15 godina nakon dana kada su njene ćerkenestale, njen grad joj se činio kao mapa rana. Sa 46 godina, Moren je toliko dugo svako jutro počinjala u istom polusvesnom stanju tuge da je to postala njena sopstvena rutina. Stajala je pored sudopera i treći put prala istu šolju kafe pre nego što je shvatila da to ponovo radi. Šolja joj je blago skliznula u vlažnim rukama. Čvršće je stegla ruku, zurila u vodu koja se spiralno sliva u odvod i pustila misli da lutaju tamo gde su uvek lutale.
12. avgust 1985.
Laja i Dejzi.
Njihova crvena kolica „Radio Flajer“.
Njihovi glasovi negde napolju, pa onda nigde.
Kucanje na vratima ju je tako oštro trznulo da joj je šolja skoro ispala iz ruku.
Spustila ju je u sudoperu i okrenula se. Kroz kuhinjski prozor videla je policijski automobil parkiran ispred kuće. Prizor je poslao jezu kroz njeno telo tako neposredno i apsolutno da su ruke počele da joj drhte pre nego što su je misli mogle sustići. Policija je već dolazila na ova vrata, u ranim danima nakon što su devojke nestale, a onda ređe, a onda gotovo nikada. Svaka poseta je nosila ili razočaranje, sažaljenje ili neku novouglačanu verziju „još uvek nema odgovora“.
Osušila je ruke o krpu za sudove i otišla do vrata.
Dva policajca su stajala na tremu. Viši je bio policajac Brenan, čovek koga je poznavala iz viđenja iz grada. Kačket mu je bio u ruci, što je značilo ozbiljnost. Drugi oficir je izgledao mlađe, formalnijeg lica, kao da je bio upoznat sa delikatnošću trenutka, ali još nije znao kako da to znanje primeni.
„Gospođo Merser“, rekao je Brenan, „potrebno nam je da pođete sa nama u luku Granit Kouv. Došlo je do novog razvoja događaja u slučaju vaših ćerki.“
Na jedan zastojni sekund Moren nije mogla da diše. Reči su bile prevelike. Predugo očekivane. Previše opasne da bi sebi dozvolila da poveruje.
„Kakav razvoj događaja?“
„Jedan ribar je jutros izvukao nešto iz vode“, rekao je mlađi oficir. „Verujemo da je to možda povezano sa Lajom i Dejzi.“
Njihova imena su i dalje imala moć da je prorežu poput stakla.
Moren nije ništa više pitala. Zgrabila je jaknu sa kuke pored vrata, izašla u istoj kućnoj haljini i kardiganu koji je nosila celo jutro i pratila policajce do patrolnog auta. Kolena su joj klonula. Usta su joj se osušila. Vožnja do luke Granit Kouv trajala je 10 minuta i delovala je beskrajno dugo i okrutno kratko.
Pritisnula je lice uz hladno staklo i posmatrala kako Rokport prolazi u zamagljenim komadima. Otrošene kuće od kedra. Zamke za jastoge naslagane pored ograda. Skretanje ka pijaci. Put ka luci gde je nekada provodila skoro svako jutro iza svoje tezge sa ribom. Bilo je vreme kada je ovaj grad poznavala ne kao groblje uspomena, već kao mesto industrije i svakodnevne svrhe.
Radila je na uglu tezge na ribljoj pijaci Rokport, Merserovom svežem ulovu, jednom od najprometnijih mesta na pijaci. Turistima se sviđao njen osmeh. Kupcima u restoranima su se sviđale njene cene. Meštani su verovali njenoj ribi i njenoj pravednosti. Tamo je izgradila život. Onda su njene ćerke nestale i grad je trajno promenio oblik. Luka je postala nepodnošljiva. Pijaca je postala hodnik sažaljivih lica i prekinula razgovore. Moren se povukla iz svega toga, vozeći se do Glostera po upakovanu ribu iz supermarketa samo da bi izbegla miris doma.
Kada su stigli u luku Granit Kouv, mesto je već bilo živo od aktivnosti.
Policijska vozila bila su parkirana duž puta doka. Forenzičari su se kretali u brzim, svrsishodnim redovima, njihove jakne su se jarko ocrtavale na istrošenom drvetu i čelično plavoj vodi. Detektiv Džejms Morison stajao je blizu ivice doka. Vodio je slučaj od samog početka. U tim užasnim prvim mesecima, postao je nešto blisko prijatelju, ili onoliko blisko koliko istražitelj i ožalošćena majka mogu postati dok zajedno stoje zbog odsustva.
Pored njega stajao je istrošeni ribar u gumenim čizmama i debelom pletenom džemperu. Između njih, odmarajući se na plavoj ceradi, nalazila se stvar koja je krala vazduh iz Morenovih pluća.
Bila su to crvena kolica.
Školjke su se lepile za metalni okvir. Jedan točak je nedostajao. Rđa i okeanska prljavština nagrizale su im bočne strane. Petnaest godina u moru ih je transformisalo u nešto što je bilo i uništeno ali nepogrešivo. Moren je to odmah znala. Noge su je skoro izdale tamo gde je stajala.
„Gospođo Merser“, rekao je Morison, pružajući ruku da je pridrži za lakat. „Ovo je Tomi Koldvel. On je taj koji ga je pronašao.“
Tomi Koldvel je izgledao kao da ima pedesetak godina, sa preplanulom kožom, dobrim očima iza naočara sa žičanim okvirom i neudobnim držanjem čoveka koji je postupio ispravno i koji bi više voleo da ne postane deo ničije tragedije u tom procesu.
„Gospođo“, rekao je Tomi, njegov masučetski akcenat je bio gust i poznat, „bio sam jutros u dubljoj vodi. Riba je bila oskudna tamo gde obično idem, pa sam pokušao dalje blizu Đavoljeg pada. Kada sam izvukao mreže, u njima se zapetljalo svakakvo smeće. Smeće, isprekidani konopac, nanos. Onda sam video ovo. Setio sam se slika od kada su vaše devojke nestale. Taj vagon je bio u svakom flajeru. Čim sam ga video, pozvao sam policiju.“
Moren ga je jedva čula od buke u svojim ušima.
„Đavolji pad?“ ponovila je. „Niko tamo ne peca.“
Tomi se malo pomerio. „Većina ne peca. Oštre stene pod vodom. Zle struje. Izgubio je ribarski brod tamo 1978. godine, Meri Katarina. Tri čoveka su jedva izvukla živa. Ribari su sujeverni, pretpostavljam, ali neka mesta more zadržava za sebe.“
Moren je ponovo pogledala kolica. Đavolji pad nije bilo mesto gde dečje igračke ležerno lebde. Nije bilo mesto gde bi kolica mogla slučajno da isplutaju i jednostavno se slegnu. Ako je bilo tamo sve ovo vreme, skriveno u vodi koju većina ljudi izbegava, onda je ko god da ga je tamo stavio tačno znao šta radi.
„Jesi li pronašao još nešto?“ upitala je, a pitanje je puklo na pola. „Devojčice? Njihova tela?“
„Još ne“, rekao je Morison. „Ronioci su već dole. Pretražićemo celo područje.“
Moren je čučnula pored kolica. Prsti su joj lebdeli preko uništenog metala pre nego što su konačno dodirnuli. Površina je bila gruba, hladna i prekrivena oštećenjima od okeana. Pa ipak, ispod svega toga, pronašla je stare poznate tragove kao da su se godine same uklopile. Bila je tu ogrebotina sa jedne strane gde je Dejzi previše snažno vukla ka vratima garaže. Tamo, jedva vidljivi ispod korozije, bili su bledi tragovi ljubičaste boje - ostaci laka za nokte koji je Laja ukrala da „ukrasi“ kolica nekoliko dana pre nego što su nestali jer, kako je najavila sa osmogodišnjom sigurnošću, sama crvena je bila previše jednostavna.
