Ovo je jedan od najjezivijih božićnih slučajeva koji se desio u skorije vreme - noć kada su dve sestre preživele smrtonosni napad u udaljenoj kolibi u Juti, dok su tajne bile sahranjene zajedno sa istinom.
Ono što je trebalo da bude tiho bekstvo za odmor pretvorilo se u noćnu moru i dok su sestre preživele, pitanja nisu prestajala. Sada, kroz jeziva svedočenja, previđene dokaze i uznemirujuće praznine u zvaničnoj priči, otkriveno ono što nikada nije u potpunosti objašnjeno, ali ostaje pitanje zašto su neki odgovori možda namerno ostavljeni u mraku.
Sestre preživele smrtonosni božićni napad u kolibi u Juti
Kada je porodica Tide krenula da provede snežni Božić u svojoj udaljenoj porodičnoj kolibi, nisu imali pojma šta će putovanje doneti. Dve sestre koje prežive mučnu invaziju na kuću dele zastrašujuću priču u svom prvom dužem intervjuu koji vam prenosimo u celosti:
Line Tide: Moja porodica poseduje prelepu kolibu u Oukliju, Juta. Zvuk reke, konji koji su dole na pašnjaku, ptice - to je za mene apsolutni raj na zemlji. Moja mama mu je dala ime: „Tidein mir“, zbog spokoja i mira.
Triš Tide: Brvnara je bila sjajno mesto za odlazak. Kao malo dete, volela sam da idem tamo, dovodeći tetke i stričeve i rođake. Brvnara je bila udaljena oko dve i po milje od puta. A mora se do nje voziti motornim sankama tokom zime. To je bio beg od sveta za našu porodicu.
Triš Tide: Bila je zima 1990. godine.
Line Tide: Imala sam 20 godina. A moja mlađa sestra je imala 16.
Triš Tide: Bio je Božić. Idemo na praznike.
Triš Tide: Okolo nje je velika božićna jelka sa puno poklona.
Line Tide: Moja mama je čak okačila naše božićne čarape ispod kamina, spremne za dolazak Deda Mraza.
„Tiedin mir“ razbijen
Tri dana pre Božića, naša porodica je morala da završi kupovinu za Božić i da se vrati u porodičnu kolibu. Mama, baka i ja smo stigle u kolibu — prve. Ruke su mi se smrzavale, te godine je bila jako hladna zima. Zamolila sam mamu da požuri i otključa vrata. Morala sam da utrčim unutra i da malo potopim ruke u vodu i odmah bih se vratila da joj pomognem.
Stigla sam do vrha stepenica i videla sam sivi bljesak iza frižidera. I prva pomisao koja mi je pala na pamet bila je: „Oh, rođak je već ovde“ i htela sam da iskočim i kažem bu! Međutim nije bilo tako.
Iza frižidera je izašao čovek sa kovrdžavom glavom u sivoj dukserici sa pištoljem uperenim u mene. Pretpostavila sam da će samo želeti da nas opljačka. I da krene svojim putem.
Čim je moja mama stigla do vrha stepenica, iz zadnje spavaće sobe, još jedan pljačkaš sa zaista debelim naočarima, poput flaše koka-kole, usmerio je pištolj na moju majku.
Moja mama im je govorila: „Šta želite? Zašto ste ovde? Daću vam bilo šta.“Nekoliko sekundi nakon što je to rekla, počela je pucnjava, eksplozija, eksplozija. Samo sam videla kako moja mama pada. Okrenula sam se u tom trenutku. I pogledala preko ramena ka baki. I videla sam je kako je upucana u glavu i krv prska svuda, čula sam je kako se bori za dah.
A onda je nastala samo mrtva tišina. Bila sam prilično sigurna da su mrtvi.
Moje misli su bile usmerene ka saznanju da će za nekoliko minuta moj tata i sestra doći.
Sećam se da sam čula motorne sanke kako dolaze u daljini. I srce mi je potonulo u stomak. Znajući da su to bili moji tata i sestra.
