Postoje glumci koji na sceni ne igraju samo uloge, već pred publikom otvaraju najdublje delove sopstvenog života. Marko Janketićupravo to čini u predstavi „Mrki, nisam ti ispričao“ – hrabro i bez zadrške, vraćajući se uspomenama na oca. Kao sin glumačke legende Mihaila Janketića, nosi nasleđe koje nije samo umetničko, već duboko lično, satkano od ljubavi. Raskošnim talentom sve više publiku ostavlja bez daha, a ovoga puta imate priliku da upoznate i delić njegove duše.
Predstava "Mrki, nisam ti ispričao" počela je svoj pozorišni put. Izjavili ste da je proces pripreme za Vas bio i kao neka vrsta psihoterapije. Kakav preobražaj ste doživeli, šta je bilo najemotivnije? I jeste li saznali možda nešto novo o ocu tokom planiranja projekta?
- Ovu predstavu je teško žanrovski svrstati i odrediti. Ovo je monodrama, koncept, kabare, ispovedna forma, postdramski proces... svašta je tu izmešano i nema jasno određenje. Govorim o vlastitom životu, doživljajima i događajima koji su bili važni za mene i moj put, samim tim sve je u startu nabijeno emocijama, nema eskivaže. Na probama su se stalno otvarala nova pitanja, teme i emocije, pa je ceo proces za mene bio vrlo uzbudljiv, ali i zahtevan. Verujem da ću pravi sud o svemu moći dati kad prođe nekoliko meseci igranja i razmene sa publikom i njihovog odgovora na ovo moje otvaranje - kaže nam Marko na početku intervjua i dodaje:
- U samom procesu nisam otkrio ništo novo o ocu, ali su mi saznanja do kojih sam došao pre, životnim iskustvom, pomogla da neke stvari drugačije razumem i baš zbog toga sam i krenuo na ovo putovanje zvano “Mrki”. Vreme napravi distancu koja ti dozvoli da sagledaš odnos iz mirnije, zrelije perspektive. Danas, sa ovim godinama, mnogo jasnije vidim šta je u našem odnosu bilo važno i koliko je njegov uticaj bio snažan.
"Voleo bih da je dočekao da me vidi kao porodičnog čoveka"
Šta biste najviše voleli da ste stigli da kažete ocu, a niste?
- Mislim da nijedan čovek u životu ne uspe da kaže baš sve što je želeo. Uvek ostane nešto nedorečeno. Možda je baš zato nastala ova predstava – kao pokušaj da se taj razgovor nastavi. Ne doživljavam je kao završetak, već kao produžetak odnosa. Kao priliku da neke stvari izgovorim sada, sa ove vremenske distance, i možda bolje razumem i sebe i njega. Ono što je sigurno, voleo bih da je dočekao da vidi i mene kao porodičnog čoveka i oca, nadam se i zrelijeg i pametnijeg sada nego što sam bio kad je otišao.
"Jedna Mišina rečenica mi se često vraća"
Kakav je bio kao otac, šta Vam je ostalo najupečatljivije? I vi imate dve ćerkice, sledite li njegov primer?
- Svog oca ne želim da idealizujem, ma koliko ga voleo. Miša nije bio savršen roditelj, kao što verovatno niko nije niti može biti, ali ono što je činjenica jeste da je po mnogo čemu odudarao od onih stereotipa o očinskoj figuri na ovim prostorima. Iako je bio strog, sa jasnim pravilima, bio je i veoma nežan, posvećen i prisutan otac, na jedan sasvim poseban način. Jedna njegova rečenica mi se često vraća: „Ja moju decu nisam vaspitavao, ja sam ih puštao.“ Voleo je da to pojasni poređenjem iz romana Tri musketara Alexandre Dumas – da se mač drži kao mala ptica u ruci: ako je previše stegneš, ugušićeš je, a ako je držiš previše labavo, odleteće. U tome je, čini mi se, sadržana suština roditeljstva – stalna potraga za pravom merom, kao i u svemu drugom u životu. Danas, kada i sam imam decu, mnogo jasnije razumem šta je time hteo da kaže. Naravno, uz mnogo ljubavi, one stvarne, svakodnevne.
"Majka Svjetlana bila je i ostala dorski stub"
Kakav odnos imate sa mamom, sestrama i bratom, sa kim se od njih najbolje slažete?
- Porodica mi je uvek bila veoma važna. Odrastao sam u brojnoj porodici, sa nas četvoro dece, Radomir, Marko, Iva i ja, rođenih u rasponu od 13 godina, u kojoj je naša majka Svjetlana bila i ostala dorski stub. Iako smo temperametnom i karakterima međusobno dosta različiti, bili smo i ostali bliski. Svi imamo svoje porodice, različite karijere i naravno svakodnevni život koji melje, pa se ne viđamo i ne okupljamo toliko često koliko bismo voleli, ali ono što je najvažnije jeste da postoji međusobna podrška i ljubav i da smo tu jedni za druge, uvek i onda kad je baš važno. Naravno, mama je ta koja je za sve nas glavni oslonac i podrška.
Miša je izgubio roditelje, sestru i brata. Je l’ Vam je pričao o tim teškim vremenima?
- To su iskustva koja čoveka duboko oblikuju. On je rano ostao bez roditelja i to je sigurno uticalo na način na koji je gledao na život i porodicu. Možda je upravo zbog toga kod njega postojala ta snažna potreba da porodica bude važna i da se drži zajedno. Pričao je o tome sa nama kada smo već bili dovoljno zreli da stvari razumemo na pravi način, ukoliko je uopšte moguće razumeti silinu tragedije i nesreće koja ga je zadesila. Govorio je o tome, ali nikada na neki ostrašćen ili mržnjom ispunjen način. On se trudio da oprosti, radi mogućeg življenja. Iako je sa tom ranom živeo do kraja života.
