao ni da nasluti da će jednog dana završiti na ulici kao beskućnik.
I baš danas dok sam išla na posao, videla sam ga i jedva sam ga prepoznala. Po ulicama Beograda već skoro sedam godina šeta, tražeći negde utehu i sklonište, uglavnom lepo odeven i uredan, trudio se da održi stil po kojem je i postao prepoznatljiv. Međutim, ovoga jutra nije odavao utisak čoveka kakav je nekada bio. Otmeno odelo i urednost zamenjeni su iznošenom garderobom. Njegova kosa je zapuštena, neuredna i odavno nešišana, dok se na licu nazire neobrijana brada koja mu daje umoran i iscrpljen izgled. Ali, i dalje se sa osmehom na licu javljao poznanicima. Uprkos svemu, i dalje je imao tiho dostojanstvo.
Možda danas više nego ikad treba našu pomoć. Ako svako od nas učini makar mali gest – toplu reč, obrok, komad garderobe ili bilo kakvu podršku – možemo mu pokazati da nije sam i da nije zaboravljen.
Neverovatan obrt sudbine
Nikola je odrastao u porodici koja mu je omogućila sve što je poželeo. Odrastao je kraj roditelja koji su bili veoma obrazovani, i sam je obožavao da čita knjige i da ide u pozorište. Njegova majka bila je profesorka francuskog, a otac geofizičar. U kući slušala se opera. Vranić je često putovao, letovao je u Italiji, zimovao u Švajcarskoj, nema gde nije bio.
- Roditelji su mi sve pružili. Imali smo veliki stan na Novom Beogradu. Oni su u jednom momentu odlučili da taj stan prodaju kako bi kupili dva manja stana i meni dali jedan da se osamostalim. To se nešto odužilo. Kada su prodali taj stan, vratili neke dugove, oni su kupili stančić u Hilandarskoj ulici (centar Beograda) i meni su na ruke dali oko 50.000 evra na ruke- pričao je Nikola svoju priču u podkastu "Bolja" i nastavio da otkriva nezamislive stvari iz svog života:
- Za 16 meseci ja sam potrošio oko 50.000 evra. Kako? Odlučio sam prvo da iznajmim neki luksuzni stan u Beogradu, ali da bude prazan. Tu sam kupio neki muzički uređaj, opremio sve da bude top... Jednu kiriju nisam platio i ja sam završio na ulici.
Imućna devojka i niz loših odluka
Ljubavna veza sa devojkom iz bogate porodice ubrzala je, čini se, Nikolin sunovrat.
– Ne znam koliko sam trošio u tom periodu, nisam ni gledao. Onda sam samo jednog dana video da mi je na računu ostalo 12.000-13.000 evra. Tada sam shvatio da moram da kupim neki stan. Bilo gde. Borča, Ovča... Našao sam jedan od 30 kvadrata koji je bio 17.000 evra. Tražio sam od brata da mi doda novac i on je pristao ako ću zaista kupiti stan. Međutim, ja sam se premišljao, hoću, neću... I to para što sam imao počeo sam da "krcam". Alkohol je bio problem od kada mi je otac umro. Bilo je loše, počinjao sam dan alkoholom i završavao ga. Sad već godinama nisam ništa popio – govorio je bivši baletan i dodao:
– Išao sam s prijateljima u Crnu Goru jer nam se jeo banana frape, a onda nam dosadi more, pa odemo na Žabljak. Ako sam hteo pastu, išao sam u Italiju, i sve tako. Pio sam umereno i kvalitetno. Hranio se po dobrim restoranima. Uživao – seća se Nikola.
Potom je ispričao kako je putovao u Budvu sa jednom kesom, a da je tamo kupovao sve što mu je trebalo. Tada je još radio kao baletan, ali sve pare koje je zarađivao ili dobijao od roditelja, on je trošio. Nije mu bilo u interesu da obrće novac, te je odlučio da troši do neke izvesne sume. Kada mu je otac umro, on je ostao na ulici.
Prva noć na ulici
Na pitanje kako je izgledao dan kada je ispraznio račun i zvanično ostao na ulici, Nikola iskreno odgovara da je imao crne misli.
– Moj plan je bio da, kada potrošim tih 50.000, odem na most. Nemam porodicu, izgubio sam moje, nemam ženu, ni decu... Nema smisla živeti. Otišao sam na most i gledao u vodu. Međutim, tada je kolima naišao jedan čovek, zaustavio se i oštro me pitao šta radim tu. Rekao sam mu da samo gledam u vodu. Pozvao me je da uđem u kola, da odemo na piće. I ja sam ušao. Pričali smo, dao mi je neku nadu. Zvala me je dobra prijateljica i pozvala me na pasulj. Na tom ručku mi je dala 7-8 dobrih razloga zašto treba živeti. Tako sam se izvukao . Kada sam se već našao u toj situaciji, razmišljao sam samo da mi se ništa loše ne desi, da ne upadnem u neku neprijantu situaciju na ulici.– iskreno je rekao Nikola.
Da li se uplašio prve noći koju je morao da provede na ulici? Nikola kaže da nije bio u pitanju strah. Verovao je da će mu ljudi pomoći – rodbina i prijatelji. Istini za volju, tako je i bilo, ali nisu mogli stalno da mu pomažu, pa je ponekad i po nekoliko dana bio gladan na ulici.
– Bilo je perioda kad nisam jeo po 3-4 dana. Ušao bih u pekaru i pitao da li imaju neko pecivo da je ostalo od juče. Ima dobrih ljudi, daju. Daju i po nekim restoranima obroke – iskreno kaže Nikola.
Proznao je da je dugo mislio i da "ispod časti" da pokuša negde da se zaposli i iznajmi neku sobicu, kao i da ne ume sa novcem, ali i da se čovek promeni posle toliko godina provedenih na beogradskom asfaltu.
– Posle toliko godina na ulici, promeni se čovek. Sve bih promenio. Treba ovako, ljudi treba mnogo da razmišljaju o životu kao takvom, da nije lak, da je baš ono što kažu latice ruža ili trnje. I možda bolje ovako nego putem latica, latice na vetru odlepršaju. I da, smatram da ljudi zaista treba dosta da čitaju. Zato ima kultnih romana. Da idu u pozorišta i da imaju pored sebe osobu koja ih razume, to je veoma bitno. Da ne budu sami. Samoća ubija. Samoća definitivno urušava čoveka i onda mu se javljaju crne misli. Čak postaje i zao – zaključio je Nikola.