Line Tide: Osećalo se kao usporeni snimak i ubrzani, sve odjednom. Sećam se vriskova i bake koja je pala sa stolice. I moje mame koja se ispružila preko grudi: „Upucana sam.“
Još jedna pucnjava i zapaljena koliba
Počela sam da razmišljam, da planiram unapred. Znala sam gde je auto. I znala sam da je moj tata ostavio ključeve od kola ispod prostirke. Znala sam da ako izvučemo ove ljude iz kolibe i uđemo u auto, moj tata i moja sestra će biti bezbedni.
Kako se buka motornih sanki približavala, čovek u sivoj dukserici me je zgrabio otpozadi. Oko vrata. Prislonio mi je pištolj na leđa.
Triš Tide: Tata i ja smo stigli do kolibe. Čim smo sišli sa motornih sanki, čovek je iskočio iz garaže sa punom skijaškom maskom i pištoljem i zahtevao da odmah uđemo unutra.
„Ne mrdaj, ne mrdaj. Ne mrdaj, ne radi ništa.“
Tata je mogao da vidi suze u mojim očima. I to je bila neizgovorena komunikacija. I znao je, u tom trenutku, da se mami i baki desilo nešto strašno.
Muškarci su pitali mog tatu da li ima novca. Posegnuo je u džepove i izvukao ono što je imao. I bacio to na zemlju.
Čoveku sa naočarima poput flaše koka-kole je drugi naredio da puca u mog tatu. Povukao je okidač. Čula sam to. I odbio je da puca.
Triš Tide: Onda je drugi čovek koji je držao moju sestru izvukao pištolj, usmerio ga u mog tatu i povukao obarač. Jednom, klik, nema pucnjave. Dvaput, klik, nema pucnjave. A onda, treći, ta eksplozija je bila - bila je tako blizu, mogla sam da je osetim.
Line Tide: Nisam imala nikakve sumnje da je mrtav. Baš kao mama i baka. Bila sam prestravljena pri pomisli da trauma neće prestati. Nastavljala se. Nije mi imalo nikakvog smisla. Nisam imala pojma šta se dešava ili zašto.
Ovi muškarci koji su bili u kolibi. Znala sam da su tamo već neko vreme. Bilo je hrane koja je pojedena, bilo je otvorenih božićnih poklona, nije bilo samo to što smo ušli i uplašili ih. Oni su zapravo čekali da se naša porodica vrati kući. Njihov plan je bio da unište dokaze, da ih spale do temelja.
Triš Tide: Odmah su se zauzeli radom.
Line Tide: Sipali su benzin svuda i zapalili kolibu. Sećam se da sam čula kako se aktiviraju detektori dima dok je vatra već plamtela u kolibi.
Triš Tide: Postojao je osećaj hitnosti da se izađe odatle. Počeli su da nam govore da moramo da požurimo, natovarimo motorne sanke i odemo odavde. Imala sam taj osećaj u sebi da moramo da slušamo i radimo ono što kažu dok ne dođe trenutak kada Line i ja možemo da pobegnemo.
Line Tide: Moja sestra i ja smo izvezle ove užasne ljude na motornim sankama iz kabine. Vozila sam jednog čoveka iza sebe, a moja sestra je vozila drugog čoveka iza sebe.
Triš Tide: Imala sam sve vrste različitih planova — kako da uništim motorne sanke, kako da ga bacim na drvo, kako da ga se rešim. Ali sve o čemu sam mogla da razmišljam je da nisam mogla da ostavim sestru.
Line Tide: Sećam se da sam želela da ostanem dovoljno blizu da i dalje mogu da vidim svoju sestru, da osećam sigurnost, znajući da je ona još uvek tamo.
Triš Tide: Nije bilo nikoga da nam pomogne. Nije bilo gde da idemo. Bile smo usred planina na motornim sankama.
Line Tide: Uputile smo se ka glavnoj kapiji. I videle mog ujaka Rendija.
