Miki Jevremović je imao samo šest godina kada je prvi put stao na scenu Narodnog pozorišta u Požarevcu. Iako dete, pred publikom se ponašao sigurno, kao da mu je scena već tada bila prirodno okruženje. Talenat se jasno video od najranijih dana, a muzika je vrlo brzo postala neodvojivi deo njegovog života.
„Vrlo rano sam počeo da sviram violinu, i to violinu koja je tada bila ogromna za mene“, prisećao se Miki.
„Jedva sam je držao, ali sam bio uporan. Ipak, ubrzo sam shvatio da me nešto drugo još jače vuče – pevanje. To je bila moja prava ljubav.“
Miki je rođen u talentovanoj porodici
Muzika je u njegovoj porodici bila gotovo nasledna. Kako je sam govorio, i majka i otac su pevali u horu, pa je odrastao okružen glasovima i pesmom. Ipak, najveći uticaj imala je njegova starija sestra.
„Genetski su mi i mama i tata bili pevači, ali sestra je ta koja je na mene najviše uticala“, rekao je u jednom intervjuu. „Tada mi je pevanje bukvalno ušlo pod kožu.“
Jedan od najemotivnijih trenutaka iz detinjstva za Mikija je bio dan kada mu je sestra kupila gitaru. Taj gest je za njega bio prekretnica.
„Desilo se nešto neverovatno. Sestra je odvajala novac i kupila mi gitaru. Mojoj sreći nije bilo kraja“, govorio je s osmehom. „To nije bila samo gitara – to je bila potvrda da neko veruje u mene.“
U porodici je i brat Zoran imao izuzetan glas i veliki talenat, ali, kako je Miki voleo da kaže, bio je drugačijeg temperamenta.
„Moj brat Zoran je imao sjajan glas i ogroman talenat, ali je bio lenj“, pričao je Miki kroz šalu. „Prvi honorar koji je skupljao za album dao je da ode na košarkašku utakmicu. To je bio njegov izbor.“
Miki Jevremović je rođen u Požarevcu, ali se sa trinaest godina preselio u Valjevo. Iako su tamo živeli najkraće, taj grad je ostavio najdublji trag u njegovom životu i umetničkom razvoju.
„Najkraće smo živeli u Valjevu, ali mi je taj grad ostao najviše u srcu“, isticao je.
„Za moj muzički napredak bio je presudan.“
U Valjevu je napravio prve ozbiljne korake ka karijeri. U hali koja je prokišnjavala pobedio je na amaterskom muzičkom takmičenju i osvojio nagradu „Crvena majica“, što mu je otvorilo vrata profesionalnog sveta.
„U toj hali koja je prokišnjavala pobedio sam na amaterskom takmičenju, dobio nagradu ‘Crvena majica’ i snimio prvi album za Jugoton“, govorio je s ponosom.
Osim muzičkog iskustva, Valjevo mu je donelo i duboku vezu sa jezikom i rečju.
„U Valjevu sam upio svu čistotu našeg jezika i zavoleo ga“, rekao je. „To me je kasnije pratilo u svakoj pesmi.“
U emisiji „Sve što mi pripada“ Miki Jevremović je upravo tim rečima opisao svoj put – put koji je počeo dečjom radoznalošću, nastavljen porodičnom podrškom i oblikovan gradovima, ljudima i iskustvima koji su od njega stvorili umetnika koga publika pamti i danas.
Prva ljubav
Prva ljubav za Mikija Jevremovića nije bila samo mladalačka emocija, već snažno iskustvo koje je obeležilo i njegov lični i umetnički život. Kako je sam govorio, prve pesme koje je stvarao nosile su pečat tog osećanja, iskrenog i neiskvarenog, kakav postoji samo na početku.
„Prve akorde i prve pesme posvetio sam baš svojoj prvoj ljubavi“, pričao je Miki. „Posvetio sam joj pesmu ‘Suze u vetru’, i verovao sam da će to ostati samo moja mala, lična priča.“
Sudbina je, međutim, imala drugačije planove. Godinama kasnije, njegova ćerka Jelena, ne znajući ništa o toj pesmi, napisala je svoju prvu kompoziciju i dala joj isto ime.
„Moja ćerka Jelena je prvu pesmu koju je napisala nazvala ‘Suze u vetru’, a da nije znala za moju“, govorio je s posebnom emocijom. „Tada sam shvatio da u životu ništa nije slučajno. Sve je to bilo sudbinski.“
Ta prva ljubav trajala je punih pet godina i ostala duboko urezana u njegovom sećanju – kao vreme kada su se emocije i muzika prirodno preplitale, bez kalkulacija i očekivanja.
