Jurij Aleksejevič Gagarin, prvi čovek koji je letio u svemir, poginuo je 27. marta 1968. godine u avionskoj nesreći dok je pilotirao MiG‑15UTI tokom rutinskog trening leta iz vojne baze Škalovski kod Moskve. Sa njim je bio i instruktor letenja Vladimir Serjogin, i obojica su izgubila život pao avion.
Zvanična istraga koju je vodila komisija sastavljena od više podkomisija (uključujući i medicinsku) utvrdila je da je nesreća dešavanje bez jasnog tehničkog kvara na avionu. Analiza kabinskog sata i Gagarinove ruke pokazala je da je sudbina aviona odlučena oko 10:31, oko minut posle poslednjeg radijskog kontakta. Komitet nije našao tragove hemijskih supstanci u krvi pilota, niti neku mehaničku grešku u letelici.
Oficijelna verzija, iznenadna promena uslova u vazduhu
Prema zvanično deklasifikovanom izvještaju iz 2011., koji je na kraju skinut sa oznake tajnosti, prvobitno je zaključeno da su Gagarin i Serjogin izveli naglu manevru zbog neočekivanih promena u vazdušnim uslovima. Ta promena proizvela je nagli zavoj (spin) iz koga pilot nije mogao da izvuče avion na vreme, što je rezultiralo padom. Komisija nije tačno navela da li je bilo drugih faktora poput drugog aviona ili meteoroloških aparata, ali je odbacila tehničku grešku kao osnovni uzrok.
Druga istraga sprovedena od strane KGB‑a, čiji je izveštaj deklasifikovan 2003., ukazala je da su akcije osoblja vazduhoplovne baze možda doprinele nesreći — na primer, davanje zastarelih vremenskih podataka i greške u pripremi leta.
Wikipedia
Alternativne rekonstrukcije, sudar sa drugim avionom
Jedna od najčešće citiranih rekonstrukcija nesreće dolazi od ruskog kosmonauta Alekseja Leonova, koji je bio član državne komisije za istragu. On je tvrdio da je pravi uzrok sudar sa drugim avionom — Su‑15 (ili sličan tip) — koji je leteo previše blizu Gagarinovog MiG‑a i izazvao vrtlog turbulencije (wake turbulence) koji je bacio MiG u neuzimačku rotaciju iz koje su piloti izgubili kontrolu. Ovaj model objašnjava nastanak spina neposredno pre pada.
Leonov je u intervjuima opisivao da je čuo dva velika zvuka: jedan od aviona koji probija zvučni zid i drugi trenutak pada Gagarinovog aviona. Ipak, ime pilota s druge letelice nikada nije objavljeno, a to je ostalo predmet tajne.
Jutarnji
Teorije i hipoteze, panika, manevar, avionski ventil ili drugi objekat
Pored dospjelih zvaničnih nalaza, različiti istraživači i nezavisni stručnjaci ponudili su i druge mogućnosti, zasnovane na delimičnim dokazima i interpretacijama:
Prema nekim izveštajima, Gagarin je možda reagovao panično na neočekivanu situaciju u kokpitu — na primer, otvoren ventil ili neki drugi alarm — i to ga je nagnalo na naglu korekciju koja je avion izbacila iz stabilnog leta. Ova hipoteza se pojavila u analizama post festum ali nije zvanično potvrđena.
Prema deklasifikovanim spisima iz rane istrage, komisija je razmatrala da su piloti izvodili manevar da bi izbegli atmosfersku sondu, meteorološki instrument ili čak ulazak u oblačni sloj koji je bio nepredviđen u planu leta.
Zašto je smrt ostala misterija decenijama?
Tokom čitavog perioda Hladnog rata i kasnije, detalji istrage su bili državna tajna, posebno u Sovjetskom Savezu. Sam izvještaj imao je 29 tomova, ali većina nikada nije javno objavljena. To je dovelo do brojnih spekulacija o mogućim zataškavanjima, teorijama zavere i nerazjašnjenim pitanjima o ulozi kontroli leta, vremenskim uslovima i ljudskim faktorima.
