Poslednja bosanska kraljica bila je žena čije se ime s sigurnošću ne zna. Neki su je zvali Jelena, neki Mara, drugi Jelača, a treći zla žena.
Na današnji je dan 1469. godine, cela Bosna slavila kraljevsko venčanje, za koje će se kasnije uspostaviti i kako je bilo poslednje koje će stanovnici upamtiti.
Poslednji bosanski kraj i despot cele Srbije Stjepan Tomašević oženio je mladu Jelenu - Maru Branković, koja je tako pune četiri godine nosila titulu bosanske kraljice i despotice cele Srbije.
Kako je Mara postala kraljica
Iako se njena posvekrva, Katarina Kosača, često spominje kao poslednja bosanska kraljica, to je zapravo bila Mara.
Poslednja bosanska kraljica je bila najstarija kćerka srpskog despota Lazara Brankovića i vizantijske princeze, Jelene Paleolog, kćerke brata pretposljednjeg vizantijskog cara Ivana VIII Paleologa. Jelena nije imala braće, već dve mlađe sestre, Jerinu i Milicu Branković, koja se udala za Leonarda III Tocca.
Jelena je bila poželjna udavača, budući da je njen muž mogao tražiti vlast nad Srbijom po njenom pravu.
Pitanje Jelenine udaje dobilo je na važnosti iznenadnom smrću Jeleninog oca 20. januara 1458. godine. Starateljstvo nad Jelenom su od tada delili njena majka i proosmanski nastrojeni vojvoda Mihajlo Anđelović, brat velikog vezira Mahmud-paše Anđelovića. Nakon pobede antiosmanske i prougarske frakcije u proleće 1458. godine, Osmanlije su započele osvajanje Srbije.
Nedugo nakon smrti njenog oca despota Lazara počeli su pregovori o udaji Jelene kojoj je u miraz bila ostavljena cela država.
Za budućeg despota Srbije izabran je Stepan Tomašević, najstariji sin i prestolonaslednik bosanskog kralja Stjepana Tomaša. Pošto je bosanski kralj bio vazal ugarskog kralja, tada Matije Korvina, njegov pristanak je bio neophodan kako bi se sklopio brak. Matija Korvin je dao svoj pristanak 1458. godine, te su započeli pregovori između Tomaševićevog oca, Stjepana Tomaša, i Jelenine majke, despotice Jelene.
Dana 1. aprila 1459. godine sklopljen je brak između 12-godišnje Jelene i Stjepana Tomaševića. Odmah po venčanju, Stjepan Tomašević je preuzeo vlast nad Srbijom i okončao jednogodišnji interregnum koji je vladao od smrti Jeleninog oca 1458. godine.
Međutim, vladavina Stjepana Tomaševića u Srbiji je bila kratkoga veka. Kako Stjepan Tomašević nije primio pomoć ni od ugarskog kralja ni od svog oca, pad Srbije je bio neminovan. U junu 1459. godine osmanski sultan Mehmed II osvojio je Srbiju, te su Tomašević i Jelena bili prisiljeni skloniti se na dvor njegovog oca u Bosni. Srpska despotovina je konačno pala 20. juna 1459. godine. Jelena je iz Smedereva u Bosnu ponela i moći svetog Luke, koje je pohranila u Jajcu.
Smederevo je palo 20. juna 1459. godine. Kraljevska svita sigurno je sredinom jula stigla u Bobovac, gde ih je bosanski kralj Stjepan Tomaš primio.
Jelenina majka i sestre su na putu skrenule za Ugarsku, tako da nikad nisu stigle u Bobovac.
Kraljica Jelena je tu ostala s svojim mužem Stjepanom sve do smrti njenog svekra Tomaša.
Dana 10. jula 1461. godine umro je Jelenin svekar, te je njen muž postao kralj Bosne, a ona bosanska kraljica, smenjujući na tome mestu maćehu svoga muža, Katarinu Kosaču. Jelenin muž je postao štićenik pape Pija II i još više produbio vezu između bosanskog prestola i Vatikana, što je započeo njegov otac. Papa mu je poslao krunu kojom ga je njegov delegat u novembru 1461. godine okrunio za bosanskog kralja, čime je Tomašević postao jedini bosanski kralj okrunjen u rimokatoličkoj ceremoniji. U duhu muževih nastojanja da se približi Vatikanu, kraljica Jelena se 7. novembra odrekla imena koje joj je dato krštenjem u Pravoslavnoj crkvi i uzela ime Marija. Od tada pa nadalje, izvori je nazivaju kraljicom Marom.
Kralj i kraljica su živeli u kraljevskom gradu Bobovcu sve do 1463., kada su ga osvojile Osmanlije. Marin muž se tada sklonio u Jajce, a zatim u Ključ. Po osmanskom osvajanju Bosne, 5. juna 1463. godine, Marijin muž je pogubljen - Marija je ostala udovica sa šesnaest godina. Bosansko kraljevstvo je time srušeno, a teritorija Bosne i Hercegovine postala je deo Osmanskog Carstva.