Težak početak popularnosti
Iako je talenat bio neosporan, put ka popularnosti za Mikija Jevremovića nije bio lak. Slava ga nije dočekala spremnog, niti ju je doživljavao kao nešto prirodno ili poželjno.
„Prvi put sam primio honorar dok sam još bio student“, prisećao se. „Ni tada nisam želeo, ali mi je zafalilo para. Kada sam uzeo novac, pocrveneo sam kao paprika, kao da sam nešto ukrao.“
Upravo u tom periodu počeo je da shvata da ga ljudi prepoznaju, ali mu ta pažnja nije prijala onako kako bi se možda očekivalo.
„Sedim, učim, spremam ispite, a prilaze mi studentkinje da se slikaju sa mnom“, govorio je. „A ja ne znam gde se nalazim. Meni je samo bilo važno da naučim, da položim ispite. Nisam imao vremena za gubljenje.“
Popularnost ga je zatekla nespremnog, tiho i nenametljivo, dok je on pokušavao da ostane fokusiran na obrazovanje i lični razvoj.
Pesma „Pijem“ – lična karta ili zabluda?
Jedna od njegovih najpoznatijih pesama, „Pijem“, godinama je u javnosti važila za njegovu ličnu kartu, što je njega samog često zabavljalo, ali i čudilo.
„Ne znam zašto su za pesmu ‘Pijem’ govorili da je moja lična karta“, iskreno je govorio. „Ja uglavnom pijuckam vino koje valja – i za krv i za glas.“
Ironija je bila u tome što je pesma nastala pre nego što je on uopšte počeo da „pijucka“.
„Pesma ‘Pijem’ je nastala pre nego što sam ja počeo i da pijem vino“, govorio je uz osmeh, razbijajući mit koji se godinama vezivao za njegovo ime.
Ipak, noći u Skadarliji zauzimale su posebno mesto u njegovom životu, naročito one provedene sa bivšom suprugom.
„Najviše pijanih noći sam provodio sa bivšom suprugom u Skadarliji“, pričao je bez zadrške. „Kad se pojavim na vratima sa svojom bivšom dragom, oni odmah kreću da pevaju ‘Snežne ruže, bele ruže’.“
Skadarlija je za njega bila mesto radosti, pesme i života bez kočnica.
„Potrošio sam bar dve kuće u Skadarliji“, govorio je kroz šalu. „Ali bilo mi je lepo i opet bih, hvala Bogu.“
Maratonac u ljubavi
Kada je govorio o ljubavi, Miki Jevremović je sebe nazivao maratoncem, a ne sprinterom. Njegove veze su bile duge, intenzivne i duboke.
„Prva ljubav je trajala pet godina. Druga četiri, pet godina, pa se završila brakom, ali se završila i razvodom“, govorio je otvoreno. „A drugi brak je trajao punih trideset godina.“
Uprkos razvodima i životnim lomovima, nikada nije izgubio veru u ljubav.
„Ja sam izuzetno srećan čovek“, isticao je. „Umeo sam uvek da volim, a ima li išta lepše nego kad umete da volite?“
Razvode nije umanjivao niti romantizovao – gledao ih je onakvima kakvi jesu.
„Svaki razvod je pola smrti“, govorio je tiho. „Ali izdrži se.“
Snagu za dalje pronalazio je u deci, koja su za njega predstavljala drugu polovinu života.
„A druga polovina su deca“, govorio je, jasno stavljajući do znanja da su upravo oni bili njegovo uporište, uteha i razlog da se uvek iznova podigne i nastavi dalje.
Podsetimo, Miki Jevremović je 29. decembra 2016. godine doživeo moždani udar, događaj koji je duboko potresao njegovu porodicu, prijatelje i brojne poštovaoce širom regiona. I pored velikih napora lekara da mu spasu život, pevač je naredne dve nedelje proveo u komi. Vest o njegovom zdravstvenom stanju tada je sa strepnjom praćena u javnosti, a nada da će se oporaviti tinjala je do poslednjeg trenutka. Nažalost, Miki je preminuo 13. januara 2017. godine, ostavivši za sobom neizbrisiv trag u muzici, ali i veliku prazninu u životima svojih najbližih.
