U životu postoji čudna stvar koju mnogi primete prekasno: što je čovek sposobniji za saosećanje, to ga život češće tim istim saosećanjem iskušava. Kao da sudbina namerno namešta situacije u kojima dobrota ne postaje snaga, već slaba tačka kroz koju prolaze svi koji to požele.
U nekom trenutku postaje jasno da sažaljenje nije uvek dokaz ljudskosti. Ponekad su to samo vrata koja ste sami ostavili otvorena.
Ovo su kategorije ljudi koje nikada ne treba da sažaljevate:
1. Izdajice
Postoji kategorija ljudi prema kojima sažaljenje uopšte ne deluje, jer njihovi postupci odavno nisu greška, već svesna odluka. Koliko god želeli da ih opravdate ili pronađete olakšavajuće okolnosti, unutra ostaje činjenica: taj čovek je jednom već izabrao kako će postupiti prema vama.
"Onaj ko te izda jednom nije zalutao, on ti je samo pokazao put", kaže narodna mudrost.
Važno je ne pomešati: oproštaj je jedno, ali sažaljenje prema onima koji iznova ponavljaju isto je sasvim druga priča. Tu počinjete da opravdavate ono što je odavno prestalo da bude slučajnost.
2. Oni koji žive na račun vaše dobrote
Postoje ljudi koji nepogrešivo osećaju tuđu mekoću. Imaju gotovo intuitivnu sposobnost da pronađu one koji neće odbiti, koji neće proveravati i koji neće postavljati suvišna pitanja. Na takvim ljudima oni grade svoj model života.
Lav Tolstoj je govorio;
"Ne trebaju pomoć svi koji je traže. I ne traže pomoć svi kojima je potrebna".
Sažaljenje prema takvim ljudima često liči na pomoć, ali zapravo postaje podrška njihovom parazitskom načinu života gde je odgovornost uvek negde spolja, a vi postajete samo resurs koji se troši dok je dostupan.
3. Oni koji ne žele da ustanu, ali žele da ih podižete
Postoji poseban tip ljudi koji umeju veoma ubedljivo da pate, ali nikada ne čine ni korak da izađu iz svog stanja. Svako učešće drugih oni ne vide kao šansu, već kao obavezu okoline da nastavi da ih spasava.
Ovde sažaljenje postaje opasno i za onoga ko žali, jer postepeno počinjete da živite tuđim problemima koji su, iz nekog razloga, uvek beskonačni.
4. Oni koji pomoć pretvaraju u naviku zahtevanja
Ovo je suptilna kategorija: ljudi koji su jednom dobili pomoć i prihvatili kao startnu poziciju za stalna očekivanja. Svako sledeće "ne" oni doživljavaju kao izdaju, umesto kao zdravu granicu.
Problem je u tome što bez jasnih granica ona prestaje da bude plemenit čin i pretvara se u sistem u kojem jedan stalno daje, a drugi više i ne primećuje da išta dobija.
5. Oni koji su sami birali destrukciju, ali traže spasioce
Postoje ljudi koji svakodnevno donose iste pogrešne odluke, svesni posledica, ali iskreno očekuju da će neko doći i poništiti rezultate njihovih izbora. Što im se više pomaže, to manje preuzimaju odgovornost na sebe.
Sažaljenje u ovom slučaju postaje čudan oblik učešća u tuđoj destrukciji, jer vi ne pomažete toj osobi da izađe iz problema, vi samo produžavate proces koji ona nema nameru da zaustavi.
Mudrost postavljanja granica
Sažaljenje samo po sebi nije loša stvar. Ono je dokaz da smo živa bića sposobna za empatiju. Problem nastaje tamo gde ono prestaje da bude svesno i postaje automatska reakcija na svaku tuđu priču.
Pomagati se može i treba, ali ne svima podjednako i ne po svaku cenu. Postavljanje granica je način da sačuvate sebe kako se jednog dana ne biste probudili u situaciji gde više ne pomažete ljudima, već jednostavno nestajete u njihovim problemima.
Stil/Dzen