Rendi Zorn | Ujak: Video sam motorne sanke kako se penju stazom, dve motorne sanke, i pomislio sam: „Vidi, evo mojih nećaka! ... Znao sam da su to devojke sa dve osobe pozadi. I pomislio sam, vau! Imaju momke!“
Otišao sam tamo i pokušao da ih pozdravim i da im se javim. I mahnuo sam rukama tamo i samo su prošli pored mene i ja sam pomislila hmm, to je čudno, to nisu moje nećake. One mi to ne rade.
Triš Tide: Videla sam svog ujaka. Moj ujak se zaustavio i mahnuo nam je, samo smo ga pogledale i okrenule se. A muškarci su rekli: „Ko je to bio?“ „Neko ko mora da živi ovde gore i da je fin.“
Znala sam da mu je život u opasnosti. Znala sam da bi ga ubili ako bi ovi ljudi znali da je Rendi naš ujak.
Triš Tide: Bile smo gore u planinama, nikoga nije bilo u blizini. Bile su samo moja sestra i ja i dva muškarca koji su bili opasni i imali su pištolj. Bio je to osećaj potpune ranjivosti.
Kada smo stigli do porodičnog auta, imali su dva pištolja; svaki od njih je imao pištolj. Tamnokosi čovek je napunio pištolj u prtljažniku. I dok je punio pištolj u prtljažniku, otvorio je jaknu i imao je nož. Pogledao me je i rekao: „Ne brini, jednako sam dobar sa nožem kao i sa pištoljem.“
Rendi Zorn | Ujak: A onda sam video Linkoln kako izlazi preko ulice i pomislio sam: „Pa evo ih opet.“ Prilazio sam autu dok su izlazili. I videli su me, zapravo sam gledao pozadi, i ja mislim da sam video Line pozadi. I ponovo sam mahnuo rukama. Vikao sam: „Stoj!“
Line Tide: Znala sam da ako bismo pozvali ili molili za pomoć ili se ponašali kao da poznajemo Rendija, i Rendi bi bio upucan. Zato je mahao rukama, a moja sestra i ja smo se samo pravile da ne znamo ko je on.
Rendi Zorn: Auto je upravo prošao pored mene, znao sam da nešto nije u redu. Mislim da nije prošlo ni minut, video sam još jednu motornu sanku kako dolazi sa nekom osobom na njoj. I gledam i gledam i kažem: „Nema kaput.“ Znate, nema rukavice, nema kacigu... kažem: „Ko je ovo?“ Kažem: „O Bože, to je moj brat.“ Rolf.
A njegovo lice je ogromno i puno krvi i samo — samo veliko. Oči otečene, zatvorene, bio je u stvarno lošem stanju. I kaže: „Upucan sam. Moja žena je ubijena, a ćerke su mi kidnapovane.“
Krećem niz kanjon što sam brže mogao. U panici sam, Rolf je pozadi pun krvi, leži na zadnjem sedištu.
Pre dvadeset godina, mobilni signal uopšte nije radio tamo gore u tom kanjonu. I ja sam stalno pokušavao i pokušavao i pokušavao. ... dve stvari su mi na pameti: spasiti devojke, uvesti brata na spasilački let.
Prilazim zadnjem sedištu Linkolna, znam da su devojke kidnapovane. Znam da momci imaju oružje, razmišljam: „Šta da radim?“ Da li da ih izbacim sa puta?
I moj mobilni se oglasio. Dobio sam 911 na mobilni, ona kaže, „Recite mi u kom pravcu idu. Imamo policiju; imamo ljude u tom području.“ Kažem, „Pa, skreću na put. Idu prema Kamusu.“
Kažem, „Treba mi - helikopter“, i telefon se ugasio. Ušao sam u benzinsku pumpu, otišao do telefonske govornice i ponovo dobio 911 - ponovo na telefon. I ja kažem: „Momci, treba mi helikopter ODMAH.“
Triš Tide: Primetili smo kako nas prolazi policijski auto, okrenuli su se i počeli da nas prate. Obojica su počeli da paniče. Sećam se da sam pogledala, brzinomer je išao preko 90 milja na sat.
