Bila je čuvena po svojoj lepoti i glasu, a njena životna priča je veoma intrigantna.
Usnija Redžepova bila je jedna od najistaknutijih pevačica narodne i romske muzike na ovim prostorima, čiji glas i interpretacije i danas odjekuju među generacijama ljubitelja muzike. Njena karijera i životni put bili su daleko od laki, ali nikada nije gubila veru u umetnost i ljubav prema muzici. Nakon duge i teške borbe s opakom bolešću, Usnija je preminula 2015. godine, ostavivši iza sebe neizbrisiv trag u svetu muzike.
Poslednje dane života provodila je u velikim bolovima i patnji, ali je, uprkos tome, zadržala pozitivan duh. Samo nedelju dana pre smrti hitno je hospitalizovana zbog respiratornih problema koje nije uspela da sanira na vreme. U intervjuu za Kurir tada je priznala koliko joj je bilo teško, ali je i dalje pokazivala snagu i volju da se nosi sa svim nedaćama.
Rođena je 4. februara 1946. godine u Skoplju. Usnija je makedonsko-srpskog porekla, ali iznad svega jugoslovenska pevačica. Njena porodica je imala romske i turske korene – otac Jašar bio je Rom, a majka Sabrina Turkinja. Usnija je odrasla u skromnom stanu koji je otac dobio od vojske, a roditelji su u brak uveli prethodnu decu iz svojih prethodnih veza, pa je Usnija odrasla sa još troje braće i sestara. Iako su živeli skromno, pevačica je uvek isticala da joj ništa nije nedostajalo.
Od Skoplja do Beograda, život i karijera posvećeni muzici
Sudbina ju je ubrzo odvela ka mikrofonu i muzičkoj karijeri. Usnija je prvi put zapažena kada je učestvovala na takmičenju pevanja koje je organizovao Radio Skoplje. Njena interpretacija numere „Ajde da igramo tvist“ Radmile Karaklajić oduševila je slušaoce i muzičke urednike, što je postavilo temelje njenoj dugoj i plodnoj karijeri.
Pevanjem se ozbiljnije počela baviti sredinom šezdesetih godina, nakon što se 1964. godine preselila u Beograd. Tokom decenija iza sebe je ostavila devet albuma, pet singlova i EP ploča, a njene interpretacije makedonskih narodnih pesama, kao i numera sa juga Srbije, ostavile su neizbrisiv trag. Njene pesme na romskom i turskom jeziku često su dirale srca publike, a emotivna snaga njenog glasa i danas je predmet divljenja.
Poseban uspeh postigla je u pozorištu, kroz ulogu Koštane, po istoimenom delu Borislava Stankovića, u predstavi Raše Plaovića na repertoaru Narodnog pozorišta u Beogradu. Usnija je ovu ulogu igrala neverovatnih 25 godina, ukupno više od 150 puta od 192 izvođenja, čime je pokazala izvanrednu predanost i profesionalizam.
Iako je često mešana sa drugom velikom pevačicom, Esmom Redžepovom, Usnija je u početku koristila prezime Jašarova kako bi izbegla konfuziju. Uprkos špekulacijama, dve umetnice nisu imale rodbinske veze, ali su obema ostavile neizbrisiv trag u muzici i kulturi Balkana.
Usnija Redžepova ostaje upamćena ne samo po izuzetnom glasu i interpretacijama, već i po neuništivoj životnoj energiji, hrabrosti i posvećenosti muzici. Njena umetnost i dalje inspiriše i ujedinjuje ljubitelje narodne, romske i balkanske muzike širom sveta.
Žrtvovala očeva očekivanja za karijeru
Međutim, bez obzira kolika je bila potreba za jednim takvim ženskim vokalom, njen otac je bio neumoljiv, jer je u to vreme smatrano da je takav posao sramota za jednu ženu. On je želeo da njegova Usnija zavšri školu i postane vredna i dobra žena prema njegovim standardima. Njegovo neprihvatanje ćerkine karijere išlo je do te mere da ju je, čak i kada je postala veoma uspešna u svom radu, često kritikovao zbog njenog oblačenja.
Po završetku srednje škole Usnija se otisnula od svojih i Skoplja i preselila se u Beograd gde je upisala Arabistiku na Filološkom fakultetu. Kako je živela skroman studenstki život, daleko od centra grada, u naselju Krnjača, odlučila je da peva u kafanama i restoranima ne bi li zaradila nešto novca.
Tokom jedne od tih večeri na kojima je bila angažovana upoznala je makedonskog muzičara koji je imao svoj ansambl Naska Džorleva, koji ju je pozvao da bude glavni ženski vokal u njegovom bendu. U periodu od pet godina oni su zajedno nastupali širom Jugoslavije.
Fakultet joj je uvek nekako padao u drugi plan, pa iako se vratila na studije posle petogodišnje turneje, 1969. godine nije završila započeto i 1973. je potpuno napustila fakultet. Umesto nauke - prihvatila je ulogu Koštane u istoimenoj predstavi.
