U tradicionalnom narodnom shvatanju, smrt ne predstavlja trenutni prekid između sveta živih i sveta mrtvih.
Verovalo se da duša preminule osobe još neko vreme ostaje blizu svog doma, obilazi poznate prostore i traži znakove oproštaja. Upravo zbog toga su se razvili brojni običaji koji imaju za cilj da duši olakšaju odlazak, a porodici donesu mir i zaštitu.
Jedno od najrasprostranjenijih verovanja kaže da se posle sahrane iz kuće odmah iznose četiri stvari, jer se smatralo da njihovo prisustvo može zadržati dušu među živima.
Posteljina pokojnika – poslednje zemaljsko utočište
Prva stvar koja se, prema običaju, iznosi iz kuće jeste posteljina na kojoj je pokojnik ležao. Smatralo se da je upravo to mesto poslednja tačka vezivanja duše za telo i dom. Tkanina je upijala dah, toplotu i energiju preminulog, pa se verovalo da bi duša mogla da se vraća tom mestu ako posteljina ostane u kući. Zato se ona iznosila napolje, prala ili odlagala, kako bi se simbolično prekinula veza između sveta živih i onoga koji je preminuo.
Odeća – produžetak ličnosti
Druga stvar koja se iznosi jeste odeća u kojoj je pokojnik preminuo ili koju je poslednju nosio. U narodnoj svesti odeća nije bila samo predmet, već produžetak ličnosti i identiteta. Nosila je miris tela, oblik pokreta i trag svakodnevice. Verovalo se da duša može ostati vezana za odeću, jer je prepoznaje kao „svoje“. Zbog toga se ona sklanjala iz kuće, a kasnije često poklanjala ili ostavljala, uz uverenje da se time duši pomaže da krene dalje.
Ogledala – granica između dva sveta
Ogledala su u tradicionalnoj kulturi imala snažno simbolično značenje. Smatrala su se prolazom, granicom ili zamkom između svetova. Nakon smrti u kući, ogledala su se pokrivala ili iznosila, jer se verovalo da duša može da se zagleda u sopstveni odraz i tako ostane zarobljena između života i smrti. Takođe, postojalo je uverenje da ogledalo može „oduzeti mir“ i živima, ako se ne ukloni na vreme.
Voda – mesto zadržavanja duše
Četvrta stvar koja se obavezno iznosila ili prosipala bila je voda iz kuće. Voda je u narodnom verovanju imala dvostruku prirodu – bila je simbol očišćenja, ali i prepreka. Smatralo se da duša može da se zadrži iznad vode, da u njoj vidi odraz sveta koji napušta ili da ne može da pređe dalje dok je voda prisutna. Zbog toga se posle sahrane sva voda prosipala napolje, često u tišini, kao znak završetka jednog životnog kruga.
Smisao običaja – zaštita živih i mir pokojnika
Iza ovih verovanja ne stoji samo strah od smrti, već duboka potreba da se očuva ravnoteža između sveta živih i sveta mrtvih. Narodni običaji nisu imali za cilj da zadrže uspomenu kroz predmete, već da omoguće duši da ode, a porodici da započne proces žalovanja bez dodatnog nemira. Iznošenjem ovih stvari kuća se simbolično „čisti“, a prostor se priprema za život koji mora da se nastavi.
Verovanja danas – između tradicije i tišine
Iako se savremeni čovek često udaljava od narodnih običaja, mnoga od ovih pravila i dalje se poštuju, nekad svesno, a nekad „za svaki slučaj“.