„Ne može biti“, šapućem sebi dok zurim u dve crvene linije na testu za trudnoću. Ruke mi se tresu, srce mi lupa kao da će iskočiti iz grudi. Kupatilo je tiho, ali u glavi mi besni oluja. Imam 44 godine, sama sam i upravo sam saznala da sam trudna. Ne znam da li je ovo šala sudbine ili kazna za sve propuštene prilike.
Sedam na hladne pločice, osećajući suze kako mi teku niz lice. U tom trenutku, telefon zvoni. Na ekranu piše „Mama“. Ne odgovaram. Znam šta bi rekla: „Ana, zar još nisi nekoga našla? Ponestaje ti vremena.“ A sada, ako bih joj rekla da sam trudna, ne znam da li bi bila srećna ili bi me osuđivala.
Nikada nisam planirala da postanem majka ovoliko kasno. Moj život je bio posao, prijatelji, povremene veze koje su se uvek završavale razočaranjem. Pre tri meseca sam upoznala Marka na seminaru. Bio je šarmantan, zabavan, ali i slobodan kao ptica. Nismo planirali ništa ozbiljno. Posle nekoliko sastanaka, prestali smo da se viđamo. Nisam ga zvala, a ni on mene. Nisam ni pomislila da bi išta moglo da ostane posle njega.
Ali sada, evo me, sedim sama u svom stanu na Vidikovcu, gledam test i osećam se kao da sam pala sa Marsa. Prva pomisao mi je: „Ne mogu ovo sama.“ Druga: „Šta će ljudi reći?“ Treća: „Jesam li prestara za ovo?“
Prolazim kroz pakao narednih nekoliko dana. Odsutna sam sa posla, koleginica Ivana me zabrinuto gleda. „Ana, jesi li dobro? Izgledaš kao da si videla duha.“ Samo slegnem ramenima. Ne mogu nikome da kažem. Plašim se osude, plašim se sažaljenja.
Jedne večeri, nakon što sam satima zurila u plafon, odlučujem da pozovem svoju najbolju prijateljicu, Jelicu. „Jelo, moram ti nešto reći“, glas mi drhti. „Trudna sam.“ Sa druge strane, tišina, a zatim uzdah: „Ana, to je… to je neverovatno! Kako se osećaš?“
„Užasnuta. Sama. Ne znam šta da radim.“
Jelica me sluša, ne prekida, samo povremeno šapuće: „Tu sam, reci mi sve.“ Plačem, smejem se, izbrbljam sve što me muči. „Šta ako nisam dobra majka? Šta ako se razbolim? Šta ako beba ima problema?“
Jela pokušava da me smiri: „Ana, nisi ni prva ni poslednja koja je kasno zatrudnela. Pogledaj Severinu, porodila se u četrdesetim! Bićeš sjajna mama, samo moraš da veruješ u sebe.“
Ali kako možeš da veruješ u sebe kada si celog života sumnjala u sopstvene odluke? Kada vam društvo stalno govori da kasnite, da ste sebični, da ste propustili voz?
Posle nekoliko dana, odlučujem da odem kod ginekologa. Čekaonica je puna mladih žena, trudnih, nasmejanih, sa muževima koji ih drže za ruke. Sedim sama, osećajući se kao uljez. Kada me pozovu, ulazim i sedam nasuprot doktorke. „Koliko imate godina?“, pita ona, gledajući karton. „Četrdeset četiri“, tiho odgovaram. Njen pogled se zadržava na meni, ali ona ništa ne govori. Posle pregleda, doktorka me ozbiljno gleda: „Znate, trudnoća u vašim godinama nosi rizike. Biće potrebno mnogo pregleda, ali nije nemoguće. Samo morate biti spremni na sve.“
Vraćam se kući sa gomilom papira i još većom gomilom strahova. Te noći sanjam da se porađam, ali nema nikoga pored mene. Budim se u suzama.
Sledeće nedelje pokušavam da odlučim šta dalje da radim. Razmišljam o Marku. Da li da mu kažem? Hoće li preuzeti odgovornost ili će nestati? Konačno, šaljem mu poruku: „Marko, moramo da razgovaramo.“ Nalazimo se u kafiću na Adi. Ulazi, osmehuje se, ne sluteći ništa. „Ana, šta nije u redu?“
„Trudna sam“, kažem u jednom dahu. Njegovo lice se menja, osmeh nestaje. „Šališ se?“
„Ne šalim se.“
Dugo ćuti, gledajući u sto. „Ana, ja... nisam spreman za ovo. Znaš kakav sam. Ne mogu ti ništa obećati.“
Osećam kako mi se srce steže, ali sam to očekivala. „U redu, Marko. Nisam ništa tražila. Samo sam htela da znaš.“
Vraćam se kući, osećajući se još usamljenije. Ali bar sada znam gde stojim.
Dani prolaze, stomak mi polako raste. Mama me zove svaki dan, ali joj još nisam rekla. Plašim se njene reakcije, plašim se da će reći da sam neodgovorna. Jedne nedelje, dok sedimo na ručku, skupljam hrabrost. „Mama, moram ti nešto reći. Trudna sam.“
Gleda me, oči joj se pune suzama. „Ana, to je… to je čudo! Znaš koliko sam se plašila da nikada nećeš imati dete.“
Osećam olakšanje, ali i tugu. „Mama, plašim se. Sama sam.“
Zagrli me, prvi put posle dugo vremena. „Nisi sama. Imaš mene. Imaš nas.“
Polako počinjem da prihvatam novu realnost. Moji prijatelji mi šalju poruke podrške, čak i moje kolege na poslu počinju da primećuju promene. „Ana, sijaš“, kaže Ivana. „Bićeš sjajna mama.“
Ali strahovi ne nestaju. Svakog dana se pitam da li ću imati snage za neprospavane noći, za bolnice, za roditeljske sastanke. Da li ću moći da pružim svom detetu sve što mu je potrebno? Da li ću biti živa kada završi školu?
Jedne večeri sedim na balkonu, gledam svetla Beograda i razmišljam o svemu što me čeka. Znam da će biti teško, ali takođe znam da više ne mogu da pobegnem od sebe.
Možda nisam planirala ovaj život, ali možda je ovo prilika da konačno budem hrabra. Da prestanem da slušam šta drugi misle i počnem da živim za sebe i za malo biće koje raste u meni.
Pitam se, da li se još neko oseća izgubljeno u četrdesetim? Da li je prekasno za novi početak ili je svaki trenutak života prilika za čudo?