Skrenuli smo desno dole prema kanjonu i prešli još oko kilometar, a onda smo pali - auto je pao sa - nasipa.
Sećam se da sam pogledala gore jer je auto bio pod uglom i primetila da je ceo put iznad nas, kojim smo se spustili, bio pun - možda nekoliko policajaca, ali uglavnom ljudi u običnoj odeći koji su se spuštali sa pištoljima, sačmaricama i puškama na nas. I - samo se sećam koliko sam bila zapanjena što je toliko ljudi bilo tamo tako brzo.
Line Tide: Bili su policajci koji su usmeravali oružje na mene. A moja mlađa sestra kaže: „Ne, ne, to je moja sestra.“ I ne mislim da su dobili informaciju da su u autu uopšte bili taoci.
Triš Tide: Posegnula sam za sestrinom rukom, zgrabila je za ruku i rekla: „Sagni se!“
Line Tide: Obe smo se sagnule, molile smo se i samo stiskale jedna drugoj ruku.
Oduvek smo imale vezu, čak i kao mala deca. Posebnu vezu. Gde smo emocionalno mogle da osetimo jedna drugu. Ona mi je uvek bila velika uteha.
Džo Ofert | Glavni istražitelj: Osumnjičeni su izvedeni iz vozila, a zatim su ih obezbedili policajci koji su stigli na mesto događaja.
Ovi momci su očigledno kukavice, sve dok su imali potpunu kontrolu nad situacijom upotrebom straha i sile, onda su nastavili da funkcionišu. Kada je ta kontrola nestala, tada, oni su se predali vlastima.
Line Tide: Muškarci su bili na kolenima sa rukama iza vrata. A policajci su, znate, vikali na njih da se predaju: „Sagni se, sagni se“ i predajte se. Počela sam da vičem na policiju da ih ubiju. Rekla sam: „Ubijte ih. Upravo su ubili moju mamu, mog tatu i moju baku. Ubijte ih, pucajte u njih sada. Ubijte ih.“
Triš Tide: Sećam se osećaja da nisam nužno bezbedna, ali sam preživela. Više nismo bili u pritvoru te dvojice zlih ljudi.
Rendi Zorn: Helikopter se pojavio prilično brzo zapravo i izvukli su Rolfa iz zadnjeg sedišta mog Blejzera i odveli su ga na negu i bio je u prilično lošem stanju, kritičnom stanju i kada je poleteo, samo sam se molio da preživi.
Triš Tide: Ne mogu da zamislim šta je moralo da prolazi kroz tatinu glavu nakon što je bio upucan, a zatim ponovo upucan. I on leži tamo, pravi se mrtav. Trudi se da diše što je moguće pliće.
Kasnije sam saznala da je tata zapravo bio poliven benzinom i sam se zapalio. I morao je da utrči pod tuš i skine snežno odelo dok je goreo.
Imajući snagu da se popne na tu motornu sanku i spusti se niz planinu da bi spasao mene i moju sestru, koliko je krvi izgubio, nije mogao da vidi, spuštajući se niz planinu na niskim temperaturama. Čitav moj tata je bio moj heroj. I to je samo stavilo uzvičnik na to.
Line Tide: Moj tata je bio najneverovatniji heroj koga sam ikada poznavala. Prelepe, ljubazne plave oči. On, bio je izuzetno ljubazan i velikodušan u svakom pogledu.