„Ovo je njihovo“, šapnula je Moren. „Vidiš ovu ogrebotinu? Dejzi je to uradila. A Laja je pokušala da je ofarba mojim ljubičastim lakom za nokte. Uvek je pokušavala da stvari učini lepšim.“
Morison je klimnuo glavom i zapisao to.
„Gospođo Merser, potrebni ste mi u stanici posle ovoga. Dokumentovaćemo vašu identifikaciju, vratićemo se na slučaj i ponovo sve zvanično otvoriti. Pronalaženje kola tako daleko na moru menja slučaj. Sugeriše da je u pitanju bio čamac. Ovo više nije samo dosije o nestaloj osobi. To je krivična istraga.“
Moren je pogledala Tomija. Činilo se da se malo skuplja pod teretom njene pažnje, iako u njemu nije bilo ničega što bi ličilo na krivicu. Samo nelagodnost i pristojnost.
„Hvala vam“, rekla je. „Hvala vam što niste vratili. Što ste se setili.“
Tomijevo lice se omekšalo. „Imam unuke. Da su oni bili, želeo bih da neko uradi isto.“
Na stanici, Morison ju je odveo u istu kancelariju u kojoj je provela toliko sati 1985. godine da je soba izgledala kao da je upila njenu tugu u svoje zidove. Boja je još uvek bila izbledela. Stara mrlja od vode se još uvek širila u bledom nepravilnom obliku blizu plafona. Nameštaj se promenio samo malo. Najveća razlika nalazila se na Morisonovom stolu: glomazan bež računar i monitor, tehnologija koja nije bila tu kada su njene devojčice nestale. Svet je išao dalje dok je Morenin život ostao vezan za jedno popodne.
Morison je izvukao stari dosije iz ormara. Sada je bio debeo, istrošen po ivicama od godina korišćenja i skladištenja.
„Hajde da ga ponovo pregledamo“, rekao je.
Moren se spustila u stolicu preko puta njega i čvrsto sklopila ruke u krilu.
„12. avgusta 1985.“, počela je Morison. „Laja i Dejzi Merser, 8 godina, igrale su se napolju sa svojim crvenim kolicima marke „Radio Flajer“.
„To su radile sve vreme“, rekla je Moren. „Park je bio odmah preko puta i iza ugla. Nismo imali baš neko dvorište. Bilo je bezbedno. Rokport je bio bezbedan.“
Stara gorčina ju je i dalje iznenađivala svojom snagom. Bezbedna. Bila je laž ispod svega.
„Očekivali su da će se vratiti kući do 17:30“, rekao je Morison.
„Da. Kada se nisu vratili, otišla sam da tražim. Prvo park. Zatim riblju pijacu, jer su ponekad svraćali pored tezgi. Zatim prodavnice koje smo poznavali. Pitala sam sve da li su ih videli. Niko nije.“
Morison je polako okretao stranice dok je govorio. Stari posao tuge i procedure vratio se sa jezivom poznatošću. Obavljeni su intervjui. Proverene su benzinske pumpe. Obaveštene su lučke vlasti. Organizovane su potrage. Komšije su ispitivane. Štampani su flajeri. Obalski stražar je obavešten. Svaka moguća ruta praćena. Svaki verovatni scenario razmatran, a zatim razbijen zbog zastrašujućeg nedostatka dokaza.
„Nikada nije imalo smisla“, rekao je Moren. „Rokport nije imao ovu vrstu zločina. Nismo imali lance trgovine ljudima. Nismo imali takve predatore. Ili smo sebi govorili da nemamo.“
„A sada se kola pojavljuju kod Đavoljeg dna“, rekao je Morison. „Ko god da ih je odveo, imao je pristup čamcu. Neko u lučkoj zajednici verovatno nešto zna ili je tada nešto znao.“
Ponovo je zapisao ime Tomija Koldvela, iako je već bilo u njegovim beleškama.
„Upozorićemo zajednicu, ponovo ćemo intervjuisati sve koji su bili povezani sa lukom i ribarskom flotom 1985. godine, posebno vlasnike čamaca i redovne posade.“
Moren je oklevala, pa rekla: „Volela bih ponovo da vidim Tomija. Kako treba. Rekla sam mu da ću mu se zahvaliti.“
Morison je napisao adresu na papiru zaglavlja stanice i gurnuo joj ga. „Imaš li mobilni telefon?“
Zurila je u njega. „Ne.“
Otvorio je fioku, izvukao mali Nokia telefon i pružio mu ga. „Uzmi ovo. Brojevi su zalepljeni na poleđini. Drži ga kod sebe. Trenutno aktivno radimo na slučaju i potrebno mi je da budem u mogućnosti da te kontaktiram.“
Moren ga je nespretno prihvatila. Mali uređaj joj je bio čudan u ruci, gotovo apsurdno moderan naspram drevne težine njene tuge.
Nakon što je potpisala potrebnu dokumentaciju, policajac ju je odvezao kući. Dugo je stajala na vratima kada je stigla, Nokia u jednoj ruci, Tomijeva adresa u drugoj, i shvatila je sa nekom vrstom utrnulog zaprepašćenja da prvi put posle godina ima nešto novo da radi osim da trpi. Juče je imala samo stare fotografije i neodgovorena pitanja. Danas je imala kolica i nadu.
Sat vremena kasnije, nakon što se presvukla, Moren se odvezla do kuće Tomija Koldvela.
Njegovo imanje se nalazilo na mirnijem delu blizu vode, dalje od prometnijeg lučkog saobraćaja. Bila je skromna i vremenom izložena: kuća sa kedrovim crepom pored čamca koja je izgledala kao da je celog života provela podnoseći so i oluje. Tomi je bio napolju sa peračom pod pritiskom, čisteći prljavštinu sa strane čamca kada je ona stala. Isključio ga je kada ju je video, a iznenadna tišina je ostavila samo galebove i udaljeni zvuk motora u vazduhu.
„Gospođo Merser“, pozvao je.
„Molim vas“, rekla je dok je izlazila iz auta, „zovite me Moren.“
Ponudio joj je stolicu blizu čamca i pitao je da li želi kafu ili vodu. Ona je blago odbila. Sedeli su gledajući prema luci, celo mesto je nosilo to istrošeno dostojanstvo radnog života na obali.
„Nisam mnogo bila u ovom delu grada 15 godina“, priznala je. „Nakon što su devojke nestale, jednostavno nisam mogla da podnesem.“
Tomi je klimnuo glavom. „Ne mogu da te krivim.“
Zatekla se kako mu postavlja pitanja gotovo pre nego što je shvatila zašto. O ribarskoj zajednici. O tome koliko je čamaca redovno isplovilo iz Rokporta 1985. O tome ko je još uvek pecao, a ko se penzionisao, umro ili otišao zbog drugog posla. Tomi je lako odgovorio. Tada je bilo možda 60 ili 70 redovnih čamaca. Sada je flota bila upola manja. Previše mladih ljudi je želelo kancelarije, a ne hladne palube i nesigurnu platu.
„I ko god da je vodio moje devojke u Đavolji pad“, rekla je Moren pažljivo, „poznavao bi te vode.“
Tomijevo lice se pomračilo. „Razmišljao sam o istoj stvari. Ko god da je bio, znao je da je to mesto koje niko neće tražiti.“
Razgovor je skrenuo sa puta, a zatim neočekivano zaokružio ka starom pijačnom životu. Moren je pomenula svoju staru tezgu. Tomi se odmah setio.
„Merserov svež ulov“, rekao je. „Na uglu. Najbolja lokacija na pijaci. Privukla je sve.“
„Šta se desilo sa njim nakon što sam zatvorila?“
„Pa, neko vreme je stajalo prazno. Onda ga je preuzeo Frenk Dit.“
Ime joj se čudno sleglo u sećanje.
