Rečenica "ja sam samo davao, a ona je uzimala" nam u poslednje vreme ne izlazi iz ušiju. Citirajući Isusove reči: "Mnogo je blaženije davati negoli uzimati", pomislili bi da je dobiti nešto mnogo lakši zadatak nego biti velikodušan, ali da li je uvek jednostavnije primati nego davati? U današnje vreme sve dolazi sa cenom ili mi bar očekujemo da ćemo sad morati da uzvratimo znak pažnje.
U zapadnom svetu izgleda da je kardinalni greh dugovati sugrađanu nešto, a ne dati svoj doprinos. Svaki dinar mora biti vraćen, a usluge se čuvaju da bi se vratile. Biti velikodušan i ljubazan je sjajno, sve dok je zgodno to učiniti. U tom smislu, često je lakše biti taj koji daje nego se kretati kroz opasne vode uzvraćanja, ali da li se stvarno očekuje sve da bude vraćeno ili smo to umislili?
Uzvraćanje nije samo čin ljubaznosti - to je mehanizam društvenog preživljavanja koji je pomogao ranim ljudima da izgrade poverenje i saradnju u grupama, a pitanje je da li je sad i dalje neophodan.
Nekad se pomoć daje iz dobrote srca
Sagovornik je podelio kako su on i supruga morali da se oslone na pomoć svojih bližnjih, ali i nepoznatih ljudi iz zajednice. Reči njegovog svekra su potpuno promenile njegovo viđenje primanja usluga i poklona.
- Pre nešto više od mesec dana rodio se moj sin Lav. Posle nekoliko noći u bolnici vratili smo se kući prilično iscrpljeni, izuzetno srećni i sa malo motivacije ili energije za kuvanje. Međutim, naša hrišćanska zajednica je bila uz nas i šokirala nas velikodušnošću, pripremajući nam večere dve nedelje zaredom!
Kaže da je to što tada nisu morali da odgovaraju na vekovno pitanje "šta je za večeru?" bilo je ogromno olakšanje za njih u tim prvim danima bebinog života. Ali dodaju da je ta usluga nešto što nisu mogli da vrate i da bi to verovatno teško prihvatio u prošlosti.
- Moji svekar i svekrva su nam pomagali na načine koje je teško shvatiti i uvek sa stavom "ne budite smešni, naravno da pomažemo". Na početku našeg braka bio sam zahvalan, ali (ponosno) neprijatno zbog ovoga, želeći da se brinem o svojoj ženi samostalno i "budem muškarac" (šta god to značilo...). Ali moji svekar i svekar su ljudi koji su istrajni u svojoj ljubavi i velikodušnosti.
- Nikada neću zaboraviti razgovor koji mi je promenio život, a koji sam jednom vodio sa svojim svekrom, kada je osetio moju nevoljnost da primim. Jednom frazom, moj slabašni pokušaj samodovoljnosti razotkriven je kao potpuno glup i, usuđujem se reći, jeretički. "Ako ne možete da prihvatite našu pomoć u ovome, kako ćete prihvatiti svoje spasenje?"
Zakoni pravednosti koji uspostavljaju uzvraćanje
Kako ikada možemo biti velikodušni sa čistim srcem, ne očekujući ništa zauzvrat ako je naš pogled na svet onaj gde postoje prava i očekivanja "pravednosti"? Ako možemo biti tako sitničavi i kada pozajmljujem nekome 500 dinara, kakav je naš pravi stav prema životu koji živimo?
- Ako mi je teško da primim novac ili uslugu, kako ću zaista primiti najveću uslugu od svih, zagrobni život? Da li uvek pokušavam da Isusu "vratim dug"? Kakva glupa i potpuno apsurdna misao!
Ova tendencija da sve mora samostalno da napravi, nažalost, nije nestala preko noći i da još uvek raste kao čovek. Kaže da mu je zaista otvorilo oči ono što je doživeo u društvu ljudi iz Afrike. Rekao je da su oni toliko željni da ga zovu "brate" i da to zaista misle.
- Velikodušnost (bez obzira na finansijski status) kao da teče prirodno kao talasi koji se kotrljaju po lokalnoj plaži. Osvežavajuće je.
Bog nam je dao toliko blagoslova, ali ne možemo Bogu uzvratiti za sve. Ne mogu da uzvratim svojoj zajednici i svojim tazbini i roditeljima i mnogima drugima za sve što su učinili za mene i moju rastuću malu porodicu.