Džo Ofert: Najveća briga u ovom konkretnom slučaju je spasavanje svakoga kome je potrebna pomoć. Drugo, jeste sačuvati dokaze na mestu zločina. Jedan od najznačajnijih dokaza bila je video kamera. Unutar video kamere bila je video kaseta. Nismo imali pojma šta bi moglo biti snimljeno na njoj. Dakle, u nekoliko trenutaka u tom filmu, govorio sam: „O, Bože moj, o, Bože moj.“
Osumnjičeni snimljeni na traci
Bred Vajld | Zamenik patrole: Znate, imao sam stotine mesta zločina kasnije, ali i dalje se nalazim na tom mestu. Još uvek mi je veoma živopisno, verovatno kada sam se udaljio oko 3 metra od vrata,osetio sam slab miris, bilo je kao spaljena kosa i možda spaljena tkanina, kao, odeća koja gori.Kada sam ušao u garažu, bila je možda lokva krvi od 30-45 centimetara koja je bila sveža. Kada sam počeo da se penjem stepenicama mogao sam da vidim rupe u zidovima, rupe od metaka koje su se protezale od jednog zida preko stepenica do drugog zida.
Na zidu je bio mrlja krvi. Izgledalo je kao krvava ruka koja je obrisala na zidu, skoro je izgledalo kao mini-ratna zona.
Bila su dva tela, proverio sam puls, ali sam u svom umu znao da su preminuli.
Zapravo sam ušao u dim pre nego što sam zaista shvatio da gornji sprat te kolibe gori. Onda smo se usmerili na zaštitu imovine žrtve jer smo mislili da će koliba izgoreti. Na vrhu stočića za kafu bila je video kamera i neke kasete.
Line Tide: Bila je dvostruka sahrana za moju majku i baku. Moja baka se zove Bet Tidvel Pots. Moja majka se zove Kej Tidvel Tide. Sećam se toliko ljudi i porodice koji su došli da nas vole i pomognu nam da osetimo njihovu ljubav i podršku.
Triš Tide: Moja tetka Klaudija je bila starija sestra moje mame i kada je mama preminula, tetka Klaudija je intervenisala, dajući nam do znanja da je tu. I to nam je svima dalo osećaj da nismo sami.
Klaudija Tidvel Nelson | Tetka: Želela sam da budem tamo koliko god sam mogla jer im je bila potrebna podrška. Ovo je bila užasno traumatična stvar za njih. A mi smo bile ono što im je ostalo.
Triš Tide: Baka je imala mnogo energije. Bila je puna života.
Line Tide: Bila je veoma zabavna i živahna, energična, srećna baka. Davala bi mi trajne frizure. U kosi. I pravila je kovrdžavu.
Sećam se da je mama zvala jasike „tresećim drvećem“. Volela je zvuk koji je treseća jasika proizvodila na vetru... to je bila jedna od njenih najlepših uspomena. ... a i moja je.
Klaudija Tidvel Nelson: Moja sestra je bila jedna od najposvećenijih majki koje sam ikada poznavala. Odrekla bi se svega za svoju decu, bila je jake volje i oni su bili jake volje. I, znate, taj odnos nije bez sukoba. Ali uvek su to rešili
Triš Tide: Jutro zločina. Sećam se da sam se okrenula i prišla da zagrlim majku. I ona i ja smo se malo posvađale ranije tog jutra oko nečeg glupog. Ona i ja smo se pogledale mislim, sa 16 godina - samo sam se okrenula. Nisam htela da je zagrlim. I okrenula sam se i otišla u drugom smeru. I to je poslednji put da sam videla mamu živu.
Džo Ofert | Glavni istražitelj: Recite mi koje je vaše opravdanje za oduzimanje ovih života i za to što radite ovo ovim ljudima koje čak ni ne poznajete.
Kada sam gledao video snimak koji je snimljen sa mesta zločina očekivao sam da vidim slike porodice kako razgovara, igra igre, radi ono što porodični ljudi rade. Ali ispostavilo se da su tu bila dva osumnjičena. Otvarali su porodične božićne poklone.
Line Tide: Sećam se da sam razmišljala o čistoj zlobi i mržnji koju ovi ljudi moraju imati u svojim srcima. Kakvi bezosećajni kreteni. Zašto biste ovo uradili našoj porodici?
