Ovo je priča o Vahidi, devojci čija je mladalačka ljubav prema Petru iz Valjeva ostala neizbrisiva, iako su je životne okolnosti odvele na potpuno drugačiji put. Svoju priču podelila je na stranici Redit, a mnogi su se u njoj pronašli.
Imala je najveću ljubav koja je bila zabranjena od strane njenih roditelja. Oni su umešali prste sudbini.
Sudbonosni susret koji menja sve
„Zovem se Vahida i odrasla sam u jednoj skromnoj porodici u Bosni. Bilo je to vreme kada su se ljudi više družili, kada su granice između gradova bile samo linije na mapi, a ne prepreke u srcima. Najbolja prijateljica mi je bila Srpkinja, mojim roditeljima muslimanima kum na venčanju Srbin. Ali sve na stranu, nije im odgovaralo da se ja udam za Srbina. Govorili su - bićeš tuđa vera.“
Petra je upoznala tokom jednog letnjeg raspusta, kada je sa rodbinom boravila u Srbiji. Bio je sladak dečko, harizmatičan i duhovit. Brzo je pala na njegov šarm. Njihov prvi susret nije bio spektakularan, nije mogla iz njega da zaključi da je ljubav njenog života, sve je išlo spontano.
„Bila sam na raspustu cela tri meseca. Petar me svojim ponašanjem kupio, a poštovanjem zadužio. Istina je da je ljubav bila klinačka, ali nas je još više vuklo jer je "zabranjena". To se najviše osećalo sa strane mog oca. Njegovi su me voleli, govorili kako smo lep par, skladan. Kako im je drago što njihov sin ima tako lepo vaspitanu devojku. Dopadao im se moj bosanski naglasak. Imala sam utisak da sam u potpunosti prihvaćena. Sa njim sam prvi put osetila šta znači biti voljen bez uslova. Nije bilo važno ni odakle dolazimo, ni kako se zovemo – samo to kako se gledamo i kako ćutimo zajedno.“
Kad se Vahida vratila u Bosnu, nastavili su da se čuju, a onda je on dolazio kod njenog druga, tu je spavao, da bi vreme zajedno provodili. Ona svaki džeparac čuvala za odlazak kod svog dragog Petra. Toliko su se voleli da su imena za decu smišljali. Razmenjivali su pisma, čekali svaku priliku da se vide, i verovali da ih ništa neće razdvojiti.
Rat koji je prekinuo sve
A onda je došlo vreme koje je promenilo sudbine mnogih.
Izbijanjem rata, putevi su se zatvorili, telefoni utihnuli, a pisma prestala da stižu. Ono što je do juče bilo jednostavno – čuti glas voljene osobe – postalo je nemoguće.
„Sećam se noći kada sam poslednji put pročitala njegovo pismo. Čuvala sam ga kao najveće blago. Pisao mi je da će me čekati, da ništa neće moći da nas razdvoji. Nisam ni slutila da će baš tada početi naš najduži rastanak. Tata je rekao da idemo u Austriju kod dajdže i da ponesem sve što mi je važno, jer se ne zna kad ćemo se vratiti nazad. Prvo što sam pokupila bila su Petrova pisma, plišani meda kojeg mi je kupio kad smo je došao prvi put u Bosnu i samo par krpica koje ću da nosim“.
Vreme je prolazilo. Prvo nedelje, pa meseci. Roditelji su počeli da rade u Austriji, svako je imao neki svoj ritam, samo je Vahida često pitala tatu kad će nazad da se vraćaju. Neizvesnost je bila najteža. Nije znala da li je živ, gde je, da li misli na nju. U toj tišini, njena ljubav nije nestajala – samo se pretvarala u bol.
Odluka koja nije bila njena
Vahidin otac, Meho, verovao je da zna šta je najbolje za njegovu ćerku. U vremenu nesigurnosti i straha, odlučio je da je uda za čoveka kojeg je smatrao „sigurnim izborom“. Nije često komentarisao njenu ljuubav sa Petrom, ali je bilo dovoljno da kaže - bićeš tuđa vera.
„Nisam imala snage da se borim. Sve oko mene se rušilo, a ja sam bila samo devojka koja je izgubila kontakt sa jedinom osobom koju je volela.“
Udala se za Saliha, čoveka koji joj nije učinio ništa loše, ali kojem nikada nije uspela da pokloni ono najvažnije – svoje srce.
