„Ideš li opet kod nje?“ – glas mog sadašnjeg muža, Damira, odjekuje niz stepenice dok navlačim jaknu. Pogledam ga preko ramena, osećajući težinu njegovih reči. „Moram, Damire. Ona nema nikoga drugog.“ Uzdahne, ali ne kaže ništa više. Zatvorim vrata za sobom i siđem niz stepenice, osećajući kako mi srce lupa brže nego što želim da priznam.
Nada živi u staroj zgradi na kraju naše ulice. Njeni prozori su uvek zamagljeni, a miris kafe i starog nameštaja me dočekuje svaki put kada uđem. Pre deset godina, bila sam njena snaja, udata za njenog sina Andriju. Danas sam samo Jasmina – žena koju komšije preziru jer svakodnevno posećuje bivšu svekrvu, iako ima novu porodicu.
„Jasmina, dušo, tu si!“ Nada me dočekuje sa osmehom koji skriva tugu. Ruke joj drhte dok mi pruža šolju kafe. Sedimo za kuhinjskim stolom, a ona mi šapuće: „Sinoć sam ponovo sanjala Andriju... Bio je tako srećan. Znaš li kako je sada?“
Zastajem, teško gutam. Nisam ga videla godinama, od dana kada sam otišla sa koferom u ruci i suzama na licu. Razvod je bio bolan – ne zbog svađa ili izdaje, već zbog tišine koja je polako gušila naš brak. Andrija je bio dobar čovek, ali nikada nije znao kako da pokaže svoja osećanja. Njegova majka Nada mi je bila jedina uteha u toj kući.
Posle razvoda, mislila sam da ću prekinuti sve veze sa prošlošću. Ali Nada me je pozvala već sledeće nedelje: „Jasmina, možeš li mi pomoći sa lekovima?“ Nisam mogla da kažem ne. Od tada je prošlo godina – deset njih. Svaki dan dolazim, donosim joj hleb, slušam njene priče o Andriji iz detinjstva, pomažem joj sa računima i lekovima. Komšije su počele da šapuću: „Zašto Jasmina stalno dolazi? Zar nema svoju porodicu?“ Čak je i moja majka jednom rekla: „Jasmina, pusti prošlost. Gledaj napred!“
Ali kako sam mogla da se oslobodim Nade? Ona je bila jedina osoba koja me je razumela kada sam bila izgubljena među Andrijinim zidovima tišine. Sa njom sam mogla da plačem bez stida, da se smejem bez straha da ću biti pogrešno shvaćena.
Jednog dana, dok sam joj menjala zavoj na nozi – jer je pala na stepenicama – Nada me je pogledala pravo u oči: „Znaš li koliko mi značiš? Ti si ćerka koju nikada nisam imala.“ Osetila sam kako mi suze naviru. U tom trenutku sam shvatila da više nisam ovde samo iz sažaljenja ili navike. Bila sam ovde zato što sam je volela kao majku.
Ali Damir nije razumeo. Sve češće smo se svađali oko mojih poseta. „Jasmina, zar ti nije dosta prošlosti? Zar ne vidiš da nas to razdvaja?“, vikao bi dok sam ja ćutala i gledala kroz prozor.
Jedne večeri je rano došao kući i zatekao me kako pakujem kesu lekova i voća za Nadu. „Ili ona ili ja“, rekao je tiho, ali čvrsto. Osetila sam kako mi se svet ruši pod nogama.
Nisam spavala te noći. Razmišljala sam o svemu što sam izgubila i stekla u životu. O braku sa Andrijom koji se završio pre nego što je i počeo. O Damiru, koji me je voleo, ali nije razumeo moju potrebu da brinem o Nadi. O Nadi, koja bi umrla sama ako joj ne dođem.
Sledećeg jutra sam otišla kod Nade ranije nego obično. Sela sam za njen sto i rekla: „Nado, možda ću morati da prestanem da dolazim svaki dan.“ Pogledala me je zbunjeno: „Zašto? Jesi li bolesna?“ Odmahnula sam glavom: „Damir više ne može da podnese moje posete. Kaže da biram prošlost umesto njega.“
Nada je ćutala nekoliko trenutaka, a zatim tiho rekla: „Dušo, ne želim da ti budem teret. Zaslužuješ da budeš srećna.“ Osetila sam kako mi se srce prelama na pola.
Došla sam kući i sela preko puta Damira. „Ne mogu da biram između vas dvoje“, rekla sam kroz suze. „Nada mi je kao majka. Ako ti to ne možeš da prihvatiš, onda možda ni nismo suđeni jedno drugom.“ Dario je dugo ćutao, zatim ustao i izašao iz stana.
Dani su prolazili u tišini i napetosti. Komšije su mi i dalje šaputale iza leđa: „Pogledaj je, još uvek ne pušta bivšu svekrvu čak ni posle razvoda!“ Mama je stalno govorila: „Jasmina, misli na sebe!“
Ali nisam mogla da prestanem da mislim na Nadu – o njenim starim rukama koje se tresu dok pije kafu, o njenim očima koje traže utehu u mom osmehu.
Jednog jutra sam na stolu pronašla poruku od Damira: „Ako ti toliko znači – možda bi trebalo da naučim da to prihvatim.“
Tog dana sam otišla kod Nade sa osmehom koji nisam osetila godinama. Sela sam pored nje i rekla: „Ostaću uz tebe koliko god mogu.“ Zagrlila me je čvršće nego ikad pre.
Ponekad se pitam – da li sam pogrešila što nisam pustila prošlost? Ili je voljenje nekoga ko nije tvoja krv jednako vredno kao i bilo koja druga ljubav?
Šta biste uradili na mom mestu? Da li je ispravno žrtvovati sadašnjost zarad prošlosti – ili su neke veze jednostavno jače od vremena i tračeva?