U februaru 2008. godine, Merilin Beržeron je imala 24 godine i živela je u Montrealu. Bila je inteligentna, introspektivna, duboko osetljiva na svet oko sebe. Prijatelji su je opisivali kao promišljenu, umetničku osobu, osobu koja je intenzivno osećala stvari i pokušavala da ih tiho razume.
U nedeljama pre nego što je nestala, nešto se promenilo. Merilin je ljudima bliskim njoj rekla da je bila svedok nečeg strašnog. Nečega što je teško mogla da izrazi rečima. Nije to jasno opisala, samo da je to bilo „gore od ubistva“. Fraza se zadržala zbog toga koliko pažljivo ju je koristila. Nije bila sklona preterivanju. Nije bila teatralna. Zvučala je uplašeno.
Njena porodica je primetila da je bila anksiozna, rasejana, da nije dobro spavala. Pričala je o tome kako želi da napusti Montreal, da pobegne, da razbistri glavu. U jednom trenutku je spakovala torbu i kratko ostala u drugom gradu, a zatim se vratila kući. Šta god da je verovala da je videla, pratilo ju je nazad.
17. februara 2008. godine, Merilin je otišla u šetnju. Bilo je hladno, ona vrsta montrealske zimske hladnoće koja zaoštrava vazduh i prazni ulice. Rekla je roditeljima da joj je potrebno malo vremena napolju. Ponela je kaput, novčanik, telefon i nikada se nije vratila kući.
U početku, njen nestanak nije delovao dramatično. Nije bilo borbe. Nije bilo napuštenih stvari. Nije bilo frenetične poslednje poruke. Samo tišina koja se protezala duže nego što bi trebalo. Onda se pojavio snimak sa sigurnosnih kamera.
Bezbednosne kamere su snimile Merilin na bankomatu u centru Montreala kasnije tog dana. Podizala je novac. Ali ono što je privuklo pažnju nije bila sama transakcija, već je to bio njen govor tela.
Stalno je okretala glavu, gledajući iza sebe, skenirajući ulicu, iznova i iznova. Ni ležerno, ni rasejano, već sa budnošću nekoga ko se oseća posmatranim.
Snimak je postao jedan od najuznemirujućih elemenata slučaja. Merilin ne deluje dezorijentisano, ne deluje pijano, izgleda svesno, oprezno i napeto. Kao neko ko pokušava da ostane normalan dok oseća opasnost u blizini. Nakon tog trenutka, nestaje iz evidencije.
Nema potvrđenih viđenja, nema finansijskih aktivnosti, nije koristila telefon. Vremenom su stizali izveštaji, ljudi su tvrdili da su je videli u različitim delovima Kvebeka. Neki su rekli da je beskućnica, drugi su verovali da se pridružila verskoj grupi. Nekoliko njih je insistiralo da su je videli godinama kasnije, živu, ali namerno izbegavajući kontakt. Nijedna prijava nije potvrđena. Teorije su se množile, nijedna nije bila konačna.
Neki veruju da je Merilin doživela krizu mentalnog zdravlja izazvanu traumom, stvarnom ili percipiranom, i da je odlučila da dobrovoljno nestane. Drugi veruju da je bila svedok stvarnog zločina i pobegla u strahu, verovatno suočivši se sa povredom dok je pokušavala da se zaštiti.
Postoje mračnije teorije koje uključuju eksploataciju, prinudu ili nekoga ko je osigurao njenu tišinu. Ono što čini slučaj tako teškim jeste to što nijedno od ovih objašnjenja u potpunosti ne protivreči poznatim činjenicama. Bila je uplašena. Podigla je novac. Pogledala je preko ramena. Ali sam strah ne objašnjava koliko je potpuno nestala.
Nema dokaza da je planirala novi život. Nema aktivnosti u pasošu, nema dugoročnih povlačenja, nema obrasca pripreme. A Merilin je bila bliska sa svojom porodicom. Nestanak bez ponovnog kontakta bio bi duboko neuobičajen za nju.
Njeni roditelji nikada nisu prestali da tragaju. Oni govore o njoj ne kao o misteriji, već kao o ćerki čije odsustvo nikada nije prestajalo da bude prisutno. Rođendani prolaze, godišnja doba se menjaju, apitanje ostaje zaglavljeno u vremenu: Šta je Merilin Beržeron videla? I da li ju je to dovelo u opasnost ili je toliko potpuno slomilo njen osećaj sigurnosti da se nestanak činio kao jedini beg?
Slučajevi poput Merilinnog otporni su na rešenje jer se nalaze na preseku straha i tišine. Nema jednog zlikovca, nema očiglednog mesta zločina, nema jasnog kraja. Samo mlada žena zarobljena u trenutku straha koji ju je pratio u nepoznato.
Snimak sa sigurnosnih kamera opstaje jer deluje kao poruka bez reči. Konačno, slučajno priznanje ranjivosti. Osoba koja se još uvek kreće kroz svet, ali se više ne oseća bezbedno u njemu.
Skoro osamnaest godina kasnije, Merilin bi bila u četrdesetim. Umesto toga, ona ostaje dvadesetčetvorogodišnjakinja u javnom sećanju. Figura koja izlazi iz kadra, bacajući poslednji pogled unazad, noseći nešto što nije mogla da imenuje i od čega nije mogla da pobegne.
Neki nestanci postavljaju pitanje gde je neko otišao, a Merilinin pitanje zašto se plašila da ostane?