U vremenu kada je televizija bila novo, gotovo čudesno tehnološko otkriće, a male ekrane još uvek su gledali sa nevericom i divljenjem, pojavila su se lica koja su postala simbol jedne epohe. Među njima je posebno mesto zauzimala Ljiljana Marković, spikerka čiji su glas, držanje i elegancija ostali duboko urezani u sećanje generacija gledalaca.
Bila je jedna od prvih žena koje su stale pred kamere u zemlji koja tek otkriva televiziju. Njeno ime vezuje se za početke Televizija Beograd, za prve informativne emisije, za standarde profesionalizma koji su se tada tek uspostavljali. Ljiljana Marković nije bila samo lice sa ekrana – bila je simbol dostojanstva, kulture govora i ozbiljnosti koja je obeležila rane godine domaće televizije.
Prvi koraci pred kamerama
Njeno prvo pojavljivanje dogodilo se davne 1956. godine, na izložbi–eksperimentu na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu, gde je demonstrirana tada revolucionarna televizijska tehnika. U tom trenutku Beograd još nije imao sopstvenu televiziju, ali je bilo jasno da dolazi novo vreme.
Šest godina kasnije, 1962, Ljiljana je postala jedno od zaštitnih lica informativnog programa:
Te 1962. postala sam voditelj TV Dnevnika Televizije Beograd. Ostalo je istorija i svi me znaju kao lice i glas koje izgovara: "Gledali ste Dnevnik, laku noć i prijatno."
Ta rečenica postala je deo svakodnevice hiljada domova. Glas koji je izgovarao te reči unosio je sigurnost i osećaj ozbiljnosti u svaki dnevni boravak.
Aleksandar Saša Marković – pionir televizijskog novinarstva
Profesionalni i privatni život Ljiljane Marković bio je neraskidivo povezan sa radom njenog supruga, Aleksandar Saša Marković, urednika i jednog od pionira televizijskog novinarstva u Srbiji.
U istoriju je ušao kao prvi televizijski reporter. Posebno se pamti 28. avgust 1958. godine, kada je sa mikrofonom prošetao ispred hala Beogradski sajam i izveštavao sa Sajma tehnike o rađanju novog čuda – televizije.
Bio je urednik "Dnevnika", koji je vodio legendarni Mića Orlović, osnivač prvog televizijskog lista "Radio TV revija", koji je krajem 1968. ustupljen Politika, kao i pokretač Radio 202.
Medijska strast očigledno je bila porodična sudbina – njihovim stopama krenula su i deca: ćerka Dubravka, danas voditelj na Radio Beogradu, i sin Radomir, producent i novinar.
Elegancija i standardi jedne epohe
Od samog osnivanja 1958. godine, Ljiljana je bila deo Televizije Beograd. Otmeno držanje, besprekorna dikcija i istančan smisao za odevanje učinili su je prepoznatljivom figurom tadašnje medijske scene.
Njena ćerka Dubravka jednom prilikom je govorila o porodičnim izazovima i pravilima koja su tada važila:
– Moj otac je mislio da ću ja izbrisati njegovu "mrlju" i naslediti dedu, koji je bio uspešan advokat. Međutim, i mene je uhvatio medijski "crv". Zahvaljujući drugovima – talentovanim muzičarima i Dušku Radoviću, kumu mojih roditelja, našla sam se u Studiju B, gde je mi Slobodan Konjović posle prvog snimka dao da vodim "Rok intervju". Usledio je poziv sa Beogradske televizije da vodim "Hit meseca". E, tada je nastala ozbiljna drama. Nisu znali moje poreklo, a tada je bilo zabranjeno da rođaci i bračni parovi rade na televiziji. Mama je vodila "Dnevnik". Srećom, rekli su: Dobro, to je zabavna emisija. Može! Otac je morao da ode sa televizije kada je majka postala spiker. Ono što je nekada važilo u televiziji, danas ne važi - rekla je Dubravka jednom prilikom.