„Frenk je tada imao svoju tezgu“, rekla je. „Sećam se jer mu je posao bio u lošim uslovima. Jednom sam otkupila svu njegovu robu da mu pomognem. Mrzeo je to.“
Tomi se kratko nasmejao. „To zvuči kao Frenk.“
„Rekao mi je da pazim na svoju tezgu i da prestanem da ga sažaljevam.“
Tomi je protrljao vilicu. „Zatvorio se na neko vreme posle... posle onoga što se dogodilo. Kada se vratio i zauzeo tvoje staro mesto na uglu, stvari su se okrenule po njega.“
Moren je to tiho upila.
Pre nego što je otišla, pokušala je da ugura novac u Tomijevu ruku kao nagradu. On je odbio tako čvrsto da ju je to prestrašilo.
„Ne“, rekao je. „Apsolutno ne. Nisam našao ona kola da bi dobio novac za nagradu.“
Ponovo je insistirala. On je ponovo odbio. Zato je umesto toga izvadila blokče, zapisala svoj broj i adresu i pružila mu papir.
„Ako ti ikada nešto zatreba“, rekla je, „pozovi me.“
Tomi je pažljivo presavio stranicu i stavio je u džep na košulji.
Dok se odvozila, Moren je pogledala u retrovizor i videla ga kako još uvek stoji pored čamca, posmatrajući je kako odlazi. U godinama tuge zaboravila je običnu ljubaznost koja je još uvek postojala kod nekih ljudi. Ona nije ništa lečila. Ali tog dana je pronašla ono malo utehe što je mogla da pronađe.
Iz Tomijeve kuće otišla je na mesto koje je izbegavala 15 godina. Riblja pijaca Rokport.
Čak i pre nego što je zaobišla ugao, osetila je miris soli, krljušti, svežeg ulova, starog leda, metala i lučke vode. Pijaca joj je nekada bila poznata kao njena kuhinja. Nakon što su devojke nestale, zaobišla ju je u svakom smislu, kupujući ribu iz rashladnih kutija supermarketa umesto da se suoči sa pogledom u očima starih komšija.
Unutra se mnogo toga promenilo, a vrlo malo. Betonski pod se i dalje spuštao ka odvodima. Led se i dalje svetlucao u vitrinama. Ručno oslikani natpisi su i dalje reklamirali dnevni ulov. Ali mnoga lica su bila mlađa i nepoznata.
Njena stara tezga na uglu sada je pripadala Frenku. Ručno oslikani natpis koji je nekada tamo držala zamenjen je nečim uglađenijim. Izlog je izgledao uspešno - čisto, organizovano, blistavo je pažljivo aranžiranom ribom na svežem ledu. Frenk sam nije bio prisutan. Mladić je stajao iza pulta završavajući sa mušterijom.
„Tražim Frenka Dita“, rekla je Moren kada je bio slobodan.
Mladić je podigao pogled. „Gospodin Dit je verovatno u aukcijskoj kući. Tri bloka dalje. Velika siva zgrada.“
Moren mu se zahvalila i otišla.
Aukcijska kuća je stajala trošna i čvrsta, zgrada koja je generacijama služila Rokportovoj floti. Jutarnji aukcijski sati su odavno završeni. Približavala se glavnom ulazu kada je čula povišene glasove sa strane zgrade i instinktivno stala.
„Rekao sam vam da ću imati vaš novac do kraja nedelje“, rekao je Frenk.
Drugi glas je pripadao čoveku sa flekama na kecelji, možda iz jednog od pogona za preradu. U razgovoru je vladala napetost koja nije imala nikakve veze sa običnim lučkim poslom.
Pojavili su se pored izranjavanog pikapa. Čovek u kecelji je pružio ruku kroz otvoren prozor i izvukao ključ. Podigao ga je. Frenk ga je zgrabio oštrim, ljutitim pokretom.
„Dobićete svoj novac“, rekao je Frenk, a bilo je nečeg ružnog u načinu na koji je to rekao.
Čovek u kecelji se popeo u svoj kamionet i odvezao. Frenk se okrenuo i vratio se ka pijaci.
Moren je govorila sebi da se to ne tiče. Ribari su se svađali. Muškarci su dugovali jedni drugima novac. Ključevi su menjali vlasnika iz svih mogućih praktičnih razloga. Ipak, nešto u toj razmeni se zadržalo u njenom umu i nije htelo da se raspadne.
Pratila je Frenka nazad do pijace, držeći dovoljno distance da se sabere. Kada se ovog puta približila njegovoj tezgi, on je bio tamo, lajući uputstva svom radniku. Godine ga nisu omekšale. Ako ništa drugo, oblikovale su ga u čvršću verziju čoveka koga se sećala.
„Pa, pa“, rekao je Frenk kada ju je video. „Posle svih ovih godina, konačno se pojavljuješ.“
„Zdravo, Frenk.“
„Čuo sam za kola“, rekao je. „Gradski razgovori.“
„Da.“ Moren je zadržala ravnodušan glas. „Ribar po imenu Tomi Koldvel ih je pronašao.“
Frenkove ruke su se na delić sekunde smirile nad ribom koju je sređivao. „Tomi Koldvel“, ponovio je frkćući. „Srećnik. Nadam se da neće postati toliko poznat da otvori tezgu ovde negde.“
Možda je to bila šala, ali je nosila gorčinu previše staru i previše oštru da bi bila bezopasna.
Moren je pokušao drugim tonom. „Tvoj štand ide veoma dobro.“
Frenk ju je tada pogledao, oči su mu bile tamne i nečitljive.
„Tvoj štand je takođe nekada dobro radio. Ovaj ćošak je srećan.“
Sagnuo se ispod pulta i vratio se sa belom kutijom od stiropora, koju je stavio na izlog uz težak udarac. Unutra je bio izbor svežih morskih plodova - riba, škampi, lignje, sve uredno upakovano u led.
„Uzmi.“
Moren je trepnuo. „Frenk, nema potrebe—“
„Uzmi“, ponovio je. „Jednom si otkupila moje akcije jer si me sažaljevala. Sada smo kvit. Uzmi ili ostavi.“
Nije mogla da razazna da li je gest bio velikodušnost, negodovanje ili neka privatna predstava namenjena samo njemu. Ali ga je prihvatila jer je odbijanje izgledalo verovatno da će trenutak učiniti još kiselijim nego što je već bio.
„Hvala“, rekla je.
Mahnuo joj je rukom i vratio se svom poslu.
Kutija je bila teža nego što je očekivala. Odnela ju je do auta i pažljivo je stavila na suvozačevo sedište. Kod kuće je shvatila da je njen stari zamrzivač u zadnjoj kuhinji odavno crkao od neupotrebe. Mali zamrzivač iznad frižidera nije mogao da primi ništa od Frenkovog poklona. Zato je, uz umoran uzdah, vratila kutiju u auto i krenula ka lučkoj radionici, nameravajući da plati čišćenje i skladištenje.
Tada nije imala pojma da se ostatak dana već kreće ka rasplitanju svega.
Parking u luci bio je prepun kasnopopodnevne vreve radnih čamaca i umornih ljudi. Neki ribari su osiguravali opremu. Drugi su se spremali za večernje izlete. Motori su se zakašljali, konopci su udarali o trupove, galebovi su agresivno leteli nad svakim znakom nenapuštenog mamca. Moren jedva da je izašla iz auta sa kutijom od stiropora kada je ugledala Tomija Koldvela kako se brzo kreće preko parkinga.
Čak i iz daljine, nešto kod njega nije bilo u redu.
Njegova ramena su mu bila pogrbljena od uznemirenosti, a on je nosio crnu kesu za smeće ispruženu na dužini ruke kao da je sadržala nešto toliko gnusno da je nije mogao podneti blizu tela. Moren je spustila kutiju od stiropora na haubu svog auta i pozvala ga po imenu. Dok je stigla do njega, miris ju je pogodio.
Bilo je odvratno.