Istorijski let u kosmos
Jurij Aleksejevič Gagarin zauvek je ušao u istoriju kada je 12. aprila 1961. lansiran u svemir brodom „Vostok“. U trenutku lansiranja imao je čin poručnika, a već po povratku na Zemlju, nakon 108 minuta orbitalnog leta, preskočio je čin kapetana i unapređen je direktno u čin majora.
Njegov let nije bio samo tehnički podvig – bio je simbol sovjetske moći u svemirskoj trci i potvrda ljudske hrabrosti. Gagarin je postao globalna senzacija i istovremeno primer kako pojedinac može postati simbol cele nacije. Njegova ličnost, šarm i sposobnost da komunicira s ljudima učinili su ga miljenikom kako Sovjetskog Saveza, tako i sveta.
Put oko sveta: ambasador Sovjetskog Saveza
Posle istorijskog leta, Gagarin je krenuo na drugi put oko sveta, ali ovaj put ne u kosmičkom brodu – već u ulozi međunarodnog ambasadora. Posetio je desetine država, gde su mu priređeni veličanstveni prijemi i ceremonije, iako Srbija nije bila među posetama.
Već 1964. godine, u 30. godini života, Gagarin je dobio čin pukovnika, potvrđujući svoj rast i ugled u Vazduhoplovnim snagama SSSR-a. Njegova karijera nije bila ograničena samo na letove u svemir, već je uključivala i političko i diplomatsko predstavljanje Sovjetskog Saveza u svetu.
Zabrana letenja i komandna uloga u Odredu kosmonauta
Nikolaj Kamanjin, tadašnji rukovodilac programa kosmičkih istraživanja u Vazduhoplovnim snagama SSSR, pod pritiskom državnog i vojnog vrha, zabranio je Gagarinu da leti na borbenim avionima. Ponovni let u kosmos bio je takođe nemoguć, iako se Gagarin nije predavao.
Godinama je obavljao poslove komandanta Odreda kosmonauta u Zvezdanom Gradu, fokusirajući se na organizaciju priprema sovjetskih kosmonauta i upravljanje svim aspektima njihovih obuka. Septembra 1965. godine, Kamanjin je ipak dozvolio Gagarinu da se vrati u pripreme za let u kosmos na jednom od prvih brodova nove serije „Sajuz“. Imenovan je za dubléra Vladimira Komarova, ali mnogi veruju da bi Gagarin teško dobio priliku da sam poleti u prvom „Sajuzu“ da Komarov nije bio sposoban da učestvuje.
Povratak borbenim avionima i padobranskoj obuci
Paralelno sa obukom za let u kosmos, Gagarin je avgusta 1966. uspeo da ubedi Kamanjina da mu dozvoli povratak letenju na borbenim avionima. Takođe je molio da mu se obnove padobranski skokovi, što je deo pripreme za potencijalni drugi let u kosmos.
Osećao se neprijatno među kolegama kosmonautima koji su redovno leteli na borbenim avionima i bili visoko kvalifikovani instruktori i probni piloti. Njegova letačka knjižica tada je imala tek oko 250 časova provedenih na komandama šest različitih tipova aviona. Za čoveka koji je bio prvi kosmonaut sveta, i koji je uživao u slavnim unapređenjima činova, takva situacija bila je frustrirajuća i neprijatna.
Gagarin je bio spreman da podnese ostavku na mesto zamenika načelnika Centra za obuku kosmonauta kako bi imao više vremena za letenje, ali Kamanjin je razumeo njegovu situaciju. Dozvolio mu je povratak letenju, ali uz uslov da završi Vazduhoplovnu akademiju i postane inženjer-pilot.
Trenažni program sa iskusnim instruktorom
Kako Gagarin od marta 1960. nije leteo kao pilot borbenih aviona, za njega je pripremljen program trenažnih letova sa iskusnim instruktorom, pukovnikom Vladimirom Serjoginom. Letovi su se odvijali na školsko-dvosedim avionima tipa MiG-15, gde je Gagarin mogao da obnovi veštine i vrati osećaj sigurnosti u kokpitu.
Trenažni program bio je intenzivan, sa ciljem da se Gagarin spremi za potencijalni drugi let u kosmos. U međuvremenu, nakon pogibije Komarova, rečeno mu je da su njegove šanse da ikada ponovo poleti u kosmos praktično jednake nuli, što je dodatno opterećivalo njegovu profesionalnu i psihološku sferu.
