Danas jedan od najcenjenijih umetnika i vlasnik najprepoznatljivijeg slikarskog stila, Vinsent Van Gog, u svoje vreme više je nosio epitet lud, nego što je njegova genijalnost bila prepoznata.
U prilog tome išla je i činjenica da Van Gog jeste patio od nekolicine duševnih bolesti, premda njegovo "ludilo", i pored brojnih teorija i analiza, još uvek nije u potpunosti razjašnjeno.
Radio je i do 20 sati dnevno, za života stvorio preko 800 slika, od kojih je uspeo da proda samo jednu. Ona ista dela koja su smatrana bezvrednim dok ih je Van Gog slikao, danas krase zidove najprestižnijih galerija, a njihova se vrednost opisuje milionima dolara.
"Slikao sam svim srcem i dušom, a um izgubio negde u međuvremenu", rekao je jednom čuveni slikar.
Uistinu, Van Gogove slike odišu neobičnim nemirom, čak i kada su na njima najidiličniji pejzaži. Ukoliko posmatranje njegovih zvezdanih neba, žitnih polja, irisa, suncokreta ili vatrenih zalazaka sunca uspeva da u vama probudi neobična i jaka osećanja, možda možete naslutiti emotivno i duševno stanje u kom se ovaj umetnik nalazio.
Poznato je da je Van Gog u jednom od naleta svog ludila odsekao sopstveno uho i poklonio ga prostitutki iz obližnjeg bordela. Bio je to događaj koji je shvaćen kao kulminacija njegovog ludila, i još jedna stavka u današnjojj biografiji ovog umetnika. Ono što je manje poznato jeste priča koja je prethodila pomenutom događaju.
Naime, prema jednoj verziji događaja tokom nekoliko nedelja boravka u gradu Arlu, Van Gog je delio dom sa još jednim slikarskim velikanom – Polom Gogenom. Njihov odnos, međutim, nije se mogao nazvati prijateljskim. Česte svađe dovele su do toga da jedne noći Van Gog posegne za nožem i odseče svoje uho, ili je to učinio Gogen tokom njihove rasprave, prema drugoj teoriji.
Takođe postoje različite teorije o tome da li je Van Gog odsekao celo uho, ili jedan deo njega. Pismo francuskog doktora Feliksa Reja, koji je Vinsenta lečio, obustavilo je sve dileme. U njemu je crtež kojim je prikazano koliko je uho bilo ozleđeno.
Nakon ovog incidenta, Van Gog je smešten u duševnu bolnicu, a holandske novine su sledećeg jutra objavile članak sa sledećim sadržajem:"Sinoć u 23:30 slikar čije je ime Vinsent Van Gog pojavio se ispred bordela (maison de tolérance br. 1) tražeći devojku Rejčel i predao joj… svoje uho rekavši: „Čuvaj ovo kao blago“, a zatim je nestao. Policija, nakon što je bila izveštena o ovim događajima, koji su mogli biti učinjeni jedino od strane nesrećnog i ludog čoveka, sledećeg jutra je potražila ovog individualca. Pronašli su ga u krevetu, sa jedva vidljivim znacima života."
Prema Martinu Bejli, istraživaču i autor knjige o slavnom slikaru "Studio of the South" druga teorija glasi da je Van Gog odsekao sebi uvo nakon što je primio pismo u kome je stajalo da će se njegov brat Teo, Vinsentov najveći ktitor i poštovalac, oženiti.
Do sada je bilo poznato da je Van Gog bio veliki protivnik tog braka. Umetnik se plašio da će on narušiti blizak odnos koji ima sa Teom i da će na kraju njegov brat, jednom kada bude zasnovao sopstvenu porodicu, uskratiti finansijsku pomoć na koju se umetnik veoma oslanjao budući da do tog trenutka još uvek nije prodao nijedno svoje delo.
Međutim, istoričari su do sada smatrali da je pismo u kome ga Teo obaveštava o ženidbi stiglo tek nakon što je Van Gog već odsekao sebi uvo. Ipak Bejli tvrdi da ima dokaze da je slikar pismo primio upravo 23. decembra 1888. godine, samo nekoliko sati pre nego što će odseći sebi uvo. Te večeri, istina, došlo je do svađe sa Polom Gogenom, ali ona je bila samo "šlag na torti" već jako nesrećnog Vinsenta.
Kako bilo, slikar je te noći odsekao sebi uvo i završio u psihijatrijskoj bolnici. Tako je umesto da Božić provede sa svojom mladom verenicom, Teo došao kod brata u posetu.
Nakon kratkog boravka u lundici, Van Gog je otpušten 7. januara i tada je pisao Teu: "Uskoro će doći lepi dani i ponovo ću početi da slikam orhideje u cvatu".
Ja sanjam sliku, a zatim naslikam san
Međutim period Van Gogovog boravka u duševnoj bolnici bio je istovremeno i jedan od njegovih najproduktivnijih slikarskih perioda. Završio je preko 100 crteža i naslikao 75 slika, među kojima je i njegova poznata Zvezdana noć.
Van Gog nikada nije slikao tokom svojih napada, ali su njegova bolest i zatvorenost u bolnici umnogome uticali na umetničke teme kojima se bavio na svojim slikama.
Privrženost religioznoj tematici, kao i tematici porodičnog života i života zatvorenika bile su direktna aluzija na ličnu situaciju.
