Životna priča Senide Bećirović, čija sudbina podseća na najmaštovitije holivudske scenarije. Trenutno nemamo informaciju kakav je epilog priče, jer detalji nisu dostupni, u jednom od poslednjih intervjua, 2012. godine Senida je čekala da budu prevaziđene proceduralne prepreke koje joj stoje na putu da otputuje u Nemačku i bude sa svojom porodicom. Misterija koja je trajala šesnaest godina bila je rasvetljena zahvaljujući Centru za socijalni rad Beograda, odeljenju Opštine Čukarica, koje je uspelo da pronađe njenu porodicu.
Tragedija i početak misterije
„Radi se o devojčici koja je 1992. godine pronađena na zgarištu u Bosni i Hercegovini, na putu između Tuzle i Zvornika. Njen otac je tog dana otišao u školu, gde je predavao kao profesor, dok je porodica od devet članova ostala kod kuće. Kad su podignute barikade on nije uspeo da se vrati kući. Svi članovi porodice tada su nestali, a devojčicu je, prema pričama, neki srpski vojnik koji je kasnije poginuo, odneo u Šekoviće i predao jednoj ženi. Ona je zbog ekonomske situacije, ali i zato što je dete bilo muslimanske veroispovesti, imala problema da je zadrži, te je bebu preuzeo centar iz Lasenice“, objašnjava Miodrag Pavlović.
Senida je tada imala manje od godinu dana. Niko nije znao ko je ona niti odakle potiče. Žena koja ju je prvobitno prihvatila u Šekovićima zove se Petra. Nakon šesnaest godina, kada je ponovo čula za Senidu, izrazila je želju da se vide – prvi put nakon toliko godina.
Novi život u Beogradu
Apel za pomoć nepoznatoj devojčici pojavio se u Večernjim novostima. Bračni par iz Beograda, Živan i Živka Janković, seo je u kola i otišao u Šekoviće. Preko Centra za socijalni rad preuzeli su dete i 2002. godine obratili se centru Čukarica za starateljstvo.
„Do tada nismo ni znali za postojanje deteta u Beogradu“, dodaje Pavlović.
Živan i Živka, koji su tada imali sedamdeset pet godina, odgajali su je pod imenom Mila Janković. Njihovi sinovi su prethodno tragično poginuli u saobraćajnoj nesreći, pa su svu ljubav usmerili na novo dete. Mila je imala sretan i lagodan život, bila je okružena pažnjom i ljubavlju.
Međutim, u periodu njenog puberteta, hranitelji su shvatili da ne mogu više da se brinu o njoj i odlučili su da je vrate Centru za socijalni rad:
„Bili su mnogo stari i nisu se snašli, doveli su je u centar i rekli nam da vidimo šta ćemo sa njom. Mi smo smestili dete u dom. Takva situacija za nju bila je neodrživa, i zato smo odlučili da pronađemo prirodnu porodicu“, objašnjava Pavlović.
Istrajna potraga za porodicom
Potraga socijalnih radnika iz Beograda trajala je više od dve godine. Ispostavilo se da je još 1993. godine Senidina tetka bila na tragu deteta kada je, videvši priču u novinama, kontaktirala hranitelje u Beogradu, ali tada nije dobila pozitivan odgovor:
„Tetka je pronašla njihov broj i javila se, ali su joj rekli da to nije dete koje traži i da nema potrebe da ponovo zove“, seća se Pavlović.
Veliku pomoć beogradskim socijalnim radnicima pružio je Matija, socijalni radnik iz Šekovića, bez čijeg doprinosa bi potraga mogla ostati bez rezultata. Ključni dokaz bio je DNK test koji je potvrdio identitet Senidinog oca – Muhameda Bećirovića iz sela Capardi kod Kalesije u Bosni i Hercegovini.
Posle šesnaest godina, Senida i njen otac prvi put su se sreli u Beogradu tokom prvomajskih praznika 2008. godine. Susret je bio emotivan i šokantan, ali je otvorio vrata za dalje spajanje porodice.
Dokumentarac „Mila traži Senidu“
Ova životna priča postala je inspiracija za dokumentarni film „Mila traži Senidu“, koji prikazuje ne samo rane rata, već i snagu ljudskog duha i želju za istinom. Film prati sudbinu devojčice koja je gotovo dve decenije živela kao Mila Janković, da bi tek nakon osamnaest godina saznala da je zapravo Senida Bećirović.
Porodična idila pre rata
Priča počinje 1991. godine. Muhamed Bećirović iz Kalesije bio je skroman i miran čovek, zadovoljan životom i posvećen porodici. Sa suprugom Senadom imao je dve ćerke – Sandu i Senidu. Njihov život bio je ispunjen toplinom i ljubavlju sve dok rat nije zakucao na vrata 1992. godine. Tada su srpske snage odvele Senadu i devojčice, dok je Muhamed ostao bez ikakvih informacija o njihovoj sudbini narednih šesnaest godina.
Nađena u kolevci
Na zgarištu kuće pronađena je beba stara samo 11 meseci. Vojnik Milenko Vidaković spasao ju je od sigurne smrti i odneo svojoj majci u Šekoviće. Nakon nekoliko meseci, devojčica je predana Centru za socijalni rad, čime je započela njena nova životna priča pod imenom Mila.
Novi identitet i život u Beogradu
Živan i Živka Janković iz Beograda usvojili su devojčicu i podigli je sa puno ljubavi. Mila je odrasla u sigurnom i toplom okruženju, putovala je, išla u školu i imala život pun pažnje i ljubavi. Ipak, oduvek je znala da je usvojena. Kada je postala punoletna, odlučila je da pronađe svoje korene.
Godine 2006. započinje potragu i tada otkriva istinu – da se rodila kao Senida Bećirović i da njen otac preživljava, dok se majka i sestra i dalje vode kao nestale.
Senida je nosila ime Mila punih osamnaest godina, a onda se suočila sa činjenicom da pripada drugoj porodici i drugoj kulturi. Sama je govorila da joj nije važno koje ime nosi niti kojoj naciji pripada – bitno je da su ljudi ljudi, da imaju srce i pokazuju humanost. Ipak, priznala je da oseća zbunjenost kada je prozivaju njenim pravim prezimenom – Bećirović.
Porodica Janković ju je volela, ali starost i životne okolnosti nisu im dozvolile da je zadrže. Mila je neko vreme bila u domu, što je dodatno pojačalo osećaj nesigurnosti. Tek istrajnost socijalnih radnika i angažovanje porodice iz Bosne omogućili su da Senida otkrije svoj pravi identitet.
Povratak Senidi i nova nada
Kada je istina izašla na videlo, Mila je ponovo postala Senida. Vratila se u Bosnu i Hercegovinu, gde je ostvarila kontakt sa ocem i tetkom, a posebna veza je razvijena sa bratom od tetke u Nemačkoj. Trenutno živi u Sarajevu, još uvek tragajući za majkom i sestrom, ali ne gubeći nadu da će jednog dana saznati njihovu sudbinu.
„Mila traži Senidu“ nije samo priča o jednom detetu koje je preživelo rat. To je svedočanstvo o razaranju porodica, ali i o snazi ljubavi, humanosti i istrajnosti.