Džo Ofert: Dva muškarca su bila u ranim do srednjim dvadesetim godinama, obojica su proveli vreme u državnom zatvoru u Juti.
Von Tejlor je ranije bio osuđivan za tešku provalu. ... Koliko ja razumem jeste da je bio normalno dete, iz veoma normalne i pristojne porodice. Ali da je u nekom trenutku došao u sukob sa zakonom.
Nisam upoznat sa nasilnom istorijom gospodina Edvarda Delija. On je bio osuđen za podmetanje požara.
Pušteni su iz zatvora u prihvatilište. Navodno im je data mogućnost da izađu i potraže posao u tom trenutku su jednostavno pobegli.
Triš Tide: Kasnije sam saznala da su ovi muškarci stopirali do tamo i izabrali to područje jer je jedan od njih imao porodicu koja je imala kolibu u tom kraju. Opljačkali su nekoliko koliba i na kraju došli do naše kolibe jer su znali da smo tamo. Želeli su da pronađu vozilo i da napuste zemlju. Čekali su nas celu noć da se vratimo.
Džo Ofert: Ovo nekima može izgledati kao slučaj koji se lako rešava. Ali sa sa stanovišta istražitelja bilo je veoma komplikovano i veoma složeno.
Naravno, nije kriminalistička priča nema sumnje ko je počinio zločine. Ali biti u stanju da utvrdi koje je krivično delo počinio svaki osumnjičeni – to je bio izazov.
Dva ubice, dva ishoda. Da li je pravda zadovoljena?
Line Tide: Fon Tejlor i Ed Deli su u velikoj meri svaki od njih učestvovali u ubistvu moje mame i bake. Ne osećam da je jedan čovek na bilo koji način, oblik ili formu bio odgovorniji.
Tomas Brunker | Pomoćnik državnog tužioca: Optuženi su za ubistva, otmicu sa teškim uslovima, paljevine, poteru velikom brzinom. Ne sećam se tačnog broja, ali pored ubistava bilo je oko osam do deset krivičnih dela i nekih prekršaja.
Triš Tide: Želela sam da obojica budu osuđeni na smrtnu kaznu. Želim da obojica znaju da će umreti.
Tomas Brunker: Otprilike pet meseci nakon ovih zločina, fon Tejlor se izjasnio krivim po dve tačke optužnice za ubistvo sa teškim ishodom, a država je odustala od svih ostalih optužbi protiv njega u zamenu za to priznanje krivice.
Line Tide: Verujem da se Tejlor izjasnio krivim za svoj zločin jer je protiv njega bilo toliko hladnih dokaza da je to sve što je mogao da prizna jeste da je kriv. Tejlor je bio zao čovek. Nije imao nikakvog kajanja. Nikakvog poštovanja prema životu. Moglo se to videti u njegovim očima; moglo se to videti na njegovom licu. Od trenutka kada smo ga videli do poslednjeg puta kada smo ga videli na sudu, samo je imao tu auru besa i nikakvog kajanja oko sebe.
Tomas Brunker: Tejlor se odlučio da mu se presudi pred porotom umesto pred sudijom. ... porota ga je osudila na smrtnu kaznu za oba ubistva. Dakle, ima dve smrtne kazne.
Line Tide: Osetila sam olakšanje što će Tejlor biti pogubljen zbog svog zločina. Pravda je zadovoljena.
Džo Ofert: Kratko vreme nakon toga, nekoliko nedelja, verujem, onda je gospodin Deli otišao na suđenje, bili smo podjednako spremni, ako ne možda čak i malo spremniji, da uđemo u suđenje Deliju kao što smo bili sa suđenjem fon Tejloru.
Line Tide: Osećala sam veliki teret. Osećala sam se kao da praktično žele da vidim metke kako izlaze iz oružja, da očekuju da usmerim tačno oružje u pravcu svakog metka i gde je pogodio u svakom trenutku.