Trula riba, da, ali ispod nje nešto gore i slađe, miris raspadanja postao je užegao od vrućine.
„Tomi, šta se desilo?“
Okrenuo se, crven od besa.
„Neko je ovo bacio u moju čamsku kućicu. Čuo sam da je udarilo u zid. Dok sam izašao napolje, ko god da je to uradio, već je nestao.“
„Jesi li video koga?“
„Samo na trenutak. Ćelava glava. To je sve što mogu da potvrdim.“
„Kakvo vozilo?“
Tomi je prebacio kesu u drugu ruku. „Ford F-150. Možda kasne devedesete. Tamnoplava ili crna. I mislim da je bila nalepnica blizu tablice. Nisam mogao da je razaznam, ali bih je prepoznao da ponovo vidim.“
U njegovom glasu sada je bila tvrdoća, onakva kakva dolazi kada se dobar čovek oseća namerno ugroženim.
Bacio je pogled na kutiju od stiropora koja je ležala na njenom autu.
„Šta te dovodi ovde?“
„Frenk mi je ovo dao. Moj zamrzivač kod kuće je mrtav. Čistim ga i skladištim.“ Moren je malo podigla poklopac, a zatim, postupajući instinktivno koliko i po maniru, dodala: „Trebalo bi da uzmeš malo. Ne treba mi ovoliko.“
Tomijevo lice se omekšalo. „Ljubazno od tebe. Dozvoli mi da prvo bacim ovu prljavštinu, pa ću doći da te pronađem.“
Unela je kutiju u kuću za sečenje.
Miris je bio dovoljno poznat da seče pravo kroz godine. Sveža riba, stare krljušti, ledena piljevina, so, dezinfekciono sredstvo, krv, metal. Bio je to miris koji je nekada svakodnevno nosila kući u odeći i kosi, a da nije razmišljala o tome. Sada ju je pogodio snagom sećanja.
Iza pulta je stajao Mark Paterson, više sed nego što ga se sećala, ali i dalje širokih ramena i toplih očiju.
„Moren Merser“, rekao je, iskreno iznenađenje u glasu. „Koliko je prošlo vremena?“
„Previše vremena.“
Klimnuo je glavom, ljubaznost na njegovom licu bila je trenutna i neusiljena. „Čuo sam za ovo jutros. Za kola.“
Spustila je kutiju od stiropora. „Treba mi ovo da se očisti i skladišti nedelju dana. I ja plaćam.“
Mark je otvorio usta da joj ponudi besplatno. Zaustavila ga je pre nego što je mogao.
„Molim vas. Moram da platim. Treba mi nešto u vezi sa današnjim danom da bih se osećala normalno.“
Dok je Moren brojala novčanice, vrata kuhinje su se otvorila i čovek u kecelji se pojavio da pokupi kutiju. Čim ga je ugledala, prepoznala ga je kao istog čoveka iz aukcijske kuće - onog koji je predao Frenku ključ pored kamioneta.
„Izvinite“, rekla je Marku nakon što je čovek nestao nazad kroz vrata. „Ko je to bio?“
„To je Džesi Von“, rekao je Mark. „Zašto?“
„Ništa“, brzo je rekla Moren. „Samo sam mislila da sam ga videla kako razgovara sa Frenkom ranije.“
Markov izraz lica se malo promenio. „Džesi obično ne posluje sa Frenkom. Iskreno, ni meni se Frenk ne sviđa.“
Moren je skoro pitala još, a onda je stala. Još nije imala razloga. Samo sve veću akumulaciju nelagode.
Kada se vratila napolje, nameravala je da ide pravo kući.
Bila je iscrpljena. Dan je već bio previše ispunjen - previše emocija, previše starih imena, previše uznemirujućih detalja koji su se kretali u istom pravcu. Sve što je želela bio je čaj, zatvorena vrata i neki pokušaj da apsorbuje ono što se dogodilo od doručka.
Izašla je iz luke, ponovo prošla pored ribarnice i ponovo videla Frenkovu tezgu punu, njegovog mladog radnika kako opslužuje mušterije, dok samog Frenka nije bilo nigde na vidiku.
Onda se iza nje pojavilo vozilo.
Obišlo je njenu Hondu, ubrzalo i oštro se zakucalo na bankinu ispred nje. Vozačeva vrata su se otvorila i čovek je izašao, mahnito mašući.
Moren je zakočila dovoljno snažno da oseti trzaj u grudima. Njena prva reakcija bila je strah. Druga je bila prepoznavanje. Bio je to Džesi Von.
Vrnula se unazad dovoljno da se približi njemu i izašla iz auta. Džesi je već žurio ka njoj, lice mu je bilo bledo od panike, znoj vidljiv na slepoočnicama.
„Moram da razgovaram sa tobom“, rekao je.
„Na sredini smo puta.“
„Sada“, rekao je. „Moram ti sada reći.“
Strah u njegovom glasu bio je stvaran. Odbacio je svaku pretpostavku o običnom lučkom poslu.
„Šta je to?“
„Frenk je došao kod mene jutros. Zapravo, proganja me već dve nedelje. U početku je hteo da iznajmi moju ribarsku kuću. Rekao je da mu stiže velika roba i da mu je potreban prostor. Hteo je celu kuću i ključ.“
Moren je osetila kako joj srce počinje brže da kuca.
„Odbio sam. Rekao sam mu da može da skladišti neke stvari, ali da mu neću iznajmiti zgradu niti mu dati ključ. Jutros se vratio drugačiji. Očajan. Ozbiljniji.“
Džesi je zastao da proguta knedlu.
„Hteo je i moj čamac. Na tri dana. I ključ od čamca.“
Morenine misli su se odmah spustile na kola kod Đavoljeg pada.
„Za šta je rekao da mu trebaju?“
„Rekao je da treba da zaveže labave krajeve. Da se reši nečega.“ Džesi je još više spustio glas. „Naterao sam ga da mi kaže šta je mislio.“
Sada je izgledao bolesno, zaista bolesno, kao da bi ga sledeći deo mogao fizički razboleti.
„Pokazao mi je sliku. Bliznakinje. Odrasle žene, ali... ali sam video stare letke po gradu. Mislim da je jedna od njih bila jedna od tvojih ćerki.“
Na trenutak je izgledalo kao da se ceo svet zaustavio oko Moren.
Njene ćerke.
Žive.
Mogućnost ju je tako snažno pogodila da je gotovo nije mogla da podnese.
„Zašto mi ovo tek sada govoriš?“ upitala je. Glas joj je postao veoma tih.
Džesi je izgledao dovoljno postiđen da se povuče u sebe. „Zato što mi je platio. Više novca nego što sam ikada video. Dovoljno da sredi stvari za mene, za Marka, za posao.“ Rekao mi je da ću biti bezbedan ako ćutim i pustim ga da koristi čamac i kuću. Ako bih ikome rekao, ubio bi žene i došao i po mene.“
Moren ga je gledala. Svi sitni detalji tog dana su se iznenada preuredili. Ključ od aukcijske kuće. Svađa oko novca. Frenk nestao sa svoje tezge. Tomijeva prljava kućica za čamce i ćelavi čovek u kamionu. Čudan performativni poklon morskih plodova. Ponovno otvaranje rane koju niko nije smeo da predvidi osim ako nije pažljivo pratio slučaj.
Sada se Džesi tresao. „Kada mi je Mark rekao da si majka nestalih blizanaca i da ti je Frenk dao tu kutiju, znao sam. Znao sam da to mora biti povezano.“
Bes je prostrujao kroz Moren tako žestoko da je skoro izgubila kontrolu nad njom.
„Trebalo je odmah da odeš u policiju.“
„Znam.“
„Ako je ubije zato što si čekao—“
„Znam.“ Džesinom glasu je pukao glas. „Znam.“
Izvukla je Nokia telefon iz tašne i pozvala stanicu.