Tito i Kastro su bili njeni obožavaoci
Jugoslovenski predsednik Josip Broz Tito mnogo je voleo da sluša Usniju Redžepovu. Jednom prilikom kada je bila pozvana da zabavlja lovce na njegovom imanju u Karađorđevu konačno su se i upoznali. Posle nastupa prišao joj je Titov ađutant i rekao joj da predsednik želi da je upozna.
Pored njega, oduševila je i meksičkog ambasadora koji joj je rekao da bi želeo da ima neku njenu ploču. Izazvala je smeh u sali izjavivši da će mu poslati album ako joj ambasador da svoju adresu.
Takođe je jednom prilikom kada je u Jugoslaviju stigao kubanski predsednik Fidel Kastro, a Usnija je pozvana da zabavlja goste na večeri koju je za tu priliku Tito pripremio na Brionima. Celu noć, dok je pevala Tito joj je davao uporno znak da priđe njihovom stolu, ali je gajtan od njenog mikrovona bio suviše kratak.
Zato se Kastro podigao i preneo svoju stolicu tačno ispred Usnije, što su učinili i ostali gosti, a potom joj je predsednik Kube zatražio da mu otpeva pesmu „Ide Tito preko Romanije“.
Jedina želja joj je ostalo dete
Iste te godine na jednoj od proba "Koštane" upoznala ljubav svog života - Slavoljuba Šešića Šeleta, aranžera i muzičkog urednika na Radio Beogradu. Oni se međutim nisu odmah zaljubili, već su postali dobri prijatelji. Jednom prilikom Usnija je ipak priznala da je osetila ogromnu energiju "kada je Šele prvi put ušao u prostoriju".
Tokom jednog putovanja u Nemačku drugarstvo je iznenada preraslo u ljubav i par se venčao 1978. godine u Beogradu. Ceo radni vek proveli su u centru Beograda, a potom su devedesetih gradsku gužvu zamenili sa vikendicom u Moštanici, nadomak prestonice Srbije, ali su tamo izdržali svega pet godina, jer su oboje bili veoma vezani za svoj užurbani život, koji im je nedostajo.
U jednom intervjuu koji je dala 2006. godine izjavila je da je njen brak divan i da jedino što joj u životu nedostaje su deca. Njena tuga za potomstvom je bila opšte poznata stvar o Usniji.
Sama u smrt
Svi koji su poznavali njih Slavoljuba i Usniju znali su koliko su njih dvoje bili nerazdvoji. Stoga i ne čudi što ju je njegova smrt 2013. godine veoma pogodila.
A stvari su se ubrzo i dodatno pogoršale, jer je čuvena pevačica uskoro saznala da i sama boluje od karcinom pluća. Iako je krenula na hemoterapije, i iako je njena prezimenjakinja Esma učinila sve da Usnija pređe na lečenje u Nemačku, bilo je prekasno za nju. Bolest je uznapredovala i metastaze su onemogućile svako dalje lečenje.
Prema pisanju tadašnje štampe, izuzetno se mučila u bolovima i teško disala, poslednje dane je provela ležeći. Navodno je i izuzetno smršala, do neprepoznatljivosti jer nije mogla da ništa da jede, samo da pije vodu.
Jednu od poslednjih izjava dala je u avgustu 2015. godine kada je kazala da je preživela dve hemoterapije, te da ju je druga doslovno uništila. Nije mogla mnogo da govori, a uzimala je i kiseonik.
Esma je do poslednjeg dana ostala uz svoju koleginicu, a redovno su je posećivale i druge kolege sa estrade.
Usnija Redžepova, posle duge i teške borbe sa opakom bolešću zauvek je otišla 1. oktobra 2015. godine., u 74. godini, u Beogradu. Iza sebe je ostavila život bio obojen muzikom i lepim emocijama, brojne hitove, a njen prepoznatljiv izgled i prepoznatljiv glas upisao ju je u zvezdano nebo najboljih i najlepših pevačica u bivšoj Jugoslaviji.
Na poslednjem ispraćaju Usnije nije bilo njenih kolega iz Makedonije, nije bilo oproštajnih obraćanja, ni jedne jedine reči poslednjeg pozdrava. Na poslednji, skromni i tihi ispraćaj, došli su samo njeni najbliži brat Reško, snaha Emira, rodbina iz Skoplja, pevačice Esma Redžepova, Vaska Jankovsa... Od zvaničnika na pogreb je stigao Nedžad Mustafa, ministar bez portfelja u Vladi Makedonije iz redova Romske stranke.
Posle opraštanja rodbine, prijatelja i drugova iz detinjstva, kraj kovčega ispred kapele, gde se pred polazak povorke spontano prolomio aplauz, Usnija je ukopana na muslimanskom delu skopskog groblja Butel, na parceli gde počivaju njeni najbliži. To je bila njena poslednja želja, mada je "toliko bila vezana za Beograd, odakle je dostojanstveno ispraćena u Skoplje".