Iako pravoslavni Božić prema julijanskom kalendaru pada 7. januara, u našem narodu se od davnina prepliću običaji i verovanja vezana i za 25. decembar – katolični Božić. Mnogi kažu da su se ti običaji javili jer se nekada u mešovitim sredinama živelo složno, pa su praznični dani imali posebno, svečano značenje za ceo kraj – bez obzira na crkvenu pripadnost. Tako su se vremenom razvila i narodna verovanja da ono što čovek uradi do ponoći na ovaj dan može da utiče na sreću, zdravlje i blagostanje u narednoj godini.
Naravno, reč je o tradicionalnim običajima i usmenom predanju koje se prenosilo s kolena na koleno, a ne o crkvenom pravilu. Ipak, mnogi ih i danas rado poštuju – kao lepu simboliku nade, zajedništva i dobrih želja.
1. Kuća treba da bude čista i uredna
Jedno od najrasprostranjenijih narodnih verovanja kaže da bi do ponoći na katolični Božić dom trebalo da bude očišćen i doveden u red. Smatralo se da tako čovek simbolično “iznosi” stare brige i otvara prostor za nove, dobre stvari. Posebno se pazilo da sto bude uredno postavljen, jer je on oduvek bio centar porodičnog života.
2. Na trpezi treba da bude barem nešto domaće
Nekada se verovalo da je dobro da na stolu bude barem neki skroman, domaći zalogaj – hleb, pogača, med, voće ili orasi. Nije bila važna raskoš, već poruka zahvalnosti za ono što se ima. Mnogi su verovali da takva simbolika priziva blagostanje u kuću tokom cele godine.
3. Lepo je izgovoriti molitvu ili tihu želju
Po starom običaju, veče na Božić je bilo vreme za mir, tišinu i molitvu. Oni koji nisu bili strogo religiozni, verovali su da makar treba pomisliti neku lepu želju i zahvaliti se na onome što imaju. Smatralo se da se želje izrečene na ovaj dan „posebno slušaju“.
4. Nema svađe i ružne reči
Narodno pravilo bilo je jasno – na Božić je zabranjeno svađati se, raspravljati i izgovarati teške reči. Verovalo se da će onaj ko se tog dana posvađa, nositi nemir tokom cele godine. Zato su se ljudi trudili da budu smireni i pažljivi, a porodice su se okupljale u toploj i prijateljskoj atmosferi.
5. Pomaže se drugima – makar sitnicom
Posebno se cenio svaki gest dobrote. Bilo je uobičajeno da se nekome pokloni hrana, odnese kolač, započne razgovor sa komšijom s kojim se dugo nije pričalo. Po narodnom verovanju, dobro delo učinjeno na Božić vraća se višestruko.
6. Sveće i svetlost kao simbol nade
U nekim krajevima verovalo se da je dobro upaliti sveću uveče, kao simbol svetlosti i novog početka. Plamen je predstavljao mir, nadu i blagoslov za dom.
7. Veče je rezervisano za porodicu
Kao i na pravoslavni Božić, porodica je uvek bila u centru praznika. Smatralo se da onaj ko ovaj dan provede u miru sa najbližima obezbeđuje sebi složnu i srećnu godinu.
Važno je naglasiti da ovi običaji nemaju status crkvenog pravila, već pripadaju narodnoj tradiciji i urezuju se u sećanja kao deo kulturnog nasleđa. Oni najviše govore o jednoj univerzalnoj poruci: dobrota, mir, zahvalnost i porodična sloga uvek su bili i ostali najvažnije vrednosti.
Zato, bez obzira na kalendar, veru ili običaj, duh Božića svodi se na isto – poželimo jedni drugima dobro i trudimo se da ga živimo svakoga dana.