Hmmm, zapravo sam upravo doživela čitavu epifaniju novih misli o tome, da ne mislim da je bilo korisno za žrtvu da mora da stavi oružje kojim je gledala kako joj ubijaju porodicu, čak i da ga dodirne. Koja je poenta? Oružje je već bilo na stolu, zašto bih ga ja morala dodirnuti?
Triš Tide: Ti tragovi su mi pomalo zamagljeni. Imala sam 16 godina i želela sam da se vratim i živim taj život koji sam volela, a ne da stalno ponovo proživljavam noćnu moru.
Delijev advokat je tvrdio da on nije počinio ništa od pucnjave. Ovi ljudi su bili krivi. Počinili su zločin, morali su biti kažnjeni i morali smo da krenemo dalje.
Džo Ofert: Line i Triš Tide — bili su odlični svedoci, bili su veoma sigurni u stvari koje su videli i veoma artikulisani, sposobni da ispričaju ove veoma, veoma senzacionalne stvari i to na neemotivan način, izuzetno vredni svedoci. Ali imali smo još jednog preživelog u slučaju. Gospodin Tide je preživeo napad, neverovatan momak.
Triš Tide: Sećam se da sam posmatrala Delijev izraz lica kada je ušao da vidi mog oca. I bilo mi je veoma očigledno da nije znao da je moj otac preživeo. A izraz lica je bio jednostavno neprocenjiv, kao da je poražen. Moj tata je preživeo. Pobedili smo.
Džo Ofert: Imao je sreće što su koristili pogrešno oružje kojim su ga upucali. Koristili su sačmu za ptice. Veoma neefikasno. Nisu to znali. Mislim da su mu šanse da je preživeo takav incident verovatno jedna prema 1.000. Bio je neka vrsta keca iz rukava i okupio je tužilaštvo na izvanredan način. Očekivao sam da će Edvard Deli biti osuđen za ubistvo prvog stepena slučaj je bio temeljno istražen, a tužilaštvo je obavilo odličan posao.
Rendi Zorn | Ujak: Čuo sam da je doneta presuda - ubistvo drugog stepena sa doživotnom robijom. I nikada to nisam zaista razumeo. Bio sam pomalo, ne znam, ogorčen. I ne znam kako da ovo objasnim. Nešto nije u redu, kako je moguće da nije osuđen na smrt?
Tomas Brunker: Deli nije osuđen za ubistvo prvog stepena, već za ubistvo drugog stepena i smrtnu kaznu više nije bila opcija kada je ta presuda doneta.
Line Tide: Edvard Deli je dobio presudu za ubistvo drugog stepena umesto za ubistvo prvog stepena, zbog toga što je jedan član porote odlučio da se uzdrži. Osećala sam se kao da su sudovi učinili nepravdu našoj porodici. Osećala sam se kao da je i on zaslužio da bude dobije smrtnu kaznu, baš kao i Tejlor.
Rendi Zorn: Ovo je bilo tako užasno iskustvo za sve ovde da mislim da nismo znali šta da kažemo i smo to zakopali u sebi gde nismo mnogo pričali o tome.
Triš Tide: Prolazila sam kroz periode besa i frustracije i nisam razumela zašto. I u godinama koje su usledile, plakala sam u tišini. Provela sam dobrih 10 godina skrivajući taj bol i potiskujući ga.
Line Tide: Prošla sam kroz pokušaje da pronađem sreću u oblastima gde sreća ne postoji. Prošla sam kroz strah, strah od toga da ću izneti svoje srce, strah od toga da volim nekoga ili da dozvolim nekome da me voli, strah da će me - napustiti.
Verujem da je bilo 2001. godine kada sam dobila pismo od Delija. Razmišljala sam o tome mnogo, mnogo godina i išla bih da mu napišem pismo, ali nikada mi se nije činilo ispravnim.
Opraštanje i isceljenje
Line Tide: Trebalo mi je više od devet godina da odgovorim na Delijevo pismo.
Čuvala sam pismo i ponovo ga pročitala verovatno 20, 30 puta. U osnovi sam želela da osetim da li mu je zaista žao. Bila sam veoma oprezna i suzdržana sa svojim osećanjima.