Za nekoliko trenutaka, detektiv Morison je bio na liniji. Moren se naterala da govori jasno, iako su joj ruke toliko drhtale da je telefon izgledao kao da vibrira u njima. Ponovila je svaku reč koju joj je Džesi rekao. Džesi, stojeći pored nje, dao je adresu svoje čamske kuće i ribnjaka kada ju je Morison pitao.
„Idi u stanicu i čekaj tamo“, rekao je Morison. „Poslaćemo jedinice na adresu i smisliti plan.“
„Ne“, rekla je Moren. „Ako Frenk vidi obeležene automobile ili čuje sirene, ubiće je.“
„Razumemo to. Bez sirena. Bez obeleženog prilaza dok ne saznamo sa čime imamo posla. Ali ti i Džesi idite sada u stanicu.“
Moren je spustila telefon i pogledala Džesi. Bes je još uvek bio tu, ali ispod njega je nešto veće preuzelo kontrolu.
Hitnost.
„Uđi u auto“, rekla je. „I moli se da ne zakasnimo.“
Džesi je uvezao svoj kamionet na mali parking iza prodavnice mamaca i otrčao nazad do Morenine Honde, sevši na suvozačevo sedište. Već se kretala pre nego što su se vrata potpuno zatvorila.
„Nema šanse da sedim u stanici“, rekla je. „Pokaži mi gde je tvoja ribarska kuća. Negde gde je možemo videti iz daljine.“
Džesi je pokazao ispred sebe. „Na suprotnoj strani je uzvišenje. Odatle možeš videti ceo pristupni put.“
Vozili su se kroz sporedne ulice i uske servisne trake dok se put nije blago podigao. Moren se zaustavio iza žbunja i parkirala tamo gde se automobil nije mogao lako videti. Sa uzvišenja imali su jasan pogled preko vode prema Džesinom imanju.
Ribarska kuća je bila tiha. Previše tiha.
Džesi se nagnuo napred, laktovima na kolenima, dišući na usta kao čovek koji se bori sa panikom. „Ne razumem. Nikoga nema tamo.“
Moren je ponovo pozvala Morisona i rekla mu šta su videli. Rekao je da neobeležene jedinice prilaze kako bi obezbedile čamce i okolinu. Za nekoliko minuta, posmatrali su kako nekoliko običnih vozila stiže u tišini. Policajci su zauzeli pozicije. Neki su ušli u objekat. Drugi su formirali perimetar.
Još uvek nema traga od Frenka.
Sunce je sada zalazilo, pretvarajući luku u zlatnu i bakarnu. Onda je Moren ugledao tamni pikap kako se kreće prilaznim putem ispod njih.
„To je to“, šapnuo je Džesi. „To je njegov kamion.“
Moren je videla nalepnicu blizu tablice dok je prolazila kroz traku svetlosti - izbledela nalepnica marinaca, baš kao što je Tomi opisao. Vozačeva ćelava glava uhvatila je poslednje zrake popodnevnog sunca.
Ne čekajući dozvolu iz razloga ili straha, Moren je upalila auto i pratila ga sa daljine.
Džesi je petljao sa Nokijom, održavajući vezu sa dispečerom dok je kamion nastavljao ka severu, a zatim skrenuo.
„Ne ide u moje čamce“, iznenada je rekao Džesi. „Ide ka ribarskoj kući.“
„Vaša ribarska kuća?“
„Novija je. Na starom ribarskom lokalitetu Brenan. Mora da se predomislio.“
„Ima li ključeve?“
Džesi je zatvorio oči od očaja. „Uzeo mi je ceo prsten.“
Morisonov glas je pucketao kroz telefon. „Ne približavaj se. Ne možemo ga opkoliti na putu ako ima ženu i oružje. Potrebna nam je taktička prednost.“
Ali Moren je već skretala na pomoćnu stazu iznad starog ribarskog lokaliteta. Parkirala se iza borova gde je automobil bio uglavnom skriven.
Frenk je izašao, pažljivo se osvrnuo, a zatim otišao na suvozačevo mesto.
Posegnuo je unutra i izvukao mlitavo žensko telo.
Čak i na toj udaljenosti, čak i posle 15 godina, Moren je znala.
Majka prepoznaje ono što se ne može objasniti. Oblik lica u profilu. Opadanje kose. Linija ramena. Sada starija, da. Promenjena. Ali njena.
Uneo je ženu unutra, petljajući se sa ključevima. Trenutak kasnije vratio se i izvukao kalem konopca i metalnu kutiju za alat iz tovarnog prostora kamiona.
„O Bože“, šapnuo je Džesi. „On će—“
„Ućuti“, odbrusila je Moren, iako je mislila isto.
Bila je samo jedna žena. Jedna ćerka. Što je značilo da je druga već otišla.
U daljini su se približavala tamna vozila sa ugašenim svetlima. Policajci su se kretali oko zgrade uvežbanom brzinom. Moren je izbrojala najmanje 6 muškaraca koji su se približavali sa različitih strana.
Racija se dogodila gotovo istovremeno.
Višestruki ulazi su istovremeno probijeni. Vika je prolomila sumrak. Frenkov glas se jednom povisio, ljut i zaprepašćen. Nije bilo pucnjave.
Nekoliko minuta kasnije, policajci su ga izveli u lisicama.
Morenin telefon je zazvonio.
„Uhvatili smo ga“, rekao je Morison. „Osiguran je. Ali gospođo Merser, potrebni ste nam vi i Džesi ovde sada. Vaša ćerka je budna i traži vas.“
Moren je već trčala ka autu.
Ribarska kuća je bila hladnija unutra nego večernji vazduh. Industrijske rashladne jedinice su zujale u pozadini. Policajci su se pažljivo kretali kroz zgradu, fotografišući alate, prikupljajući dokaze, dokumentujući sve. Na betonskoj ploči u sredini sobe ležala je mlada žena koju je Frenk uneo. Iznad nje je visio konopac sa plafonske grede, delimično zavezan i spreman.
Frenk je bio prekinut usred svojih priprema.
Policajac je kleknuo pored žene i tiho progovorio.
Otvorila je oči.
Izgledala je zabezeknuto, zbunjeno, jedva svesno. Njen pogled se pomerao od policajca do sobe, do policijskih svetla koja su se prosipala kroz otvorena vrata, a zatim do Moren.
Nikakvo prepoznavanje.
„Ko si ti?“ upitala je slabo. „Zašto je policija ovde? Gde je Frenk?“
Moren je pala na kolena pored ploče. Suze su joj već lile niz lice.
„Ovo je mama“, rekla je. „Ja sam tvoja majka. Frenk je uhapšen. Bezbedna si.“
Devojka se namrštila, sveže suze su joj se skupljale u očima.
„Moja majka je mrtva“, šapnula je. „Frenk je rekao da je umrla.“
„Ne, dušo. Živa sam. Tražim te svaki dan već 15 godina.“
Mlada žena je zurila u nju. Nešto u njenom izrazu lica se menjalo polako, bolno, kao da se stara zaključana vrata u njenom umu otvaraju iznutra. Pogledala je Morenino lice, zaista pogledala, i sličnost koju je vreme zamaglilo odjednom je postala vidljiva u oba smera.
„Lagao je“, šapnula je. „Frenk je lagao o svemu. I on... ubio ju je. Ubio je Dejzi.“
Reči su pale kao fizički udarac.
Ovo je bila Laja. Njena mlađa bliznakinja 12 minuta.
A Dejzi je nestala.
Moren ju je zagrlila i jecala. Laja se držala za nju sa zbunjenim očajem nekoga ko dodiruje život za koji joj je rečeno da je nemoguć.
