Da li se prva ljubav ikada zaista zaboravlja ili ljudi samo nauče da žive bez nje?
Priča žene koja je pred oltar stala sa jednim muškarcem, dok je u prvom redu crkve sedeo onaj koga je zapravo volela i na koga je mislila, bavi se upravo time.
Njena priča je iskren osvrt na godine provedene u pokušaju da izgradi "savršen" život sa čovekom koji je bio idealna prilika, dok je duboko u sebi čuvala uspomenu na svoju tinejdžersku ljubav.
Kroz šta je sve prolazila tokom decenije braka, kako je to uticalo na njenu porodicu i do kakvog je bolnog, ali otrežnjujućeg zaključka na kraju došla, ispričala je za britanski "Dejli mejl".
Gospodin Idealni i gospodin Pravi
Dok sam koračala nazad kroz crkvu nakon izgovorenih zaveta, stežući bidermajer od crvenih i belih ruža, srce mi je preskočilo kada sam ugledala čoveka koji je stajao sa strane. Uputio mi je stidljiv, ali prelepi osmeh od kojeg sam se istopila. Ipak, to nije bio moj novi muž, Robert, već moja tinejdžerska ljubav Džoni, čovek u koga sam i dalje bila beznadežno zaljubljena.
Zadržali smo pogled sekund predugo, a onda skrenuli oči. U tom kratkom trenutku, kao i uvek, vraćena sam u one tri divne godine koje smo proveli zajedno kao tinejdžeri. Iako smo raskinuli sa 18 godina, nijedno od nas to nikada nije prebolelo. Prva ljubav može biti neverovatno moćna i trajna.
Savršen muž, ali pogrešan čovek
Zašto se nisam udala za njega? Jednostavno, nikada nije bio pravi trenutak: on bi bio slobodan kada ja nisam, i obrnuto. I tako sam u januaru 2010. sa samo 23 godine, postala Robertova žena, iako sam volela drugog.
Robert je bio tri godine stariji, inženjer sa velikim ambicijama i potencijalom za visoku zaradu. Bio je savršen materijal za muža. Ali nije bio Džoni. Moje srce je pripadalo tom divljem, društvenom i emotivnom čoveku, suštoj suprotnosti Robertu.
Bežanje od detinjstva koje nije htelo da prođe
Kada smo sa 18 godina krenuli na fakultete, obećali smo da ćemo ostati u kontaktu. Svaki put kada bih se vratila kući, Džoni mi je bio prva misao. Naši "prijateljski" susreti uvek bi se završavali u krevetu, nakon čega bismo se zaklinjali da više nećemo razgovarati. Taj šablon se ponavljao godinama.
Sve se zaustavilo u maju 2008. godine, kada sam saznala da sam trudna sa Robertom. Izabrali smo prsten i verili se. Gledajući unazad, to je više bilo pitanje "ispravnog postupka" nego ljubavi. Robertu sam otvoreno pričala o Džoniju i objasnila mu da će on uvek imati posebno mesto u mom srcu. Čudno, Robert nikada nije bio ljubomoran.
Džoni na mom venčanju
Kada se moj sin rodio, Džoni je došao u posetu. Gledajući me kako ljuljam bebu i planiram venčanje, rekao je: "Ne mogu da se otresem osećaja da je trebalo da se udaš za mene." Nežno sam mu rekla da to nije moguće; imala sam bebu i gradila sam stabilan život sa njegovim ocem.
Čak i dok sam isprobavala venčanicu, mislila sam na Džonija. Pozvala sam ga na venčanje jer sam želela da bude deo moje sreće, ali i zato što sam želela da me vidi u onom izdanju kada izgledam najbolje u životu. On je tiho napustio proslavu odmah nakon mog prvog plesa sa Robertom.
Decenija u senci i odlazak u Ameriku
U braku sam ostala više od deset godina, ulažući sve u porodicu. Robert je bio dobar muž i otac, ali između nas nije bilo emocionalne bliskosti.
Izgubila sam sebe u tim godinama, ali sam se grčevito držala nade u bolje sutra.
Poslednji put sam videla Džonija 2021. godine, neposredno pre nego što smo se zbog Robertovog posla preselili u Virdžiniju. Džoni je video znak "na prodaju" na našoj kući i pokucao na vrata, ali ja nisam mogla da odgovorim. Znala sam da bi oproštaj previše boleo.
Preseljenje je trebalo da bude novi početak, ali problemi su krenuli sa nama. Posle bračnog savetovanja 2022. godine, shvatili smo da je kraj. Razveli smo se 2024. godine.
Neočekivani kraj filmske priče
Možda mislite da smo Džoni i ja tada konačno pali jedno drugom u zagrljaj. Ali moja priča se ne završava tako. Kada se brak završio, nisam kontaktirala Džonija. Distanca mi je pružila novu perspektivu. Shvatila sam da je moja trajna ljubav prema njemu bila uzrokovana mojom nesrećom u braku, a ne sudbinom. Da smo se venčali, verovatno ne bismo potrajali.
Danas sam sa Rodžerom, čovekom koga sam upoznala 2023. godine. To je ljubav koju sam čekala celog života: nežna, zabavna i emocionalno usklađena. Kada me je Rodžer pitao da li i dalje mislim na Džonija, odgovorila sam: "Da, ali shvatila sam da više nemam osećanja prema njemu.2
Džoni je sada oženjen, ima decu i izgleda srećno na društvenim mrežama. On je ostao moje drago poglavlje iz prošlosti. Prve ljubavi zauzimaju posebno mesto u sećanju, ali, kao što sam otkrila, nekada ih ne treba oživljavati. Treba da ostanu tamo gde pripadaju, u prošlosti.