Ponekad se uhvatimo u čudnom osećaju: čini se da radimo sve što možemo — brinemo, podržavamo, trudimo se da budemo tu — ali zauzvrat dobijamo tišinu. Nema zahvalnosti, nema odgovora, a ponekad se pojave i podsmeh ili hladnoća. U nekom trenutku to počinje da boli. Kao da se sav naš trud polako – obezvređuje.
To se dešava u porodici, na poslu i u prijateljstvima. Najčešće ljudi ni ne primete kada počnu da tuđe napore uzimaju zdravo za gotovo.
A tada se u nama javljaju umor, iritacija i osećaj beskorisnosti. To je važan signal: vreme je da stanemo i razmislimo o granicama.
Kako izgleda devalvacija u svakodnevnom životu
Mnogi zamišljaju devalvaciju kao otvorenu grubost. U stvarnosti je ona mnogo suptilnija.
Može izgledati ovako:
- Ignorisanje vaših rezultata i uspeha
- Stalne kritike bez ikakvih konstruktivnih predloga
- "Šale" na vaš račun koje zapravo bole
- Potpuni izostanak interesa za vaša osećanja i stanje
Na prvi pogled to deluju kao sitnice. Ali kada se ponavljaju iz dana u dan, postaju ozbiljan udarac za samopouzdanje.
Zašto devalvaciju doživljavamo tako bolno?
Samopoštovanje se ne gradi u vakuumu. Ono nastaje u odnosima. Kada imamo ljude koji vide i priznaju naš trud, osećamo se sigurno i vredno.
Kada to priznanje izostane, počinjemo da sumnjamo u sebe.
Sistematsko obezvređivanje može dovesti do anksioznosti, sagorevanja, pa čak i depresije.
Tada se javlja opasna misao: "Možda zaista nisam dovoljno dobar/dobra."
Tako tuđa navika da nas potcenjuju postaje naše unutrašnje uverenje.
Zašto se na dobro brzo navikava
Jedan od glavnih razloga devalvacije je – navikavanje. Psihički se brzo prilagođavamo dobrim stvarima. Ono što je nekad izazivalo zahvalnost, danas se doživljava kao "normalno".
Partner prestane da primećuje vašu brigu.
Kolega vašu pomoć shvata kao obavezu.
Prijatelj vašu podršku uzima zdravo za gotovo.
Najčešće to nije zla namera – ljudi se jednostavno naviknu na svoju udobnost. Ali to ne znači da vi morate da trpite.
Zašto dokazivanje ne pomaže – a distanca pomaže
Kada nas neko obezvređuje, prva reakcija je da se još više trudimo: još više da pomažemo, još više da dajemo. I time samo učvršćujemo tuđu naviku.
Suprotno od toga – distanca – često daje pravi efekat.
To nije kazna. To je svestan korak unazad da bi se vratila ravnoteža.
Distanca daje dva važna rezultata:
- Druga osoba počinje da oseća vaše odsustvo i ponovo procenjuje vašu ulogu.
- Vi vraćate kontakt sa sobom i svojim granicama.
- Kako napraviti zdravu pauzu
Da bi distanca bila korisna, važno je da bude svesna:
- Prepoznajte izvor devalvacije
- Smanjite dostupnost – ne odgovarajte odmah, ne nudite pomoć automatski
- Jasno recite da vam je potreban prostor
- Ne pravdajte se za svaki minut svoje tišine
- Dajte pauzi dovoljno vremena da se oseti
Posmatrajte promene – ima li više poštovanja?
Ako nema – to je važan odgovor.
Šta nas najviše sprečava da se udaljimo?
Strah da ćemo izgubiti nekoga.
Ali istina je – veći je rizik da izgubimo sebe ako stalno pristajemo na ulogu „uvek dostupnog“.
Ljudi koji su navikli da koriste vašu pažnju često će se buniti. Reći će da ste hladni, sebični, drugačiji. To je normalan otpor kada prvi put postavite granice.
Distanca je čin samopoštovanja
Distanca nije da biste nekoga "naučili lekciju".
Ona je prvenstveno – za vas.
Da biste jasno videli šta želite, šta dajete i šta više ne pristajete da primate.
Kada izaberete sebe, prestajete da budete osoba koju je lako uzeti zdravo za gotovo.
Vrednost počinje iznutra
Nijedna pauza neće pomoći ako sami sebe ne doživljavate kao vredne.
Poštovanje drugih počinje vašim poštovanjem prema sebi.
Distanca počinje unutrašnjom odlukom: "Više ne pristajem da budem potcenjen/a."
Ne bojte se da napravite korak unazad.
Ponekad vam distanca vrati poštovanje.
A ponekad vam otvori oči da prava veza postoji samo tamo gde postoji – uzajamnost.
U oba slučaja – vi dobijate, jer ste izabrali sebe.