Iza sebe je ostavio ćerku Jelenu, koja je krenula njegovim umetničkim stopama, kao i sinove Đorđa i Stefana. Za Jelenu je Miki bio mnogo više od oca – bio je učitelj, oslonac, inspiracija i saputnik kroz život i umetnost.
Pre nekoliko godina, Jelena je posetila očev grob i tom prilikom podelila duboko emotivnu poruku, kojom je još jednom pokazala koliko je veza između njih bila snažna i neraskidiva. U toj ispovesti obratila mu se rečima punim ljubavi, zahvalnosti i tuge:
Takilice moj, učio si me da slavim život i svakog dana smo zajedno obnavljali tu lekciju uz note sa tvoje Martin gitare i čašicu domaće rakijice... Naučio si me kako deljenjem čistih emocija prema drugima udenemo u sebe neopisivu radost. Preneo si na mene sve najlepše gene i dar da budem pobornik i govornik ljubavi. Naučio si me da živim ljubav koliko god to ponekad i bolelo... Danas je četiri godine od kada si odlepršao u nebesko prostranstvo... I danas, kao i svakog dana, čujem tvoju pesmu koju mi pevaš sa anđelima... Vidim te, pesniče moj, sa blagim smeškom na umilnom licu, kako okružen krilatim Božanskim bićima sediš na oblačku sa gitarom u ruci i pevaš mi "18 žutih ruža"... Znam da me čuvaš, bodriš, podržavaš, i imaš jasan dogovor sa Svevišnjim da pronađem Svoj put, da prestanem da lutam tražeći sebe u sivoj masi... Hvala Ti! Konačno sam apsolutno srećna i spokojna na današnji dan... Znam, jedini momenti kada sam kukavica su oni dok naglas plačem za tobom. Svakog dana dlanove zalijem suzama koje za tobom teku. Neopisivo mi fališ... Ali zahvalna sam Bogu i tebi na svim blagodetima u kojima konačno uživam sa svojom decom, na svim pravim ljudima za koje si "skockao" da mi uđu u život kao zamena za tvoju podršku i zaštitu. Znam da si ti umešao prste u to... Nezamenjiv si, ali ovako je svakako lakše... Hvala ti što si baš ti moj takilica i voleću te beskrajno dokle god dišem... – napisala je Jelena na Instagramu.
Ova poruka, ispisana iz najdubljih slojeva duše, još jednom je potvrdila koliko je Miki Jevremović bio snažna figura u životu svoje ćerke, ali i koliko je njegov duh ostao prisutan i nakon fizičkog odlaska.
Podsetimo, Miki se u jednom od svojih poslednjih intervjua prisetio i početaka svoje karijere, govoreći sa posebnom setom o prvom nastupu. Tada je, kao gost u jednom lokalu, trebalo da otpeva svega dve pesme, ali je publika, oduševljena njegovim glasom i emocijom, tražila još.
Nisam dugo uzimao honorar za svoje nastupe, jer sam tada kao mlad imao neku svoju filozofiju da ne želim da prodajem svoja osećanja.
Ta rečenica možda najbolje oslikava njegov odnos prema muzici – ona za njega nije bila posao, već način izražavanja, iskrena potreba da emocije podeli sa drugima.
Nakon razvoda od supruge Gordane, sa kojom je bio u braku pet godina, Miki nije krio da je doživeo duboko razočaranje u ljubav. Taj period života ostavio je trag na njemu, što je i sam otvoreno priznavao.
"Bio sam malo skeptik nakon razvoda i malo razočaran u ljubav", rekao je Miki tada u jednoj emisiji na Pinku.
Ipak, uprkos ličnim lomovima, nikada nije prestao da veruje u emocije, niti da ih kroz pesmu prenosi drugima – onako kako je to činio čitavog života.
Kako je Mikijev brat govorio o njemu
Mikijev rođeni brat, Zoran Jevremović, otvoreno je govorio o detinjstvu koje su proveli zajedno u Valjevu, studentskim danima u Beogradu, ali i o privatnom i ljubavnom životu svog brata, pokojnog pevača koji je ostavio neizbrisiv trag na estradi. Njegove ispovesti pružaju retki uvid u život Mikija Jevremovića van reflektora i bine, pokazujući koliko su njegovi porodični koreni i rani uticaji oblikovali njegov karakter i karijeru.
Zoran je prisećao i početaka:
Mama se porodila 27. marta 1941. godine, tada su u Beogradu bile demonstracije sa porukama „Bolje rat – nego pakt, bolje rob – nego grob“. U tom trenutku smo živeli u Požarevcu. Tata je 5. aprila došao po nas u bolnicu, a već 6. aprila bolnica je bombardovana i srušena do temelja – rekao je za Novu.