Deli mi je rekao da je izrastao u čoveka, a ne u istog zlog dečaka koji je počinio zločin. Verujem da sam povratila svoju slobodu za sebe tako što sam odlučila da oprostim Deliju. Za mene, oprostiti ne znači zaboraviti.
Ne verujem da Edvard Deli pripada van zatvora. Ali kada sam došla do mesta oproštaja osetila sam ogroman teret, olakšanje sa mojih ramena da pada. Osećala sam se slobodno.
Natan Kouts | Linin muž: Line je savršenstvo sa manjkavostima. Ona je moja najbolja prijateljica. Ona mi je sve, postoji nešto u njenim očima što je jednostavno, kao da je čisto. I ona je manjkava kao i svi mi ostali. Ali ona ima ovu nevinost koja je i dalje tu - koju jednostavno volim.
Line Tide: Natan mi je promenio život otvorivši svoje srce i podelivši svoje pravo ja i dajući mi slobodu da učinim isto. Imam četvoro dece i petoro prelepe pastorčadi. I jednostavno osećam da je to lep početak novog početka. Za mene biti preživela - postao je lep dar. Verujem da to mogu da podelim sa drugima.
Nakon što je koliba izgorela otišli smo i obnovili je i učinili je još boljom nego što je bila pre. Sećam se svog tate. Često mi je to govorio. Rekao bi: „Line, znam da grom udara.“ On kaže: „Ali grom nikada ne udara dva puta na isto mesto.“ I ja bih u tome pronašla veliki mir. Ponekad, ako bih ikada imala strah samo bih čula tatu kako kaže: „Line... Bićeš bezbedna.“
Triš Tide: Fantastično je, volimo tamo. Zapravo idemo gore i uživamo sa porodicom i prijateljima. I igramo se i opuštamo se. Povezujemo se. Porodične igre. Neće nam oduzeti stvari koje volimo i u kojima uživamo u našem životu. Odveli su nam mamu, odveli su nam baku. Ali tu se sve završava.
Line Tide: Brvnara je magična. Brvnara — leči.
Triš Tide: Kada je mom ocu dijagnostikovan rak, cela naša porodica se okupila. I tih poslednjih šest do osam nedelja njegovog života bilo je apsolutno neverovatno.
Natan Kouts: Povukao me je na stranu. Proveo je oko sat, sat i po sam sa mnom. Verovatno mi je dao jedan od najvećih komplimenata koje sam ikada dobio u životu. Što je znao da će Line biti dobro. I što može da ode — jer je znao da ću se ja brinuti o njoj.
Triš Tide: Kada je moj otac preminuo, bilo je veoma mirno. Imala sam privilegiju da budem pored njega dok je — izdahnuo je poslednji put. I njegov duh me nikada nije napustio. Kad god mi je potreban tata, on je tu. Dolazi u nekim od najjedinstvenijih i najposebnijih trenutaka. Još uvek osećam da je moj otac tu.
Imam dve prelepe devojčice. I kada ih pogledam u oči, vidim i majku i oca, i sve što je puno ljubavi i čisto. Imam sjajan život. Volim svoj život sada i ne bih rekla da me incident iz 1990. godine definiše. Ali bih rekla da mi je pomogao da postanem ono što sam danas.
Klaudija Tidvel Nelson | Tetka: Mislim da bi moja sestra bila apsolutno oduševljena kada bi pogledala dole i videla isceljenje kroz koje su Line i Triš prošle. I šta su uradile sa svojim životima.
Line Tide: Veoma sam ubeđena da me je ovo iskustvo promenilo kao osobu. Biram da je to deo onoga što jesam. To je moja životna priča.
Triš Tide: Ono što smo zajedno doživele... stvorilo je vezu koju očigledno ne bih mogla imati ni sa kim drugim. ... I drago mi je što smo bile tamo zajedno. Ne bih mogla tražiti više.