Kada je Dženet Njuenham na Instagramu videla objavu o putovanju u Severnu Koreju, nije ni trenutka oklevala.
"Odmah sam ostavila sve i poslala mejl agenciji pitajući gde da pošaljem novac", ispričala je.
"Morali smo sami da se snađemo kako da stignemo do tamo. Rekli su samo da se nađemo u jednom hotelu u nekom nasumičnom kineskom gradu. Ja sam već rezervisala avion, i to pre nego što mi je uopšte bilo potvrđeno mesto na putovanju."
Odlazak na odmor u zemlju kojom vlada nasledna totalitarna diktatura, gde gotovo da nema automobila, nema pravih restorana niti klasičnih turističkih atrakcija, za većinu ljudi zvuči kao veoma neprivlačna ideja.
Ali ne i za Dženet.
Ona pripada maloj grupi takozvanih ekstremnih putnika, ljudi koji imaju nezasitu radoznalost prema svetu i san da posete svih 195 međunarodno priznatih država. Do sada je stigla do brojke od 140. Na njenoj listi našla se i Severna Koreja, u kojoj je želela da ode i kako bi videla šta je sve istina o onome o čemu se priča.
Irkinja koja živi na Baliju i radi kao kreatorka sadržaja bila je među prvim međunarodnim turistima koji su kročili na tlo Severne Koreje posle više od pet godina.
Ta izolovana država zatvorila je granice na početku pandemije kovida u januaru 2020. godine i ponovo ih otvorila za zapadne turiste tek u februaru 2025.
Dženet je stigla nekoliko nedelja kasnije i bila je jedina žena u turističkoj grupi koju je činilo oko 25 muškaraca.
Putovanje je trajalo samo četiri dana, a poslednjeg jutra dogodilo se nešto neočekivano. Vlasti u Pjongjangu objavile su da se ulazak turista ponovo obustavlja do daljeg.
Razlog nikada nije objašnjen.
"Bukvalno smo jedva ušli u zemlju, a onda su odmah ponovo zatvorili granice", kaže ona.
Šta se dešava u jednoj od najzatvorenijih zemalja na svetu?
Na pitanje šta se zapravo dešava u jednoj od najzatvorenijih zemalja na svetu, Dženet se samo nasmejala.
"Iskreno, ne dešava se baš mnogo. Suština nije u tome šta radite, već u samoj činjenici da ste tamo", rekla je Dženet.
Njihovu turu organizovala je agencija, koja se reklamira kao kompanija specijalizovana za Severnu Koreju i druge destinacije "na koje bi vaša majka radije da ne putujete".
Program putovanja bio je prilično neobičan. Grupu su odveli u banku.
"Tamo smo mogli da otvorimo račun, pa sada imam nešto što je praktično severnokorejska verzija platne kartice. Iskreno, to mi je i dalje urnebesno", priča ona.
Posetili su i pivaru.
"Imaju svoje lokalno pivo."
Ali najveći deo obilaska činile su škole, čak pet njih.
"To je zapravo bio jedini trenutak kada smo imali nešto što liči na stvarnu interakciju sa lokalnim ljudima", kaže Dženet.
Posebno ju je šokirala činjenica koliko su deca informisana o svetu. Lako je stvoriti mišljenje da ljudi tamo ne znaju šta se dešava spolja, ali uprkos cenzuri, oni uče o drugim državama i informisani su o događajima u svetu.
"Kada sam rekla da sam iz Irske, odmah su me pitali da li sam iz Severne ili Južne Irske."
Ipak znaju šta se dešava u svetu
Iako deluje potpuno izolovano, Severna Koreja ipak nije potpuno odsečena od globalnih događaja. Dženetin vodič, na primer, znao je za ideju Donalda Trampa da kupi Grenland, a neki ljudi sa kojima je razgovarala znali su šta se dešava u Gazi.
Religija je, međutim, potpuno zabranjena. U zemlju nije dozvoljeno unositi Bibliju, Kuran niti bilo kakve verske predmete. Jedan član njene grupe pokušao je da unese Kuran, ali mu je knjiga oduzeta na granici.
"Restorani koji zapravo nisu restorani"
Turiste su vodili i na nekoliko mesta koja su predstavljena kao restorani, ali su u stvarnosti bila nešto sasvim drugo. "To su zapravo bile hotelske konferencijske sale koje su potpuno prazne, bez lokalnih ljudi. Samo su ih uredili da liče na restorane, ali isključivo za nas", objašnjava ona.
Utisak o životu u Severnoj Koreji bio je istovremeno i očekivan i potpuno drugačiji nego što je zamišljala.
"Na neki način ta zemlja jeste baš onakva kakvom je zamišljate, a opet i nije", kaže.
"Život tamo normalno teče. Ljudi idu ulicama, rade, razgovaraju. Ali skoro niko nema automobil osim državnih zvaničnika. Deluje kao da ljudi nemaju mnogo novca, a način oblačenja izgleda kao da je ostao u nekom drugom vremenu."
Ljudi nose tamnu i veoma konzervativnu odeću.
"Uglavnom crno, staromodne cipele, stil kao iz prošlih decenija. I nema farmerki."
Farmerke su zabranjene
Neobičan stil oblačenja nije stvar izbora. On je zakonom propisan. Severnokorejski lider Kim Džong Un 2021. godine zabranio je uske farmerke, tvrdeći da one, zajedno sa nekim frizurama i pirsinzima, predstavljaju simbol "kapitalističkog načina života".
U zemlji gotovo da nema zabavnih sadržaja. Nema ni interneta kakav postoji u ostatku sveta. Umesto toga postoji zatvorena mreža nalik intranetu, sa državnim vestima i aplikacijama za dopisivanje. Postoji čak i severnokorejska verzija Spotifaja koja se zove Jučifaj.
"Sve je cenzurisano i pažljivo odabrano, ali na toj platformi ima i pesama iz mjuzikla "Mamma Mia" i dosta Selin Dion", kaže Dženet uz smeh.
Obavezna lojalnost državi
Ako je nešto obavezno u Severnoj Koreji, onda je to odanost državi i vođi.
"Pitali biste nekoga koja mu je omiljena pesma, a vodič bi rekao: nacionalna himna Severne Koreje", priseća se Dženet.
"Pitate koja im je omiljena knjiga, a oni ozbiljno odgovore: ustav."
"Najčudnije iskustvo u mom životu"
Vremenom je Dženet svoju strast prema putovanjima pretvorila u posao. Danas vodi sopstvenu kompaniju za avanturistička putovanja, Dženetina putovanja, gde vodi grupe od petnaestak ljudi na putovanja koja traju i po deset dana.
Ipak, na pitanje da li bi ponovo vodila turu u Severnu Koreju, odgovara oprezno.
"To definitivno nije destinacija za svakoga", kaže. "To je mesto za ljude koji su radoznali i žele da vide zatvorene delove sveta."
Priznaje da joj to nije bilo putovanje u kome je uživala na klasičan način.
"Ne mogu da kažem da sam baš uživala. Mnoga mesta su bila čudna, a iskreno, jedini razlog zašto nije bilo dosadno jeste činjenica gde se nalazite."
Svako veče grupa bi satima analizirala sve što su videli.
"Sedimo zajedno i pitamo se: da li je ovo bilo stvarno? Ili je sve bilo samo predstava za nas?"
Na kraju, kaže da je najjači utisak bio osećaj neverice.
"Sve deluje posebno jer stalno mislite: čekaj, ja sam stvarno u Severnoj Koreji."
Stil/Nova