Bio je posvećen svom radu i živeo za umetnost i ljubav, i uprkos tome, sve je više postajao anksiozan, depresivan i usamljen, a svom bratu Teu, koji ga je uvek podržavao emotivno i finansijski, pisao je kako je očajan i besan na sebe jer ne može da radi onako kako bi voleo, i da je sve više ubeđen u to da je njegov život promašaj.
Razdražljivog i melanholičnog po prirodi, Van Goga je njegova predanost radu vodila ka zanemarivanju zdravlja. Kako je novac trošio na materijal za slikanje, slabo se hranio. Gubitak većine zuba uzrokovao je kasnije stomačne probleme. Patio je od nesanice, prekomerno pio, zarazio se gonorejom, zatim i sifilisom, jeo boju, terpentin i parafine.
Takođe, Van Gog je mislio o sopstenoj smrti, jer je odmalena prolazio pored groba na kome je pisalo njegovo ime – groba koji je, zapravo, pripadao bratu koji je preminuo pre Vinsentovog rođenja. Sve ovo dovelo je do sve učestalijih maničnih i epileptičnih napada, i Van Gog je sve više gubio kontrolu nad sobom.
U jednom od pisama bratu Teu, Van Gog je rekao o svom slikanju i svom viđenju sveta:"Ovo su moje ambicije, koje su zasnovane više na ljubavi, nego na besu, zasnovane više na smirenosti, nego na strasti. Istina je da sam često u svom najmizernijem stanju, ali i dalje u meni postoji mir, čista harmonija i muzika. U najsiromašnijim barakama, najprljavijim sokacima, ja vidim crteže i slike. I nekom neodoljivom silom moj je um privučen ovim stvarima. Veruj mi, ponekad se svim srcem smejem što me ljudi optužuju za svakojake zlobe i apsurdnosti, za koje nijedan deo mene nije kriv. Ja, zaista sam niko drugi do prijatelj prirode, učenja, rada, i povrh svega – ljudi."
Brojne su savremene dijagnoze njegovog ludila. Psihoza, šizofrenija, bipolarni poremećaj, granični poremećaj ličnosti, samo su neke od njih.
Sigurno je samo jedno: Van Gog je zbog svoje ludosti patio, tugovao, samovao, a uprkos njoj – slikao i voleo.
Slika Korenje drveća, na kojoj je radio poslednjeg dana svog života, sa svojom uskomešanom i nedefinisanom kompozicijom možda je najbolje predstavila silinu emotivnog nemira ovog umetnika.
Nekoliko sati kasnije tog istog dana, 1890. godine, prislonivši pištolj na svoje srce, Van Gog je pokušao da okonča svoj život.
Taj pokušaj je, u prvi mah bio neuspešan, jer je metak zaobišao srce, te je Vinsent naredna dva dana života proveo na samrtnoj postelji. O njemu je i tada brinuo brat Teo. Na rukama jedine osobe koja ga je razumela i istinski volela, naposletku je izdahnuo, sa rečima: "Ovako sam želeo da odem".
Nakon bratovljeve smrti, Teo postaje depresivan i ubrzo je primljen u sanatorijum u Utrehtu gde mu je konstatovana dijagnoza "opšte paralize nerava povezane sa sifilisom" ali danas se pominje i mogućnost da je bolovao od privremene akutne porfirije koja je možda bila i osnovna Vinsentova bolest.
Do novembra iste godine i sam je bio za stalno primljen u ludnicu. Umro je nekoliko meseci kasnije u 33. godini života. Teo i Vinsent van Gog sahranjeni su jedan pored drugog.
Kada se Džoana „Džo“ van Gog udala za Tea van Goga, nije mogla ni da zamisli da će promeniti istoriju umetnosti. U roku od dve godine, i njen muž i njegov brat Vinsent su preminuli – jedan zbog bolesti, drugi zbog očaja.
Ostavši udovica u 28 godini sa sinom koji je još uvek bio beba i stotinama neprodatih slika malo poznatog umetnika. Vinsent nije prodao skoro ništa tokom svog života. Kritičari su ga odbacili. Za većinu, slike su bile bezvredne.
Ali Džo je videla više od samog platna i boje – videla je Vinsentovu dušu u svakom potezu četkice. Čitala je njegova pisma, ispunjena nadom, patnjom i strašću, i znala je da njegova priča mora biti ispričana.
Vratila se u Holandiju, vodila pansion da bi preživela i počela je tiho da organizuje izložbe. Što je još važnije, delila je pisma između Vinsenta i Tea – otkrivajući um pun briljantnosti, a ne ludila. Polako, svet je počeo da sluša.
Godine 1905, Džo je kurirala prvu veliku retrospektivu Van Goga u Amsterdamu. To je sve promenilo. Kritičari su ga ponovo procenili. Muzeji su počeli da otkupljuju njegova dela. Njegovo ime se proširilo daleko van Evrope.
Danas je Vinsent van Gog jedan od najslavnijih umetnika u istoriji. A upravo je Džo to omogućila. Njena tiha odlučnost pretvorila je zaborav u besmrtnost. Bez nje, svet možda nikada ne bi video „Zvezdanu noć“ ili „Suncokrete“.
Nakon kratkog boravka u lundici, Van Gog je otpušten 7. januara i tada je pisao Teu: "Uskoro će doći lepi dani i ponovo ću početi da slikam orhideje u cvatu".