„Ti si moja mama“, rekla je Laja, pola iznenađena, pola tužna. „Izgledaš tako staro.“
Moren se nasmejala kroz suze. „To je od 15 godina traženja tebe i Dejzi.“
Laja je pokušala ponovo da progovori, ali je umesto toga progovorila. „Dejzi je odavno otišla.“
„U redu je“, rekla je Moren, iako ništa u vezi s tim nije bilo u redu. „Ne moraš mi još reći. Ovde si. Živa si. To je dovoljno za sada.“
Džesi je stajao nespretno nekoliko metara dalje, bled i potresen. Kada ga je Laja pogledala, on je jadno klimnuo glavom.
„Pomogao si da me pronađu?“ upitala je.
Džesi je teško progutao. „Prekasno sam progovorio, ali jesam progovorio.“
Jedan policajac i Džesi su se iznenada okrenuli ka zadnjoj sobi.
„Osećaš li to?“ upita Džesi.
Odgovor je stigao sekundu kasnije.
Spalionica.
Voda je tekla, vruća i crvena, u zadnjoj komori. Policajac koji ju je pregledao vratio se sa sumornim izrazom lica. Frenk se spremao da uništi dokaze. Možda da spali konopac, odeću, vezice. Možda i gore. Džesi, ponovo potresen, rekao je da je pretpostavio da je Frenk planirao da koristi čamac da je baci u more, ali policijska aktivnost oko luke i ronioci blizu Đavoljeg pada mora da su ga naterali da promeni planove.
Bolničari su tada stigli i nežno razdvojili majku i ćerku dovoljno dugo da procene Laju. Rekla im je da ju je Frenk naterao da popije mnogo više leka protiv kašlja nego obično. Želeo je da bude pod sedativom, oslabljena za transport, dovoljno živa za šta god je sledeće nameravao.
„Trebalo bi da ide u bolnicu“, rekao je glavni bolničar. „Ali je stabilna.“
Detektiv Morison je prišao, ozbiljnog lica, ali olakšanog.
„Ako ste oboje u mogućnosti, potrebne su nam izjave dok su detalji sveži. Zatim bolnica.“
Moren je klimnula glavom. Sada nije bilo drugog izbora nego da krenemo napred.
Pomogla je Laji da uđe u policijski auto i držala ju je za ruku sve do stanice.
Policijska stanica Rokport te noći je delovala manja nego što se Moren sećala, mada je to možda bilo samo zato što su se godine između 1985. i sada konačno srušile same u sebe. Policajci su se brzo kretali kroz hodnike, glasovi tihi, ali hitni, telefoni su zvonili bez prestanka. Kese sa dokazima su prelazile iz ruke u ruku. Vrata su se otvarala i zatvarala. Negde je jedan policajac govorio da Frenk sada priča, ali i dalje krije delove. Negde drugde je neko pomenuo optužnice protiv Džesija Vona. Stanica je brujala od strašne energije istine koja je stizala odjednom.
Laju su odveli u posebnu sobu za ispitivanje sa policajkom i bolničarkom. Džesi je nestao iza drugih vrata, bled i drhtav, ne pružajući otpor jer u njemu nije ostalo ništa čime bi se mogao odupreti. Moren je pratila detektiva Džejmsa Morisona u malu sobu bez prozora opremljenu metalnim stolom, dve stolice i istom vrstom jakog fluorescentnog svetla koje čini da svako lice izgleda umornije nego što već jeste.
Morison je postavio digitalni diktafon na sto.
„Počni od početka“, rekao je nežno. „Danas. Sve.“
Tako je Moren ispričala.
Ispričala mu je o kucanju na njenim vratima. O otkriću kolica u luci Granit Kouv. O Tomiju Koldvelu kako ih izvlači iz mreže blizu Đavoljeg dna. Ogrebotini na boku kolica. O slabim tragovima ljubičastog laka. O ponovnom otvaranju starog slučaja u njegovoj kancelariji. O Tomijevoj kući. O razgovoru o luci, ribarskoj zajednici, o Frenku koji preuzima njenu staru tezgu na pijaci. O poseti pijaci. O sukobu u aukcijskoj kući gde je Frenk oteo ključ od Džesi Vona. O Frenkovom čudnom poklonu svežih morskih plodova. O njenom pokvarenom zamrzivaču. O sekači. O Džesinoj iznenadnoj panici pored puta. O slici odraslih bliznakinja. O telefonskom pozivu. O vožnji. O skrivenom osmatračnici iznad luke. O Frenkovom kamionu. O nalepnici marinaca. O telu u njegovom naručju. O konopcu. O prepadu. O Laji na ploči.
Morison je slušao ne prekidajući je više nego što je bilo potrebno. Tražio je tačne reči gde god je mogao. Vremena, utiske, detalje. Sa svakim delom je postajao sve mračniji, mada ne i iznenađen. To je, pomislila je Moren, bila jedna od najsurovijih stvari. Ništa od ovoga ga sada nije iznenađivalo. Ne posle onoga što je Frenk počeo da priznaje.
Kada je završila, Morison je otvorila fasciklu koju je policajac doneo nekoliko trenutaka ranije. Ćutke je pregledao nekoliko stranica. Vilica mu se stegla. Zatim je podigao pogled.
„Frenk priznaje“, rekao je. „Moram da vam kažem šta govori. Biće veoma teško.“
„Moram da znam.“
Klimnuo je glavom jednom i počeo.
12. avgusta 1985. godine, Laja i Dejzi Merser su se igrale u parku blizu kuće sa svojim crvenim kolicima. Frenk Dit im je prišao. Naravno, poznavao ih je. Rokport je bio mali. Poznavali su ga kao čoveka iz luke, sa pijace, jednog od bezbrojnih poznatih odraslih koje deca u malim gradovima uče da se ne plaše. Rekao im je da ih u kafiću blizu luke čekaju kriške vanile. Rekao im je da ima Moreninu dozvolu. Rekao im je da idu na pecanje i da će doneti kući ribu za večeru i učiniti svoju majku ponosnom.
Umesto toga, odveo ih je svojoj kući.
Tamo ih je upojio.
Kada je Morison to rekao, Morenine ruke su se tako čvrsto stisnule u krilu da su joj zglobovi pobeleli. Gotovo da ih je mogla videti kakve su tada bile: osmogodišnjakinje, pune poverenja, uzbuđene, još uvek očekujući slatkiše, vožnju čamcem i avanturu o kojoj će kasnije ispričati majci.
Frenk ih je umotao u ceradu sa svojim ribolovnim priborom i sakrio u zaključanoj kabini svog ribara. Dok je potraga bila najžešća, dok su volonteri pretraživali puteve i obalu, komšije ispitivale jedni druge i flajeri prekrivali prozore grada, on je premeštao devojčice iz luke u luku kroz mrežu ribara koji su mu ili svesno pomagali ili su odlučili da ne postavljaju pitanja na koja nisu želeli odgovor.
„Kaže da je pozajmio devojčice drugim muškarcima“, rekao je Morison, glas mu se stvrdnuo dok je čitao. „U zamenu za tišinu.“
Moren se sagnula napred i stavila ruku preko usta. Soba se zamutila.
„Svi ti ljudi“, šapnula je. „Svi ti ljudi su znali.“
„Ne nužno svi“, rekao je Morison, iako je to zvučalo kao onakva razlika koju policajci prave jer ne mogu da ostave svaki užas u punoj veličini odjednom. „Ali dovoljno.“
Kada se istraga ohladila i grozničava potraga grada ustupila mesto strahu, glasinama i iscrpljenoj tišini, Frenk je preselio devojčice u svoj podrum. Tamo im je sagradio zatvor napravljen delimično od zarobljenosti, a delimično od laži. Dao im je male količine novca, rekao im da ako se budu dobre ponašale i dovoljno uštedele, možda će jednog dana otići i ubedio ih je da su im se roditelji odselili i poginuli u avionskoj nesreći. Tela nisu pronađena. Niko ih ne traži. Niko ne dolazi.
„Zar nikada nisu pokušali da pobegnu?“ upitala je Moren. Pitanje joj je istrglo iz lica.
