„Ne moraš da dolaziš, mama. Moja svekrva je već naručila tortu, a Ivanov tata će doneti vino iz sela. Ne moraš se truditi.“
Te reči su mi odzvanjale u ušima dok sam sedela za kuhinjskim stolom, stežući se za ivicu stolnjaka kao da ću ga pocepati. Ana, moja jedina ćerka, moja krv i meso, govorila mi je ovo hladnim, odsečnim glasom preko telefona. Nisam mogla da verujem da je to ista ona devojčica koju sam nosila na leđima u školu kada je sneg zatrpao našu malu ulicu. Ista ona Ana kojoj sam šila haljine od starih zavesa jer nisam imala novca za nove.
„Ali, dušo... mislila sam da ti ispečem onu tvoju omiljenu pitu od jabuka. Znaš da je voliš od malih nogu...“ Pokušala sam, ali me je prekinula:
„Mama, molim te. Sve je već organizovano. Ne želim da se brukamo pred gostima.“
Sramota? Srce mi je zaigralo. Da li sam sramota za svoju ćerku? Da li su moje ruke, ispucale od ribanja tuđih stepenica i kuvanja u restoranima, sada nešto čega se treba stideti?
Sećam se dana kada je Ana prvi put dovela Ivana kući. Bio je to ljubazan, tih mladić iz bogate porodice. Njegovi roditelji su stizali skupim automobilima, donosili poklone iz inostranstva i gledali naš mali stan sa blagim podsmehom. Tada sam prvi put osetila kako se zidovi mog doma sužavaju pod teretom tuđih očekivanja.
Ana se brzo promenila. Počela je da nosi skupu odeću, priča o putovanjima i restoranima u koje nikada nisam kročila. Kada sam joj jednom kupila šal na buvljaku, ona ga je samo ležerno bacila na stolicu i rekla: „Hvala, mama, ali ovo mi baš ne ide uz kaput.“
Nisam je krivila. Mislila sam - mlada je, traži svoje mesto pod suncem. Ali kako su godine prolazile, osećala sam da me sve više gura na margine svog života.
Kada se udala za Ivana, sve se promenilo. Njegovi roditelji su im kupili stan na Dedinju, platili im venčanje u najskupljem restoranu u Beogradu. A sve što sam ja mogla da donesem bili su domaći kolači i stara zlatna narukvica koju mi je majka ostavila. Ana je nikada nije stavila na ruku.
„Mama, ne ljuti se, ali znaš da to ne ide uz moju haljinu“, tiho mi je rekla dok smo sedele u garderobi pre venčanja.
Nisam tada plakala. Nisam plakala ni kada su me smestili na kraj stola, dalje od mladenaca i gostiju iz Ivanove porodice. Ali sada, dok sedim sama u stanu koji je odavno prestao da bude dom bez Aninog smeha, suze mi same teku niz lice.
Prošle nedelje je bila Anina rođendanska zabava. Nisam bila pozvana. Saznala sam od komšinice Ljiljane, koja radi kao čistačica kod Ivanove majke. „Marija, bilo je kao u filmu! Svi su bili tamo – lekari, advokati, čak i neki političari! A ti nisi?“ Upitala me je u neverici.
Nisam znala šta da kažem. Kako da joj objasnim da moje dete nije želelo da budem među gostima jer se plašilo da ću biti sramota? Kako da joj objasnim da je to bolelo više od svega što sam ikada doživela?
Pokušala sam da razgovaram sa Anom nekoliko puta nakon toga. Svaki put bi bila kratka:
„Mama, imam sastanak. Pozvaću te kasnije.“
„Mama, nemoj to sada da radiš, Ivanova mama je ovde.“
„Mama, ne mogu sada da pričam.“
Počela sam da sumnjam u sebe. Da li sam negde pogrešila? Da li sam bila previše stroga kada je bila mala? Da li sam trebala da joj dam više slobode? Ili je možda trebalo da radim još više, da još više štedim da bih joj mogla pružiti ono što sada ima?
Jedne večeri sam skupila hrabrost i otišla u njen stan. Stajala sam ispred vrata sa kesom domaćih kolačića i starom fotografijom nas dve na obali mora u Makarskoj. Kada je otvorila vrata, pogledala me je iznenađeno:
„Mama… šta radiš ovde? Mogla si bar da pozoveš pre nego što si došla.“
„Ana, samo sam htela nešto da ti donesem… Sećaš li se kada smo bili sami na moru? Kada si imala boginje i kada smo sedeli u hladu ceo dan i smejali se?“
Pogledala me je kao stranca.
„Mama, stvarno nemam vremena sada. Ivanovi roditelji dolaze na večeru. Ne bih želela da te vide ovakvu… znaš…“
Ovako? Kako? Kao tvoju majku koja te voli više od svega?
Otišla sam kući slomljena. Nisam spavala te noći. Razmišljala sam o svemu što sam žrtvovala za Anu – noćima kada nisam jela da bi mogla da pojede užinu u školi, danima kada sam radila dva posla da bih mogla da joj kupim knjige i platim ekskurziju.
Sada shvatam – možda nikada nisam bila dovoljno dobra za svet u koji je Ana otišla. Možda nikada ne bih mogla da se takmičim sa bogatstvom Ivanovih roditelja ili sjajem njihovih darova.
Ali jedno znam – majčina ljubav se ne može meriti novcem ili statusom.
Pitam vas – šta je vrednije: srce koje dajete detetu ili pokloni koje mu kupujete? Da li je moguće da nas materijalni svet toliko zaslepi da zaboravimo ko nas je podigao iz blata?