Kada neko u mladosti živi u jednosobnom stanu, obično misli da je to samo privremena faza i lakše podnosi skučenost. Međutim, kada u penziji ostane u istom takvom prostoru, često počinje da ga trpi iz navike – iako bi u tim godinama dom trebalo da bude izvor sigurnosti, a ne dodatni stres.
Ne treba se zavaravati: jednosoban stan sam po sebi ne znači loš život. Mnogi ljudi u takvom prostoru žive uredno, mirno i čak vrlo udobno. Ipak, postoje tipične greške koje mali stan pretvaraju u poligon sa preprekama umesto u pravi dom.
1. Sve se čuva "za svaki slučaj", a stan prestaje da diše
Ova greška nastaje kada stvari postanu važnije od same osobe. Čuvaju se stari lonci, "još dobre" kutije, odeća "za selo", novine "za čitanje kasnije"… i odjednom više nema mesta za lekove, dokumenta ili svakodnevno posuđe.
U jednosobnom stanu količina uvek pobeđuje – osim ako se ne uvedu pravila. Najbolje je da svaka kategorija ima jedno jasno mesto i razuman obim. Kada penzioner isprazni bar jedan ormar do tačke da "vidi zadnji zid", um se automatski smiruje.
2. Prolazi su zakrčeni, a kretanje postaje svakodnevni rizik
Počinje "samo privremeno": stočić ovde, stolica tamo, torba da se ne zaboravi… i ubrzo se kroz stan ide cik-cak. U malom prostoru to znači veći rizik od spoticanja, bolova u leđima i opasnih padova.
Rešenje je jednostavno: napravite jedan pravi prolaz – širine bar ramena – i sve ostalo prilagodite njemu. Kada je put čist, telo se kreće lakše, a um se manje zamara.
3. Slabo osvetljenje umara oči i živce
Mnogi se oslanjaju na jedan luster i misle da je to dovoljno. Ali u malom prostoru mozak stalno registruje detalje izbliza, pa loše svetlo brzo iscrpljuje vid i koncentraciju.
Dobro je dodati svetlo na tri ključna mesta: pored kreveta ili fotelje, iznad radne površine u kuhinji i u hodniku. Ne trebaju skupe lampe – dovoljno je da stan više ne bude u "večnom sumraku".
4. Nema zona – ceo stan postaje jedna velika ostava
Kada sve stoji "gde ima mesta", počinje svakodnevna potraga: za naočarima, punjačima, dokumentima, lekovima… i osoba se nervira, iako problem nije u njoj, već u prostoru.
Stan postaje prijatan kada ima jasne zone: mesto za odmor, mesto za jelo, mesto za papire, mesto za lekove. Kada je sve logično raspoređeno, stres se smanjuje iz dana u dan.
5. Lekovi su razbacani i postoji rizik od greške
Tablete u kesicama, kutijama, fiokama… i odjednom nije jasno šta se pije, kada i koliko ima. To može dovesti do opasnih grešaka.
Najbolje je imati jedan mali "apotekarski" ormarić: svakodnevni lekovi na jednom mestu, sezonski odvojeno, a sve sa isteklim rokom – bez zadržavanja. Kada penzioner vidi svoje lekove na prvi pogled, oseća kontrolu i sigurnost.
6. Štedi se na sitnicama koje najviše znače
Često se kaže: "Ne treba mi više renoviranje“, pa se trpe klizavi tepisi, klimave stolice, loša slavina, neudobni dušeci. Cena se ne plaća novcem, već zdravljem i raspoloženjem.
Mali zahvati imaju veliki efekat: prostirka protiv klizanja, dobra stolica, stabilna kvaka, udoban dušek, ispravna slavina. U jednosobnom stanu upravo ti detalji čine najveću razliku.
7. Balkon je pretvoren u skladište, a mogao bi biti izvor svetla i mira
Balon često postaje "zabranjena ostava". Time se gubi najvredniji deo stana – vazduh i svetlost.
Kada se očisti i ostavi bar mali kutak sa stolicom i stočićem, balkon postaje mesto za čaj, sunce i tišinu. To je mala stvar, ali ima ogroman psihološki efekat.