U jesen 1982. godine, Džodi Plaše je bio učenik petog razreda u osnovnoj školi Mejfer u Baton Ružu, Luizijana, kada su on i drugi školski drugovi dobili flajer za časovekaratea.
Nezainteresovan, Plaše je zgrabio flajer, zgužvao ga i bacio u smeće.
Ispostavilo se da je njegov mlađi brat Majk dobio isti flajer u školi, ali je svoj flajer doneo kući. Njegova majka Džun je ubrzo upisala Majka, Džodija i njihovog najstarijeg brata, Bubu. Počeli su da pohađaju časove u januaru 1983. godine kod novog instruktora karatea Džefa Duseta.
„Svi smo ga voleli“, kasnije je otkrio Plaše za PEOPLE.
Duse je, kaže on, postao zastupnik na večerima društvenih igara u porodičnom domu. „Džef je postao skoro deo porodice.“
Ubrzo nakon toga, počeo je da zlostavlja Plašea.
„Mislim da je prvo počelo kada bismo se istezali na času karatea jer smo morali da se spustimo u špagu i, 'Evo, dozvoli mi da ti pomognem'“, kaže Plauš „Stavili bismo stopala na karton i napravili špagu, a on bi rekao: 'Osećaš li kako si zategnut ovde?' I to je bilo kao da je normalizovao stavljanje ruku između mojih nogu — ali ne dodirujući moje intimne delove, već dodirujući moje unutrašnje butine, što je blizu mojih intimnih delova. Dakle, mislim da je to bio njegov prvi trik da to normalizuje.“
Zlostavljanje se brzo pojačalo. Duse bi namerno slao ostale dečake na času karatea napolje na užinu dok je Plauša držao za sebe.
„On bi rekao: 'U redu, Džodi, moraš da poradiš na nekim dodatnim udarcima nogama, a ostalim dečacima bi davao novac, govoreći: 'Kupite mi koka-kolu i paketić M&M bombona. Svi ćete dobiti šta god želite, po jedan za svakog.' Slao bi ih na benzinsku pumpu niz ulicu, za šta bi im trebalo 15, 20 minuta, možda čak ni toliko dugo, 10 do 15 minuta, ali za to vreme je mogao da uradi šta je trebalo da uradi.“
Plauš, sada 53-godišnjak, kaže da je dugogodišnje zlostavljanje krio od svojih prijatelja i porodice.
„Znao sam da bi moji roditelji bili uznemireni ako bih bilo šta rekao, pa sam pomislio da ću jednostavno ćutati dok ne prestane“, kaže on.
Kako je zlostavljanje otkriveno — i fatalni susret na aerodromu
Ali zlostavljanje nije dugo ostalo tajna. U martu 1984. godine, Duse je oteo Plašea i odveo ga u Kaliforniju da poseti Diznilend. Plašeovi roditelji su odmah kontaktirali policiju.
Policija je uspela da pronađe njih dvoje u motelskoj sobi u Anahajmu. Plaše je gledao televiziju kada su agenti FBI-ja razbili vrata motelske sobe. „Svi pištolji su mi bili upereni u lice“, kaže on. „Zatim su me izveli iz sobe i to je bio poslednji put da sam video Džefa.“
16. marta 1984. godine, nedelju dana nakon što su rezultati testova potvrdili da je Plaše seksualno napadnut, Duse je izručen Baton Ružu da se suoči sa optužbama za otmicu i seksualni napad.
Plašeov otac Geri, naoružan revolverom kalibra 38 sa kratkom glavom, čekao ga je na aerodromu. Pozvao je svog najboljeg prijatelja sa telefonske govornice i posmatrao kako Duse prolazi.
„Rekao je [svom najboljem prijatelju]: 'Čućeš pucanj'“, kaže Plaše. „I okrenuo se i upucao ga.“
TV kamera je snimila smrtonosnu pucnjavu.
„Zašto bi, dođavola, uradio nešto ovako?“, pitao je policajac 38-godišnjeg prodavca opreme.
Gari je odgovorio: „Da je on to uradio tvojoj porodici, i ti bi uradio isto. Ne znaš.“
Džodina majka Džun posetila je svog muža kasnije te noći u lokalnom zatvoru.
„Znaš da ideš u pakao, zar ne?“, rekla mu je, kaže Plaše.
„Rekao je, da, zna, ali ga nije briga“, kaže on.
Ubistvo je pretvorilo Garija, koji je optužen za ubistvo drugog stepena, u trenutnog heroja među ljudima.
Godinama kasnije, Plaše kaže: „Savetovao bih svakom roditelju čije je dete zlostavljano da bude tu za svoje dete i da ne uzima zakon u svoje ruke i ne dovodi se u poziciju da bude krivično gonjen.“
Seksualni zlostavljači dece, kaže on, „stiču poverenje i naklonost deteta. I to je zaista njihova zaštita, jer nisam želeo da Džef bude mrtav, nisam želeo da tata povredi Džefa. Samo sam želeo da Džef prestane da radi ono što je radio, što nikada ne bi uradio, ali to je bila samo nada tada, molitve koje bih izgovarao noću.“
Gari se kasnije izjasnio da nije osporio ubistvo iz nehata i dobio je pet godina uslovne kazne i 300 sati društveno korisnog rada, koje je proveo krečeći i košeći travu u lokalnoj katoličkoj crkvi i školi.
„Moj tata je imao sreće“, kaže Plaše.
„Nekoliko meseci sam ga hladno ignorisao, a onda konačno, sam prihvatio činjenicu da se tata vratio, postavlja nove podove, stavlja nove plafonske ventilatore, farba zidove, radi na renoviranju kuće. Mama i tata su se baš dobro slagali“, kaže on.
„Mislim da je to bilo tog leta kada smo šetali do bazena i rekao sam mu: 'Slušaj, opraštam ti. Više se ne ljutim na tebe. Razumem zašto si to uradio.' I mislim da je to mnogo značilo. Ali mislim, zaista nismo mnogo pričali o tome. To je verovatno bio jedan od najdubljih razgovora o tome.“
Gari, koji je preminuo 2014. godine nakon što je pretrpeo više moždanih udara, odgovorio je: „'Volim te' ili nešto slično. Nije bilo ništa nezaboravno“, kaže Plaše.
Plaše je kasnije postao otvoreni zagovornik žrtava zlostavljanja dece. Godine 2019, objavio je memoare pod nazivom „Zašto, Gari, zašto?“ koji dele njegovu priču i podsećaju čitaoce koji su pretrpeli zlostavljanje da „mogu da nastave dalje i da ne dozvole da ih prošlost definiše“.