Prof. dr Nevena Čalovska Hercog, psihijatar i osnivač, edukator i supervizor sistemske porodične psihoterapije, uvek ističe jednu rečenicu koja je ključ pravilnog odgajanja deteta: "Dobar roditelj je onaj koji nauči svoje dete da živi bez njega". Ali, roditelji upravo iz ogromne ljubavi vrlo često znaju da prave velike greške. Većina majki i očeva želi da zaštiti, usmeri i osigura detetu bolju budućnost nego što su je sami imali. Ipak, prema mišljenju brojnih dečjih psihologa, neke roditeljske navike – iako dobronamerne – mogu dugoročno ostaviti ozbiljne posledice na samopouzdanje, emocionalnu stabilnost i sposobnost deteta da izgradi zdrave odnose.
Problem nije u lošoj nameri, već u nesvesnim obrascima koji se često prenose iz generacije u generaciju.
Evo tri najčešća poteza koja, prema stručnjacima, mogu naneti štetu detetu – čak i kada roditelj veruje da radi ispravnu stvar.
1. Preterana zaštita – „Samo da ga sačuvam od svega“
Psiholozi upozoravaju da konstantno sklanjanje deteta od svakog rizika, konflikta ili neuspeha može ozbiljno oslabiti njegovu otpornost.
Roditelj koji stalno rešava detetove probleme, pravda ga pred nastavnicima, bira mu prijatelje ili donosi odluke umesto njega – zapravo mu oduzima priliku da razvije samostalnost.
Posledice mogu biti:
- strah od neuspeha
- nisko samopouzdanje
- anksioznost
- zavisnost od tuđeg mišljenja
Dete mora da doživi i male padove kako bi naučilo da ustane. Greške su deo razvoja, a ne pretnja koju treba po svaku cenu ukloniti.
2. Stalna kritika „zarad njegovog dobra“
Mnogi roditelji veruju da će dete postati bolje ako ga stalno ispravljaju i ukazuju na greške. Rečenice poput:
„Možeš ti to bolje“,
„Zašto nisi kao on?“,
„Nije to dovoljno dobro“,
mogu, ako su česte, da ostave dubok trag.
Psiholozi ističu da deca unutrašnji glas grade na osnovu roditeljskih poruka. Ako dete stalno sluša da nije dovoljno dobro, ono to počinje da veruje. Kasnije, u odraslom dobu, to se može pretvoriti u perfekcionizam, samokritičnost i osećaj trajne nedovoljnosti.
Konstruktivna podrška je drugačija od stalne kritike. Razlika je u tonu, empatiji i prihvatanju deteta kao osobe – čak i kada pogreši.
3. Uslovna ljubav – „Voleću te ako…“
Jedna od najštetnijih poruka koju dete može da dobije jeste da je ljubav uslovljena uspehom, ponašanjem ili poslušnošću.
Ako dete oseća da je voljeno samo kada donese peticu, pobedi na takmičenju ili ispuni očekivanja, ono uči da vrednost mora da zasluži.
To često dovodi do:
- straha od odbacivanja
- preterane potrebe za dokazivanjem
- teškoća u postavljanju granica
- ulaska u toksične odnose kasnije u životu
Psiholozi naglašavaju da je detetu potrebna jasna poruka:
„Volim te bez obzira na greške. Ponašanje može da se menja – ali ti si prihvaćen.“
Šta je, prema stručnjacima, ispravan pristup?
Zdrav roditeljski model podrazumeva tri stvari:
- Toplinu i bezuslovnu podršku
- Jasne, ali realne granice
- Podsticanje samostalnosti
Roditelj ne mora da bude savršen. Deci nisu potrebni idealni roditelji – potrebni su im dovoljno dobri roditelji, koji umeju da priznaju grešku, saslušaju i uče zajedno sa detetom.
Na kraju, najvažnija poruka koju dete treba da ponese iz kuće nije savršen uspeh, već osećaj:
„Dovoljno sam dobar takav kakav jesam.“