Sa strane je to izgledao kao skladan brak. Salih je bio pravi muslimam, posvećen veri, a Vahida dosta liberalnija osoba. Volela je žurke, izlaske, provod, da se šali sa društvom. Salih nije bio iz te priče.
„Bila sam dobra supruga, trudila sam se da budem ono što se od mene očekuje. Ali duboko u sebi, znala sam da živim život koji nisam izabrala.“
Godine koje su prošle u tišini
Vreme je učinilo svoje. Dani su se pretvarali u godine, a sećanja su se polako uvlačila u svakodnevicu.
Vahida je naučila da živi sa onim što joj je život dao. Izgradila je porodicu, obavljala svakodnevne obaveze, smejala se kada treba, ali uvek je postojalo jedno mesto u njenom srcu koje je ostalo nedodirnuto. Vodila je dnevnik, jer joj je bilo lakše da tu podeli svoje misli. NIje oko sebe imala ljude kojima bi mogla da se poveri. Znala je i da nije u redu. Salih je bio njen izbor, možda i njena sudbina, ali ono što joj je na silu otrgnuto, nije moglo lako da se isceli.
„Nisam govorila o Petru. Nisam ni smela. Ali bilo je trenutaka kada bih, potpuno sama, pomislila na njega i zapitala se – da li je i on nekada pomislio na mene?“
Telefonski poziv koji menja sve
"Vremenom sam postala uspešna jako. Čak sam sa Salihom prošla i proces vantelesne oplodnje. Oboje smo želeli da se ostvarimo kao roditelji i uspeli smo. Bila sam zahvalna bogu na daru i smatrala da nije u redu da dalje "čačkam" nešto što je davno ostalo iza mene".
A onda, posle tri decenije, dogodilo se nešto što nije mogla ni da zamisli.
Telefon je zazvonio jednog običnog dana. Sa druge strane čuo se glas koji je u trenu vratio sve uspomene.
„Videla sam na ekranu neki broj iz Srbije, zvao me na Viber. U prvi mah sam pomislila da je rodbina koju smo imali u Srbiji: ‘Vahida, jesi li to ti?’ I sve je stalo. Prepoznala sam Petra istog trenutka.“
Bio je to Petar.
Nakon 30 godina, pronašao je način da je pronađe. Glas mu je bio stariji, ali emocija ista. Ispričao joj je kako je godinama pokušavao da sazna šta se sa njom dogodilo, kako nikada nije prestao da je traži.
„Rekao mi je da se nije oženio. Da i dalje čeka onu pravu. Da je svaku ženu upoređivao sa mnom i da nijedna nije bila dovoljno dobra.“
Ljubav koja nikada nije nestala
Taj razgovor trajao je satima, ali im se činilo kao da je prošlo tek nekoliko minuta. Sve što je bilo prekinuto, nastavilo se – kao da vreme nije ni postojalo.
„Shvatila sam da neke ljubavi ne blede. One samo čekaju. Čekaju trenutak, glas, jedno ‘zdravo’ da ponovo ožive. Razmenili smo informacije o roditeljima, porodici, ispričao mi je da radi kao policajac u Novom Sadu, da se preselio i da bi voleo da me vidi“.
Iako su njihovi životi otišli u različitim pravcima, ono što su osećali nije nestalo. Ostalo je isto – možda čak i jače, jer je izdržalo sve.
Između prošlosti i sadašnjosti
Vahida danas stoji između dva života – onog koji je živela i onog koji je mogla imati.
„Ne znam šta će biti dalje. Ne znam da li ćemo se videti, da li ćemo imati hrabrosti da promenimo nešto. Ali znam jedno – ljubav koju sam osetila tada, treba da ostane iza mene. On je sam čovek, a ja imam porodicu koja mi je u ovom momentu svetija od bilo koje mladalačke ljubavi“.
Njena priča nije samo priča o izgubljenoj ljubavi, već i o tome koliko duboko emocije mogu da traju, uprkos svemu.
"Na kraju razgovora sam mu rekla - ne znam šta bi bilo da me tata nije odveo u Austriju te '92. godine, ali znam da sada imam porodicu koju ne želim da izdam".