Porodica se uskoro preselila u Valjevo, grad koji će, kako ističe Zoran, ostati urezan u srcu Mikija i biti presudan za njegov muzički razvoj.
Završili smo školu u Požarevcu, ali 1954. godine smo se preselili u Valjevo. Mama je imala astmu i zdravlje joj nije odgovaralo u Požarevcu, a tata je radio u ‘Varteksu’. Pitali su ga gde želi da se preselimo, a mi smo tražili najčistiji grad – i to je bilo Valjevo – prisetio se Zoran.
Već u gimnaziji, Miki je pokazao svoj talenat za muziku.
Počeo je da svira gitaru i često je bio glavni zabavljač na ekskurzijama. U jednoj emisiji „Tražimo najveseliji grad“ predstavio je Valjevo pevajući pesmu „Crazy Love“ na engleskom jeziku. Oko njega je bilo oko 120 devojaka, a pratio ga je Valjevski hor. Tada je pobedio i osvojio nagradu „Crvena majica“, što mu je otvorilo put da snimi prvu pesmu – priseća se Zoran.
Uprkos popularnosti, Miki je bio izuzetno posvećen školovanju. Studirao je na Mašinskom fakultetu i, da nije postao muzički poznat, postao bi najmlađi diplomac u bivšoj Jugoslaviji, jer je sa nepunih 21 godinu završio studije. Ali muzička karijera ga je brzo povukla ka nastupima i igrankama, gde je brzo stekao reputaciju i obožavateljke.
Zoran je osvetlio i Mikijev privatni život:
Živeo je u studentskom domu, a kasnije je iznajmio stan u ulici Koče Kapetana kod Kalenić pijace. U gimnaziji se zaljubio u Gordanu, svoju prvu suprugu, sa kojom je dobio sina Đorđa. Nažalost, porodični život mu nije bio lagan – imao je dva propala braka – rekao je Zoran.
Jedan od najvećih problema u njegovom životu bio je alkohol.
Miki je pevao sa bendovima ‘Dinamo’ i ‘Zlatni dečaci’, a naš zajednički profesor, Stanoje Janković, prvak beogradske opere, rekao mi je: „Evropa oskudeva u ovakvim pevačima kao što je Miki“. Kada je snimio prvu ploču za Jugoton, počeo je da privlači pažnju krajem šezdesetih i sedamdesetih godina, postajući jedna od najvećih zvezda bivše Jugoslavije. Ali bez mikrofona i alkohola nije mogao, što je dugoročno uticalo i na njegov privatni život – rekao je Zoran, dodajući da je upravo alkohol bio razlog prvog razvoda sa Gordanom.
Njegova druga supruga, Sonja, s kojom je imao ćerku Jelenu, takođe je deo Mikijeve priče o ljubavi, porodici i muzičkom nasleđu. Jelena je, kako ističe Zoran, pratila očev put u muzici, a zajedno su snimili i duet.
Nažalost, poslednji period života Mikija bio je težak.
Mnogi ne znaju da je Miki završio kao podstanar u stanu na Banovom Brdu. Na kraju mu je zdravlje popustilo, a alkohol i stres su dodatno otežali situaciju. Pronašli smo ga mrtvog u stanu – rekao je Zoran, prisetivši se kako je pokušavao da ga poseti i donese mu hranu, ali te kobne večeri nije uspeo da ga zatekne živog. Hitna pomoć je ustanovila da je doživeo težak moždani udar – dodao je tužno.
"Mnogo mi je teško palo kada je umro, ja sam njemu rekao da je on jedan od sedam miliona ljudi koji najviše radi u korist svoje štete. Voleo je da pije i jede masno i slano, imao je veliki pritisak, na kraju je završio i kao podstanar u stanu na Banovom Brdu. Moja supruga je stalno spremala hranu, pa svaki drugi-treći dan ja mu odnesem i uvek ga zovem telefonom i jedan dan mi se nije javio, zvao sam gazdu stanu u kom je živeo i rekao sam mu da dođe tamo i da donese ključ, ja sam već seo u kola i krenuo na Banovo Brdo. Nažalost, našli smo ga na podu, odmah smo pozvali hitnu pomoć. Doktorka je rekla da je bio teži moždani udar, da sam stigao ranije, možda bih ga spasao", prenosi Telegraf.
Stil / Sve što mi pripada / Telegraf / Pink