Ljiljana iza kamere – supruga i domaćica
Iza profesionalne ozbiljnosti krila se žena vedrog duha. Uživala je u poslu, ali i u svakodnevnim bračnim radostima. Jednom je sa osmehom prepričavala anegdotu iz prvih dana braka:
- Nikad neću zaboraviti prvi ručak koji sam skuvala u braku. Napravila sam sarme, ali sam zaboravila da u njih stavim pirinač. Mrzilo me je da ih odvijam, pa sam pirinač skuvala i servirala ga odvojeno. Od tada moj muž često u šali spominje te moje "montažne sarme" - ispričala je Ljiljana.
Dom u srcu Beograda
Živela je u starom, ali renoviranom stanu u centru Beograda. Kada su je posetili novinari, otvoreno je govorila o izazovima renoviranja:
- Nov parket, radijatori, okrečeni zidovi - da, sada to nekako izgleda. Ali ne pitajte šta je bilo šest meseci dok smo uređivali ovu dotrajalu kuću, priča Ljiljana. Za celo to vreme živeli smo kao u prolazu, u kršu i lomu, i tek ovih dana smo najzad odahnuli - ispričala je Ljiljana.
Profesionalna načela i kritike
Ljiljana je bila svesna percepcije publike i razlika između domaće i strane televizijske prakse:
- U inostranstvu takve emisije uglavnom vode muški spikeri, dok kod nas, kao što znate, praksa je pokazala da u ozbiljnim političkim emisijama odgovara žena spiker. Izmenom lika potencira se i skreće pažnja na pojedine grupe vesti i storija. Opravdanja dakle ima, ali isto tako ima i razloga protiv. Meni često zameraju da sam u Dnevniku preozbiljna, ali to mora tako da bude, jer to zahteva karakter emisije - bila je iskrena ona.
Njena karijera nije bila ograničena samo na informativni program:
- Nisam samo radila Dnevnik, a ljudi me po tome sigurno najviše pamte. Sredinom šezdesetih Televizija Beograd pokreće kulturni magazin "Spektar", koji sam vodila. Imala sam priliku da intervjuišem i Ivu Andrića i sve druge velike kulturne poslanike naše tadašnje zemlje. Uvek sam se trudila da radim i nešto drugo. Godine 1961. sa Branislavom Branom Surutkom vodila sam prvo Beogradsko proleće. Danas to često zaborave da spomenu. Radila bih još puno puta slične programe da nije stupila na snagu odluka na televiziji da oni koji čitaju vesti ne mogu da rade ništa što je zabavni program. Moja koleginica Dunja Lango, i pored te zabrane, otišla je da vodi Beogradsko proleće i odmah su je skinuli s Dnevnika. - otkrila je Ljiljana za Kurir.
Poslednje javljanje
Njeno poslednje uključenje ostalo je bolno upamćeno:
- Poslednji put sam radila pred bombardovanje 1999. I danas mi je žao što sam karijeru završila saopštavajući da je počelo bombardovanje Jugoslavije.
Taj trenutak simbolično je zatvorio jedno veliko profesionalno poglavlje.
Nasleđe porodice Marković
Godine su prolazile, a Ljiljana se povukla iz javnosti i živela mirnim životom. Ipak, porodično nasleđe nastavilo je da živi – ne samo kroz medije, već i kroz istorijsku zaostavštinu.
Istorijski arhiv u Požarevcu dobio je vrednu donaciju porodice Marković iz Beograda – više od hiljadu knjiga, dokumenata i fotografija o Drugom svetskom ratu na našim prostorima. Reč je o zaostavštini Aleksandra Saše Markovića (1927–1994), rodom iz Požarevca.
U svoje i u ime svoje majke, nekad poznate TV spikerke Ljiljane Marković, dragocenu zaostavštinu Arhivu u Požarevcu predala su njegova deca – Dubravka Duca Marković i Radovan Lale Marković.
Priča o Ljiljani Marković nije samo priča o jednoj spikerki. To je priča o počecima televizije, o profesionalizmu koji je postavljao temelje medijske kulture, o porodici koja je ostavila dubok trag u novinarstvu i javnom životu Srbije. Glas koji je nekada govorio "laku noć" ostao je deo kolektivnog pamćenja – tih, dostojanstven i nezaboravan.