— Ti meni nisi ništa! — vrisnula je Jovana, a njen glas je presekao tišinu našeg stana kao oštar nož. Stajala sam nasred dnevne sobe, držeći u ruci tanjir sa još toplom supom, dok su mi ruke drhtale. Suze su mi navirale na oči, ali nisam smela da ih pustim pred njom.
— Jovana, molim te… — šapnula sam, ali ona je već zalupila vrata svoje sobe tako snažno da su se stakla na vitrini zatresla.
U tom trenutku, moj muž Goran je ušao u stan. Pogledao me je, pa pogledao prema Jovaninim vratima. U njegovim očima sam videla nemoć.
— Opet ste se posvađale? — pitao je tiho.
— Nisam ni stigla da kažem ništa… Samo sam joj donela supu, znaš da nije jela ceo dan — odgovorila sam, pokušavajući da sakrijem slomljenost u glasu.
Goran je uzdahnuo i slegnuo ramenima. — Pusti je, pubertet… Proći će.
Ali ja sam znala da nije samo pubertet. Znala sam to od prvog dana kad sam ušla u njihov život. Jovana me nikada nije prihvatila. Za nju sam bila uljez, žena koja je zauzela mesto njene majke, iako sam se trudila da joj nikada ne uzmem uspomene na nju.
Bilo je večeri kada bih sedela sama u kuhinji, slušajući kako Jovana šapuće sa bakom na telefon: — Ona mi nije mama! Nikad neće biti! Tata ne vidi koliko mi smeta… — i tada bih grizla usne do krvi, da ne zaplačem naglas.
Moja majka mi je govorila: — Milice, dete će te zavoljeti kad vidi koliko se trudiš. Samo budi strpljiva.
Ali godine su prolazile, a svaki moj pokušaj završavao se novim zidom. Prvi put kad sam joj kupila poklon za rođendan, bacila ga je u kantu za smeće. Kad sam joj ponudila pomoć oko škole, rekla je: — Ne treba mi pomoć od žene koja mi nije ništa.
Goran je bio između dve vatre. Voleo me je, ali nije znao kako da reši jaz između mene i svoje ćerke. Njegova bivša žena, Jelena, umrla je iznenada od moždanog udara pre četiri godine. Jovana tada nije imala ni deset godina. Kada smo Goran i ja počeli da živimo zajedno, imala je dvanaest. Sad joj je šesnaest i svaki dan postaje sve teža.
Jednog popodneva, dok sam spremala ručak, začula sam kako Jovana razgovara sa drugaricom na video-pozivu:
— Zamisli, opet mi nešto pametuje! Kao da me zanima šta ona misli! Da bar tata vidi kakva je… —
U tom trenutku sam shvatila da više ne mogu. Da me boli više nego što mogu da podnesem. Osećala sam se kao stranac u sopstvenoj kući.
Te večeri sam sela sa Goranom za sto dok je Jovana bila zatvorena u svojoj sobi sa slušalicama na ušima.
— Gorane, ne mogu više ovako — rekla sam tiho. — Svaki dan se trudim, a ona me mrzi sve više. Ne želim da budem razlog zbog kojeg ti i ona gubite odnos.
Goran me pogledao očima punim tuge:
— Milice, ne znam šta da radim. Ako odeš, ona će biti srećna… Ali ja ću biti slomljen. Ako ostaneš, možda će jednog dana shvatiti…
— A možda nikada neće — prekinula sam ga.
Te noći nisam spavala. Osećala sam se kao da me neko polako gasi iznutra. Setila sam se svog detinjstva u malom mestu kod Kruševca, gde su svi znali sve o svima. Tamo su maćehe bile ili zle ili nevidljive. Nisam želela da budem ni jedno ni drugo.
Sutradan sam odlučila da razgovaram sa Jovanom. Pokucala sam na njena vrata.
— Šta hoćeš? — čuo se njen hladan glas.
— Samo želim da pričamo… —
— Nemamo o čemu! — viknula je.
— Jovana, molim te… Znam da ti nisam majka i nikada neću biti. Ali volela bih da bar pokušamo da živimo kao ljudi pod istim krovom…
Vrata su se otvorila naglo. Jovana me pogledala pravo u oči:
— Ti si uništila moj život! Da nije tebe, tata bi bio samo moj! Mrzim te!
Zalupila mi je vrata pred nosom. Osetila sam kako mi se srce cepa na pola.
Narednih dana atmosfera u kući bila je ledena. Goran i ja smo razgovarali samo o najosnovnijim stvarima: računi, kupovina, posao. Jovana nas je ignorisala ili provocirala sitnicama: ostavljala nered, kasnila kući bez najave, odgovarala bezobrazno.
Jednog dana Goranova majka Ljubica došla je nenajavljeno.
— Milice, mogu li nešto da ti kažem? — pitala me dok smo pile kafu na terasi.
— Naravno…
— Znam da ti nije lako. Ali Jovana pati više nego što pokazuje. Plače svake noći kad misli da niko ne vidi. Boji se da će izgubiti i oca ako tebe prihvati. Kao da bi izdala svoju mamu…
Te reči su me pogodile kao grom iz vedra neba. Nikada nisam razmišljala iz tog ugla.
Te večeri sam sela i napisala Jovani pismo:
„Draga Jovana,
Ne želim da budem tvoja mama ako to ne želiš. Ali želim da znaš da nisam tvoj neprijatelj. Volela bih da jednog dana možemo bar da razgovaramo bez bola i mržnje. Tvoj tata te voli najviše na svetu i nikada ti ga neću uzeti. Ako ikada poželiš da pričamo ili trebaš pomoć – tu sam.
Milica“
Ostavila sam pismo na njenom stolu i otišla kod svoje sestre u Niš na nekoliko dana.
Goran mi nije pisao ništa osim kratkih poruka: „Jovana ćuti“, „Nije htela večeru“, „Pitala gde si“.
Trećeg dana zazvonio mi je telefon:
— Milice… možeš li doći kući? Mislim da joj nedostaješ više nego što želi da prizna — rekao je Goran tiho.
Vratila sam se sledećeg jutra. Ušla sam u stan i zatekla Jovanu kako sedi za stolom sa crvenim očima.
— Milice… — promrmljala je.
— Da?
— Pročitala sam tvoje pismo… Ne znam šta osećam… Ali… možda možemo probati… bar kao drugarice?
U tom trenutku su mi suze potekle niz lice prvi put pred njom bez stida. Prišla sam joj i zagrlila je nežno kao što bih zagrlila rođenu ćerku.
Od tog dana ništa nije bilo savršeno, ali bilo je bolje. Počele smo zajedno spremati ručak nedeljom, gledale serije na RTS-u i povremeno išle zajedno do Kalemegdana ili na sladoled kod „Pelivana“.
I dalje ima dana kada me pogleda hladno ili kada se posvađamo oko sitnica, ali sada znam – vrisak pastorke boli više od rane nožem samo dok traje tišina posle njega. Kad progovorimo iskreno – bol polako nestaje.
Ponekad se pitam: Koliko nas ima koje ćute i trpe u tuđim porodicama? Da li ste vi nekada bili maćeha ili pastorče? Kako ste preboleli taj vrisak koji para dušu?