Morisonov izraz lica se promenio. Gledao je stranicu trenutak predugo pre nego što je odgovorio.
„Dejzi jeste. Kada je imala 14.“
Moren je zastao.
„Frenk ju je uhvatio kako pokušava da ode.“
Morison je tu stao, i u pauzi je Moren shvatila da je ono što sledi ona vrsta činjenice koja trajno preuređuje unutrašnjost osobe.
„Ubio ju je tokom napada“, konačno je rekao Morison. „Prerezao joj je grlo.“
Soba se utišala.
„A onda“, nastavio je Morison, svaka reč kao da ga je koštala, „raskomadao je telo.“
Moren ga je gledala bez razumevanja.
„Obradio je ostatke“, rekao je Morison, sada tišim glasom. „Koristio je kiselinu koju je držao za otpad od ribe i morskih plodova, razblažio je njene ostatke sa njom i odložio ih pomešane sa otpadom od obrade.“
Na trenutak Moren nije mogla ni da zaplače. Značenje je bilo preveliko, previše nepristojno da bi joj ušlo u glavu u jednom komadu. Dejzi, njena ćerka, njeno bistro, tvrdoglavo, nasmejano dete, nije samo ubijena. Bila je izbrisana kroz mašineriju lučkog rada. Smanjena i prerušena u zanat koji je njena majka nekada volela.
Onda je zvuk izašao iz Moren kao nešto rastrgnuto.
Sklonila se nad stolom, jecajući tako jako da je jedva mogla da ostane na sedištu. Morison joj je gurnuo kutiju maramica i ništa nije rekao. Postoje određene tuge koje nijedan proceduralni jezik ne može da prati. Vreme je izgubilo smisao u toj sobi. Moglo je proći nekoliko minuta ili pola sata pre nego što je mogla da diše a da se ne guši.
Kada je ponovo podigla glavu, postavila je pitanje koje je živelo ispod svakog drugog pitanja od 1985. godine.
„Zašto?“
Morison je okrenuo drugu stranicu.
„Ljubomora“, rekao je. „Vaša tezga sa morskim plodovima postala je najpopularnija na pijaci. Dobijali ste ugovore sa restoranima u većim gradovima. Frenkov porodični ribarski posao je već propadao.“ Krivio te je za izgubljene ugovore, za svoj finansijski pad, za svoje društveno poniženje. Bio je sam. Bez partnera. Bez dece. Gledao te je sa tvojim uspešnim poslom, tvojim ćerkama, tvojim mestom na tržištu, i odlučio je da izjednači račun.“
„To je ludost“, promuklo reče Moren. „To nije razlog.“
„Ne“, reče Morison. „Nije. Ali je bio njegov.“
Detalji su učinili da druge stvari dođu na svoje mesto sa mučnom jasnoćom. Frenkova tezga se mučila dok je Morenova cvetala. Nakon što su devojke nestale, Moren je napustila pijacu. Njena cenjena lokacija na uglu stajala je prazna dok Frenk nije ušao u nju. Tezga koja joj je nekada donosila prosperitet postala je njegova. Tokom godina, njegov posao se oporavio. Mesto koje je želeo postalo je njegovo jer je uništio ženu koja ga je držala.
„Kutija sa morskim plodovima“, iznenada reče Moren. „Kutija koju mi je danas dao.“
Morison podiže pogled.
„Hvalio se njome. Pokazivao mi je da je sve uzeo i da mu je još uvek ostalo dovoljno da se pravi velikodušnim.“
„Možda je to bilo to“, rekao je Morison. „Ili je krivica isprepletena sa performansama. Sa ljudima poput Frenka, te stvari mogu koegzistirati.“
Moren je odmahnula glavom. Krivica je podrazumevala čovečnost. Više nije znala da li Frenk zaslužuje čak i to.
Onda je nešto drugo sinulo na svoje mesto.
„Tomi Koldvel“, rekla je. „Neko je danas bacio trulu ribu u njegovu čamsku kućicu. Ćelavi čovek. Tamni Ford pikap. Nalepnica blizu ploče. Tomi je rekao da će je ponovo znati. Frenk me je pitao za Tomijevo ime na pijaci.“
Morison je to odmah zapisao. „Odmah ćemo kontaktirati Koldvela.“
Ako se Frenk osećao ugroženo od strane ribara koji je pronašao kola, onda je već počeo da pokušava da ućutka labave krajeve, da udari na ljude koji su se spotaknuli preblizu istine. Tomijeva sreća - ili milost - bila je da je Frenk bio prekinut pre nego što je mogao dalje da eskalira.
„Šta je sa Džesijem?“ upitala je Moren posle trenutka. „Uzeo je novac. Čekao je. Ali je istupio.“
„Biće optužbi“, rekao je Morison. „Suučesništvo. Ometanje. Možda i više, u zavisnosti od toga šta okružni tužilac odluči. Ali njegova saradnja je direktno dovela do toga da vaša ćerka bude pronađena živa. To je važno.“
Jeste bilo važno. Moren je to znala, čak i kroz svoj bes. Džesi je oklevao zbog novca i straha, a Laja bi možda umrla zbog tog oklevanja da se vreme samo malo drugačije nagnulo. Ali on je progovorio pre nego što je bilo prekasno. Ta činjenica je sada bila pored svake druge činjenice - mala, kompromitovana, ali i dalje stvarna.
Morison je zatvorio dosije.
„Mislim da je to dovoljno za sada. Odvešćemo vas u bolnicu na Lajin pregled. Možemo nastaviti sutra.“
Otvorio je vrata sobe za ispitivanje. Stanički hodnik iza njih izgledao je potpuno isti kao i uvek i potpuno izmenjen. Džesi je stajao tamo sa dva policajca, bled i iscrpljen, ramena su mu se srušila pod težinom onoga što je skoro dozvolio da se desi.
Kada je video Moren, pokušao je da se slabo osmehne.
„Šta god da mi se desi“, rekao je, „mogu da živim sa tim. Ne bih mogao da živim ćuteći.“
Moren ga je dugo gledala. U njoj je bilo previše stvari da bi se uredno svrstale u oproštaj ili krivicu. Sve što je mogla da uradi jeste da jednom klimne glavom. Ne oproštaj. Ne osudu. Samo priznanje da je konačno odlučio da ne dozvoli zlu da završi svoje delo bez otpora.
Onda ugledala je Laju. Njena ćerka je izašla iz druge sobe u pratnji oficirke i bolničarke. Sada je izgledala budnija, mada još uvek krhka, kao da se sama svest vraća u komadićima. Njeno lice je nosilo tragove detinjstva u izmenjenom obliku. Linija vilice koju je nasledila od Moren. Oči poput Dejzinih. Nagib njenih ramena. Petnaest godina se protezalo između njih, ali krv i sećanje su odgovarali jedno drugom brže nego što je vreme moglo da se umeša.
Njihovi pogledi su se sreli preko hodnika.
Zatim su se kretale jedna prema drugoj.
Srele su se u zagrljaju koji je izbrisao sve osim činjenice kontakta. Laja je sada imala 23 godine, odrasla žena koja je preživela više nego što je Moren još uvek mogla da shvati. Ali u majčinom naručju ponovo je imala 8 godina - dovoljno mala, negde unutar sve te štete, da je nekada mogla da zaspi u Moreninom krilu.
„Moja beba“, šapnula je Moren u njenu kosu. „Moja slatka devojčica.“
„Mama“, jecala je Laja. „Rekao nam je toliko laži. Mislila sam da si mrtva. Mislila sam da nas niko ne želi.“
Moren ju je čvršće zagrlila. „Nikad. Nikada.“
Oko njih je stanica nastavila da radi. Telefoni su zvonili. Muškarci su se kretali. Papirologija se nastavljala. Negde su policajci katalogizovali Frenkov alat, pretraživali njegov kamion, pratili imena ostalih ribara. Negde su forenzički timovi pripremali naloge i liste dokaza. Negde se mašinerija pravde probudila. Ali za Moren i Laju, svet se suzio na kožu, suze i nepodnošljivo čudo ponovnog susreta.
