Izgleda kao da je svet odavno doneo presudu: lepe pobeđuju. Šminka, estetski zahvati, teretana, pravi uglovi i dobro svetlo – i scena je spremna. Međutim, istina je znatno složenija. Što je muškarac stariji i zreliji, to je manja verovatnoća da će nasesti na taj sjajni, ali često prazni spektakl.Pogotovo ako ima zdrav razum, a ne samo hormone koji reaguju na prvi impuls.
Postoji jedna ženska osobina koja ne samo da privlači – ona se urezuje. Ne na nedelju dana, ne za kratki zanos zaljubljenosti, već mnogo dublje. Upravo tim ženama se ljudi vraćaju. Sa njima grade dom, vode duge razgovore o knjigama i životu, dele tišinu u kuhinji bez nelagode i nikada se ne osećaju usamljeno. I ne, ne govorim o izgledu, kulinarskim veštinama, pa čak ni o inteligenciji – iako je sve to svakako bonus.
Reč je o sposobnosti istinske komunikacije.
To nije moderna veština sa spiska ličnih kvaliteta. Ne uči se na radionicama samopomoći niti se stiče preko noći. To je gotovo nestajuća umetnost – biti prisutan, biti pažljiv, umeti slušati sa namerom da razumeš, a ne da odgovoriš. Umesto monologa, umeti graditi dijalog. Umesto ispitivanja – razmenu.
"Većina ljudi ne sluša da bi razumela. Sluša da bi odgovorila", rekao je Stiven Kovi.
U toj rečenici leži suština problema. U svetu u kom svi govore, a retko ko zaista sluša, sposobnost da nekome poklonite punu pažnju deluje kao luksuz. Ako ste vi ta žena – smatrajte se retkošću. Ne zato što ste savršeni, već zato što u vama postoji nešto živo, toplo i iskreno.
Inteligentan muškarac nije nužno profesor sa sedom bradom niti genije za računarom. To je muškarac koji ume da oseti, analizira i vidi ispod površine. Takav se brzo umara od dramatike, igrica i neizgovorenih poruka. Ne želi da živi u režimu stalnog pogađanja tuđih misli i raspoloženja. On želi jasnoću. Želi da razume – i da bude shvaćen. Zato ga ne privlače žene koje glume večitu enigmu i uvređeno ćute ako ih niko "ne pročita".
"Prava intimnost počinje tamo gde se maske skidaju, a počinje iskren razgovor." – Karl Jung
Ali u praksi se često dešava suprotno. Žena trpi. Isprva ćuti. Zatim ćuti sa suzama u očima. Onda dolaze prigovori, povišeni tonovi i rečenice poput: "Deset puta sam ti nagovestila!" ili "Pa valjda ti je bilo jasno!" Nažalost, ne razume svaki muškarac jezik pasivne agresije, tišine i pogleda.
I to ne zato što su muškarci bezosećajni. To je jednostavno ljudski: ako vam nešto ne prija – recite to. Bez ultimatuma. Bez eksplozija besa. Samo rečima. A da, to zahteva hrabrost.
Paradoks je u tome što je upravo smiren, iskren razgovor najteži korak. Jer znači priznati sopstvena osećanja, priznati da nešto boli ili ne funkcioniše. A to nas čini ranjivima. Ipak, ta ranjivost nije slabost – ona je znak zrelosti. Mnogo veći od večitog osmeha i stalnog pristajanja na kompromise na sopstvenu štetu.
Neki će reći: "Zar je sve samo u komunikaciji?" Nije "samo". U njoj je odgovornost, samosvest, poštovanje sebe i onoga preko puta.
"Lako je govoriti, ali je teže govoriti o suštini nego ćutati", rekao je Emerson.
U odnosima je to posebno tačno. Jer govoriti ne znači optuživati. Slušati ne znači slagati se. Ali pokušati da razumete – to je ono što zaista povezuje.
Zanimljivo je da upravo žene koje umeju da govore bez pritiska i slušaju bez osuđivanja postaju oslonac. Ne sidro koje sputava, već oslonac koji daje sigurnost. Sa njima ne morate da se pravdate, dokazujete ili nadmudrujete. Ne morate da nagađate gde je pošlo po zlu. Možete jednostavno da pitate – i dobijete odgovor. Smireno. Bez drame. Bez pasivne agresije. Ljudski.
I ne, to ne znači biti večito strpljiva i nasmejana. Ne znači biti "zgodna za sve". Znači biti iskrena. Ako vas nešto nervira – recite. Bez svađe. Ako vas nešto brine – podelite. Ako vam se nešto sviđa – izrazite to. Takva žena ne teži savršenstvu. Ona bira zdrav odnos. Jednakost. Partnerstvo.
"Žena koja ume iskreno da govori i sluša bez osuđivanja je blago koje muškarac pamti ceo život." – Erih From
A muškarci to osećaju. Naročito oni koji su se umorili od igara. Oni koji znaju da je lepota dragocena, ali da je nemoguće živeti u njoj ako iza nje stoje praznina ili konstantan nemir. Oni razumeju da se poverenje ne gradi velikim obećanjima, već svakodnevnim, jednostavnim dijalogom. U onom trenutku kada uveče ležite pored nekoga i znate da ćete biti saslušani, a ne osuđeni ili ignorisani.
Najlepše od svega je to što je ova veština dostupna svima. Ne zahteva diplome, titule ni kurseve. Počinje iskrenošću i spremnošću da se izađe iz nametnutih uloga. Jer komunikacija nije "ženska snaga" ili "muška slabost" – ona je način postojanja, ljubavi i prisutnosti.
I još nešto: komunikacija nije samo u rečima. Ona je u pauzama, u tonu glasa, u pogledu. U sposobnosti da budete tu, u trenutku. Često se ne rađa u vežbi, već u tišini – onda kada imate hrabrosti da ne pobegnete.
Da, biti shvaćen je teže nego biti lep. Ali je i neuporedivo dublje. Jer to je ono čega se ljudi drže. Ne savršene slike, već osobe pored koje mogu biti ono što jesu. A to je retkost. I to je prava snaga.