"Pustio me je da vidim da li je gluma zaista moj izbor"
Kako je reagovao kada ste mu rekli da ćete se baviti glumom?
- Nije bio oduševljen idejom da mu se sin bavi istim poslom. Gluma je težak i neizvestan poziv i mislim da je znao koliko je u njemu sumnji, preispitivanja i nesigurnosti. Ali nikada mi nije branio. Pustio me je da sam pođem tim putem i da vidim da li je to zaista moj izbor. Kad sam već zagazio u glumačke vode, u tim prvim nekim borbama sa sopstvenim egom i traženjima, objasnio mi je da je gluma servilan posao i da moram da gajim dobar odnos i saradljivost sa ljudima sa kojima radim. Uvek je imao dobar savet i s obzirom na njegovo obrazovanje i iskustvo, razgovori sa njim na temu glume, pozorišta i filma bili su dragoceni iako smo znali da se mnogo puta ne složimo oko nekih stvari.
I mama vam je poznata glumica. Kako pamtite brak svojih roditelja?
- Moji roditelji su se upoznali na snimanju filma “Horoskop”, gde je mama statirala kao balerina. Priča kaže da je Miša odmah znao i rekao da će mu tada još maloletna Svjetlana, jednog dana kad poraste, biti žena. Dopisivali su se godinama, jer je mama studirala u Lenjingradu, a onda, kad se vratila, nakon nekog kraćeg druženja, bukvalno uz odluku preko noći, venčali jedno prepodne. I ostali zajedno ceo život. U našoj kući su umetnost, muzika i književnost bili deo svakodnevice, ali smo po svemu drugome bili kao i svaka druga porodica. Odgojiti četvoro dece u nimalo lakim društvenim okolnostima kakve su bile dok smo mi odrastali, samo po sebi je podvig. Miša je mnogo puta istakao da je Svjetlana stub kuće i osoba koja je održala porodicu na okupu. Sam je o njoj govorio s divljenjem, često naglašavajući da je prava sreća što su se pronašli i da je ljubav prema njoj oplemenila njegov život.
"Trudim se da budem bolji čovek zbog svoje porodice"
Kakav je Vaš odnos sa suprugom?
- Lep, sa svim izazovima koje porodični život i život uopšte, nosi. Porodica mi je danas centar života. Kada dobiješ decu, shvatiš da su te tvoji roditelji verovatno voleli mnogo više nego što si ti to tada mogao da razumeš ili što si ti njih voleo. Deca potpuno promene perspektivu i način na koji gledaš na svet. Moja Marija je moj prijatelj, moj saborac, ljubavnica i najbolji drug, znate već čije stihove koristim. Trudim se iz dana u dan da budem bolji čovek zbog njih, zbog svoje porodice.
Kako je izgledao Vaš poslednji susret sa ocem?
- To su veoma lične uspomene. Miša je već bio ozbiljno bolestan. Umro je u bolnici. Ono što mogu da kažem jeste da je do samog kraja zadržao dostojanstvo i da je pred kraj na poseban način omekšao, naročito prema unucima. Takve stvari čovek pamti mnogo više od bilo koje konkretne rečenice. Na dan kad je umro, igrao sam predstavu “Mesec dana na selu” koja traje tri sata. Iako mi je bilo teško, znao sam da bi to moj Miša i voleo i zahtevao od mene, jer je verovao da nikad ne smemo izneveriti publiku.
Pretpostavljam da se pitate šta bi Vam otac rekao kada bi „s neba“ mogao da gleda predstavu?
- Naravno da sam o tome razmišljao. Verujem da bi mu, od svega, najvažnije bilo to što imam i svoju porodicu i što sam uspeo da se skućim i skrasim. A za samu predstavu mislim da bi rekao nešto u svom stilu: „Predstava k’o predstava, još jedna u nizu.“ Ali sam siguran da bi me duboko u sebi bodrio, smeškao se i posle same predstave dao objektivne i pohvale i kritike.
"Pojednice stvari čovek može da nauči samo kroz sopstveno iskustvo"
Koji očev savet pamtite?
- Čitava predstava je zapravo jedno veliko preispitivanje tih saveta, životnih filozofija koje je nama, svojoj deci, na najrazličitije načine “servirao”. Pamtim mnoge savete, i one koje sam poslušao, ali i koje nisam. Neke tek sad razumem na pravi način. Ali istina je da pojedine stvari čovek može da nauči samo kroz sopstveno iskustvo.
Šta biste mogli da poručite sinovima i očevima?
- Možda samo to da ne odlažu važne razgovore. Često mislimo da za sve ima vremena, ali to vreme ponekad ne dođe. Važno je da stvari koje osećamo kažemo dok još imamo priliku. Takođe, voleo bih da se mi, muškarci, naročito ovde kod nas, manje plašimo svoje ranjivosti i emotivne strane, i ne ustežemo da je pokažemo.
Sa kakvim osećajem biste voleli da publika izađe iz sale?
- Voleo bih da ih predstava podseti na važnost sadašnjeg trenutka. Da odu kući sa željom da više vremena posvete ljudima koje vole. Pa, uostalom, i da ukoliko osete potrebu, kad izađu iz sale, bez oklevanja odmah pozovu nekog koga vole - zaključio je Marko Janketić za "Stil".