Luna iz Kruševca bila je jedan od influenserskih pionira, ali sa kontentom iz Londona. Svi su se pre više od decenije smejali njenim interesantnim videima na Jutjubu u kojima je pokazivala svoj novi ajfon, ali i lice mazala nutelom kako bi podmladila kožu. Ipak, malo ko je u obzir uzeo njenu hrabrost da sa dvoje dece i relativno stabilnim životom u Kruševcu preseli u Veliku Britaniju. U međuvremenu je sebi ispunila veliku želju – posetila je Ostrog.
Pre 20 godina odlučila je da promeni život i okuša sreću u Londonu, ali kao žena širokih shvatanja i oslobođena stega svih vrsta tradicionalizma i očekivanih modela ponašanja, počela je da objavljuje "prainfluenserski" sadržaj i tako postala veoma popularna na Balkanu. Ipak, sve vreme je imala želju da pronađe malo mira od užurbanog londonskog života i javnog posla, a Ostrog joj je učinio kao idealno mesto da posloži svoje emocije i misli. I posle četvrt veka konačno je uspela da ode, ali Luna ne bi bila Luna da sve to nije snimila.
"Mnogo puta sam pokušavala da odem i preko agencija iz Srbije i preko agencija iz Londona, planirala sam i sa nekim ljudima. Ali, uverila sam se da se na Ostrog ide onda kada vas Sveti Vasilije pozove, to je živa istina. Nekoliko puta sam pokušavala, ali nisam uspela. A sada smo se oko puta dogovorile u jednom danu. Nas tri pitajteljice smo odlučile da odemo", ispričala je u svom vlogu na jutjubu, nakon što je podsetila kako je ostavila dobro plaćen posao u Direkciji za urbanizam u Kurševcu i otišla u London sa decom, sinom i ćerkom, blizancima.
Bilo im je potrebno pet godina da se snađu, a čak 25 od poslednje posete Ostrogu da ponovo nađe vremena za put i obilazak. Nakon što su se tri prijateljice organizovale u poslednjem trenutku, krenule su na nezgodan put, koji nisu osetile.
"Nikada se ništa nije desilo na Ostrogu, iako su strašne krivine do manastira. Kada smo stigli u dvorište svetinje, sav umor je nestao. Osetila sam neopisiv spokoj. Razgovor sa monahom nam je posebno značio. Sav teret koji sam osećala je nestao. Pomogao mi je da oslobodim dušu i ostavim iza sebe teret koji sam godinama nosila. Poseban utisak mi je ostavio momenat kad mi je monah rekao da u manastiru postoje rupe. Uzeo je moju ruku i ubacio u jednu od šupljina, a unutra je bila voda. Usred stene voda – pravo čudo".
U manastiru vlada umirujića tišina, a mesto gde počivaju mošti Svetog Vasilija za Lunu je imalo posebnu energiju.
"Na ulasku u manastir postoji istaknuto pravilo oblačenja – žene treba da nose suknje i marame, a muškarci pantalone i majice dugih rukava. Poklonici dobre volje nose i darove monasima, to može biti kafa, šećer, ulje... takođe, ostavljaju se dobrovoljni prilozi. Vernici nakon poklanjanja moštima Svetog Vasilija Ostriškog mogu da zapišu na papiriću imena za zdravlje i za upokojene koje monasi čitaju u molitvama".
Postoji staro pravilo koje se poštuje u narodu i koje glasi da ne smete ništa da uzmete iz manastira, čak ni kamen i cvet. Vernici mogu u manastirskoj prodavnici da kupe osveštanu vodu i ulje.
Prema legendi, Sveti Vasilije svake noći obilazi manastir, pa monasi ujutru zatiču crne tragove na čarapama svetitelja. Zato verujući narod koji kreće put Ostroga često pored ulja i vina na dar svecu nosi i štrikane vunene čarape. Vernici takođe donose stvari bliskih ljudi koji ne mogu da posete svetinju, ostavljaju ih da prenoće pored kivota, a onda ih nose dragim ljudima.
Ljudi se često pitaju "ko ne sme da uđe u manastir Ostrog", ali ukoliko poštujete pravila ponašanja manastira i pristupate čistog srca, svako je dobrodošao.
(Žena)