Policijska pratnja je stigla da ih odvede u bolnicu.
Dok su zajedno izlazili, Moren se jednom osvrnula i videla kako Džesija odvode, još uvek uplašenog, ali više ne tihog. Pomislila je na Tomija Koldvela koji se sećao starih letaka o nestalim osobama kada bi manje vredni ljudi možda bacili kola nazad u more i zaboravili na njih. Pomislila je na detektiva Morisona, koji nikada nije u potpunosti zatvorio dosije u svojoj glavi. Svet joj je pokazao zlo u njegovoj najobičnijoj maski – ogorčenog ribara, poznato lice na pijaci, čoveka iz grada koji je naučio da krije monstruoznost unutar rutine. Ali joj je takođe pokazao da se istina ne pojavljuje sama. Ona izlazi na površinu zato što obični ljudi, u trenutku izbora, odlučuju da ne skreću pogled.
U bolnici, Laja je izdržala preglede, fotografije, analize krvi, pažljiva pitanja i tihe profesionalne glasove ljudi obučenih da stoje blizu traume, a da se pod njom ne slome. Lekari su dokumentovali stare povrede i novije dokaze o sedaciji. Pozvan je savetnik. Socijalni radnik je počeo da razgovara o zaštiti, opcijama dugoročnog smeštaja, medicinskim kartonima, pravnom zastupanju i gustom spletu praktičnog života koji nekako mora da usledi nakon kolapsa noćne more.
Moren je ostala što je moguće bliže.
Odgovarala je kada je mogla. Čekala je kada je morala. Potpisivala je formulare. Držala je čaše sa vodom. Gledala je kako Laja tone u iscrpljenu budnost i izlazi iz nje. Nekoliko puta je Laja posegnula za njenom rukom, ne otvarajući oči, kao da potvrđuje da je nemoguća stvar ostala istinita još jedan minut.
Na kraju, kako se noć produbljivala i bolnička svetla sve sravnjivala u isti iscrpljeni sjaj, Laja je počela da govori u fragmentima. Frenk je stalno lagao. Rekao je da im je majka mrtva. Rekao je da je Dejzi pobegla i odlučila da se ne vrati pre nego što je kasnije promenio priču i rekao da je Dejzi umrla jer nije poslušala. Držao je Laju zavisnom, neupućenom u svet, uplašenom od policije, uplašenom od puteva, uplašenom od svih. Dao joj je tek toliko delića mogućnosti da spreči da nada potpuno umre, ali nikada dovoljno da bekstvo izgleda moguće.
Moren je slušala i osećala kako se bes i tuga pretvaraju u nešto hladnije i postojanije. Pravda bi dolazila sporo. Sudovi su se uvek kretali sporije od bola. Ali bi došla.
Vest o hapšenju Frenka Dita proširila se Rokportom pre zore.
Do jutra se grad ponovo promenio. Prvo šapat. Zatim šok. Zatim užasno saznanje da se zli ljudi najviše plaše često nije neki stranac koji doleće odnekud, već onaj koji već stoji iza poznatog šaltera, uzima novac, raspara ribu, gunđa o vremenu i tržišnim cenama. Frenk nije izgledao kao čudovište. Izgledao je kao Frenk. To je, možda, bila najgora lekcija sa kojom će grad sada morati da živi.
Istraga se proširila. Morison i državna policija počeli su da prate Frenkovo kretanje kroz godine, identifikujući lučke radnike koje je koristio, nekretnine kojima je pristupao, obrasce vlasništva i ćutanje. Pretražili su staru kuću, podrum, kamion, čamce, ribarski objekat, svaku skladišnu jedinicu i mesto za preradu sa njegovim imenom ili vezama u papirologiji. Neki muškarci su brzo uhapšeni. Drugi su imali advokate. Neki su tvrdili da nisu znali. Neki su verovatno znali. Drugi gotovo sigurno nisu.
Luka se menjala kako se istina širila.
Tomi Koldvel je, nevoljno, postao jedan od ljudi sa kojima su svi želeli da razgovaraju, jer bez njegove mreže i sećanja slučaj bi možda ostao zakopan duže. Dao je izjavu, zatim drugu, a onda je odbio kamere i vratio se svom poslu koliko je mogao. Džesija Vona, iako optuženog, mnogi u gradu su drugačije tretirali nakon što je postalo jasno da je njegovo priznanje dovelo do Lajinog spasavanja. Neki su ga nazivali kukavicom jer je oklevao. Drugi su ga nazivali hrabrim jer je konačno izabrao istinu kada je znao da će i njega uništiti. Obe stvari, pomislila je Moren, mogle bi biti istinite.
U danima koji su usledili, ona i Laja su započele bolan posao ponovnog međusobnog upoznavanja.
Nije bilo jednostavno. Ljubav je bila trenutna. Prepoznavanje je dolazilo u bljeskovima. Ali bliskost je morala biti obnovljena oko odsustava. Laja nije imala živo sećanje na odraslo doba sa slobodom. Moren nije imala iskustva u roditeljstvu ćerke koja je preživela 15 godina zatočeništva. Učile su polako. Prvo su naučile bolničke rutine. Zatim tišinu. Zatim sitnice. Laja je i dalje naginjala glavu kao što je to činila kao dete kada je bila zbunjena. I dalje je više volela koru odsečenu od tosta. Mrzela je da je iznenade otpozadi. Volela je ljubičastu boju.
Pominjanje Dejzi je ostalo kao otvorena rana između njih, ali nisu ga izbegavali. Dejzi je nestala, i ništa to nije moglo to da promeni. Pa ipak, ostala je prisutna u svakoj sobi jer je bila jedna polovina veze koju Frenk nije mogao potpuno da uništi. Moren je često, namerno izgovarala Dejzino ime, odbijajući da dozvoli devojci da nestane u užasu onoga što joj je učinjeno. Laja je u početku svaki put plakala. Onda je na kraju počela da izgovara i on Dejzino ime, a da se ne slomi.
Biće suđenja. Biće svedočenja. Biće dokaza previše strašnih da bi ih novine objavile u celosti. Biće presuda i žalbi i godina posledica. Ništa od toga nije moglo da vrati život ukraden 1985. Ništa od toga nije moglo da vrati Dejzi kući.
Ali jedna stvar, nemoguća i sveta, se dogodila.
Laja se vratila.
I kada bi Moren razmišljala o tome kako je to počelo, uvek se nije vraćala prvo Frenku, pa čak ni samim kolima, već ribaru koji je nespretno stajao nad relikvijom prekrivenom školjkama na plavoj ceradi, govoreći da se seća letača i da zna da bi neko želeo da zna. Istina je izronila iz mora zato što je jedan čovek obratio pažnju. Ostatak puta ju je nosila kasna, ali ključna hrabrost drugog čoveka, upornost detektiva i majka koja je odbila, čak i posle 15 godina, da se potpuno preda tišini.
Dok je Moren sedela pored Lajinog bolničkog kreveta te prve duge noći, slušajući stalno pištanje monitora i daleke zvuke bolničkih točkova u pokretu, shvatila je da priča o njenoj porodici nikada više neće biti samo priča o gubitku. Uvek će sadržati nezamisliv gubitak. Dejzino odsustvo će ostati centralni bol do kraja njenog života. Ali sada, pored te tuge, tu je bio i ponovni susret, preživljavanje i strašna milost istine koja je konačno stigla.
Frenk Dit je odneo skoro sve. Ubio je jednu ćerku, ukrao detinjstvo drugoj i ispraznio svet jedne majke na 15 godina. Ali nije uništio vezu među njima. Nije potpuno ubio sećanje. Nije dovoljno duboko zakopao istinu.