Prema zapisima biskupa Angela Massarellija, kraljica Mara je sa Stjepanom Tomaševićem imala dvoje neimenovane dece. Međutim, Massarellijevi zapisi ne navode njihova imena, niti ikakve biografske podatke.
Dani izbeglištva na Jadranu
Bosna i Hercegovina je postala deo Osmanlijskog carstva, a Mara je zatražila utočište od Dubrovačana, ali joj je zahtev odbijen. Bežeći pred osvajačima Marija je ostavila iza sebe svoju najvredniju imovinu - kosti svetog Luke, koje su uzeli Franjevci i poneli prema Dubrovniku. Njih je presreo lokalni vojvoda i kraljičin prijatelj, braneći im da nastave dalje bez njene dozvole.
Za to vreme, pokušavajući da obezbedi svoju egzistenciju, kraljica je pregovarala sa Mlečanima o prodaji kostiju, dok su Dubrovčani paralelno besneli i zahtevali njihovo izručenje. Veruje se da ih je Mara na kraju ipak uspešno prodala Mlečanima, ali je u jednom pismu iz avgusta 1463. godine zabeležila da su Mlečani škrti, pitajući se odakle im smelost da dovode u pitanje autentičnost svetih moštiju.
Za istu relikviju ugarski kralj Matija Korvin nudio joj je doživotno vlasništvo nad tri dvorca.
Mlada udovica skrasila se u Splitu, u benediktinskom manastiru Sveti Stjepan, gde je redovno primala u posetu svoje zemljake, ali i Mađare. To je izazivalo opšti gnev mletačke vlade zbog čega je "zamoljena" da se preseli u Šibenik ili neko obližnje ostrvo, ali je Mara uvređena ovakvim postupkom 1466. godine preko Istre zauvek napustila Jadran i otišla kod majke u Ugarsku.
Mara u Osmanskom carstvu
Osam godina kasnije Mara je odlučila da se obrati Dubrovačkoj Republici sa zahtevom da joj se isplati zaostavština njenog muža koja je tamo ostala deponovana, ali još jednom Dubrovnik odbija da joj izađe u susret, zbog čega je kraljica, iznova, naredne godine ponovila svoj zahtev.
Kako nije naišla na rešene, godine 1485. Mara se uputila ka Carigradu na dvor sultana Bajazita II da mu se požali kako Dubrovnik odbija da joj izručiti zlato koje je kod njih pohranio njen muž. Sultan je stao na stranu udovice i naredio Dubrovniku da joj se preda njena udovština, što su konačno i učinili.
Za to vreme, boraveći na sultanovom dvoru, Mara je uspela da stekne reputaciju - spletkaroša. Prema nekim izvorima, naime, kako je ostala da živi u Osmanlijskom carstvu sa svojim tetkama, sultanijom Marom i celjskom groficom Katarinom, postala je veoma nepopularna jer je često govorila protiv najbliže rodbine.
Nakon smrti rođaka, budući da sultanija nije imala dece, kraljica Mara je trebalo da nasledi njihovu imovinu. Deo njihovog nasleđa već je bio obećan samostanima, a kako se nije znalo tačno koliko imovine treba da im pripadne, Mara je odlučila da na šerijatskom sudu traži 30.000 zlatnika za koje je tvrdila da su ostali u posedu monaha, iako je ona trebalo da ih nasledi. Kako se ispostavilo, nije uspela i da dokaže svoje tvrdnje.
Paralelno je pokrenula i pitanje na svoje pravo na ikone koje je ostavila hrišćanskom manastiru Velika Lavra na Svetoj Gori, ali pošto kao žensko nije imala pristup Svetoj Gori, bila joj je potrebna Bajazitova intervencija 1492. da bi dobila ikone.
Neobjašnjiva naklonost sultana
Tokom 1495. Marija je bila umešana u još jedan pravni spor sa Dubrovnikom, ovoga puta oko nameta koji je ovaj grad plaćao srpskim vladarima još od vladavine Stefana Dušana. Naime, prihod je bio ustupljen manastiru Svetih Arhangela Mihaila i Gavrila u Jerusalimu, a njena tetka Mara je uspela da ih povrati nakon zatvaranja manastira. Marija je odlučila da to zahteva kao zakonski naslednik svojih tetaka, ali su svetogorski manastiri Hilandara pobedili u tom sporu.
Ostalo je nerasvetljeno zašto je kraljica uživala tako snažnu podršku sultana u svojim tužbama, ali postoje nepotvrđene priče da se kraljica Marija udala za spahiju (člana feudalne otomanske oklopne konjice) sa kojim nije imala dece, pa čak i da su je Turci uhvatili u Bosni i naterali na brak. Neproverena je i teorija da se u nekom trenutku pridružila haremu nekog turskog generala, odnosno da je bila prisiljena da postane supruga ili kurtizana osmanskog paše.
Pred kraj života preselila se kod svog ujaka Manojla Paleologa, blizu grada Trakije, gde se veruje da je i preminula negde nakon 1500. Kraljica Marija, koju su monasi koje je tužila direktno opisali kao "zlu ženu", sahranjena je u lokalnoj crkvi zajedno sa svojim ujakom Manuelom.
(Stil/Ona/ Slobodna-bosna.ba)