Izazovi i lična motivacija
Gagarinova karijera bila je balans između slavne javne ličnosti i strastvenog pilota. Dok je u medijima bio simbol hrabrosti i savršenstva, privatno je osećao neprijatnost zbog ograničenja letenja, što je posebno teško padalo pilotu lovca i iskusnom kosmonautu.
Njegova spremnost da podnese ostavku i insistiranje na povratku avionima pokazuje strastvenu ljubav prema letenju, koja ga je pratila od ranih dana u vojsci do vrhunca karijere. Kroz sve izazove, Gagarin je pokazivao disciplinu, hrabrost i odlučnost, osobine koje su ga učinile ne samo legendom svemira, već i ikonom sovjetskog avijacijskog i kosmičkog programa.
Diplomiranje i povratak letenju
Krajem februara 1968. godine, Jurij Gagarin je diplomirao na Vazduhoplovnoj akademiji „Žukovski“ i stekao zvanje inženjera. Ovo je označilo završetak dugog perioda obrazovanja i priprema, koji je uključivao i obuku za letenje na različitim tipovima aviona, kao i intenzivne pripreme za kosmičke letove.
Krajem marta iste godine, planirano je da obavi dva poslednja trenažna leta na avionu MiG-15 pod nadzorom instruktora Vladimira Serjogina, nakon čega bi istog dana izveo prvi samostalni let na avionu MiG-17. Upravo tokom poslednjeg trenažnog leta, 27. marta 1968., dogodila se nesreća u kojoj je Gagarin poginuo pod još uvek nerazjašnjenim okolnostima.
Misterija poslednjih minuta
Smrt Jurija Gagarina ostala je jedna od najvećih misterija sovjetske i svetske avijacije, čak četiri decenije kasnije. Njegove poslednje minute života, kada je imao samo 34 godine, ostale su nerasvetljene, što je dodatno podgrejalo interesovanje javnosti.
Poslednjih dana marta 1968., kako se kasnije ispostavilo, Gagarin je pokazivao znakove unutrašnje predosećajnosti. Njegova supruga, Valentina Gagarina, koja je u to vreme bila u bolnici, rekla je da je Gagarin iznenada pozvao kod kuće foto-reportere i zamolio ih da naprave seriju fotografija. Te slike, objavljene u časopisu „Aganjok“, prikazivale su ga u porodičnoj atmosferi sa suprugom i dve ćerke.
Valentina je kasnije ispričala: „Rekao mi je da neće moći da me poseti dan pre poslednjeg trenažnog leta, ali ipak je došao i ostao ceo dan sa mnom. Kao da je došao da se oprosti sa mnom...“ Ove reči i poslednje fotografije unose dodatni emotivni sloj u razumevanje Gagarinove ličnosti i predosećaja pred tragediju.
Neobičan dolazak na aerodrom
Ujutru, 27. marta 1968., Gagarin je na aerodrom Čkalovskaja stigao autobusom zajedno sa drugim kosmonautima, što je bilo neobično za prvog kosmonauta sveta. Jedan od kolega kasnije je ispričao zanimljiv detalj: Gagarin je zaboravio propusnicu, a iako su ga ubeđivali da ga poznaje ceo svet i da mu propusnica nije potrebna, on je zamolio vozača da se vrati po dokument.
Za sujeverne pilote, ovakav incident predstavljao je loš predznak, što dodatno naglašava napetost i neizvesnost pred poslednji let.
Priprema pred kobni let
Kada je stigao na aerodrom, Gagarin je prošao kraći medicinski pregled i konsultovao se sa instruktorom Serjoginom. Zatim je saslušao raport dežurnog tehničara o stanju aviona MiG-15 kojim je trebalo da leti. Popeo se u prednju kabinu, ali Serjogin još nije bio prisutan. Instruktor se pojavio nekoliko minuta kasnije, vidno nervozan nakon neprijatnog telefonskog razgovora, čiji detalji i danas ostaju nepoznati.
Plan leta i meteorološki uslovi
Zadatak pilota bio je relativno jednostavan: obaviti let po krugu na visini od oko 4.000 metara u oblasti grada Kiržač, istočno od Moskve. Trajanje leta bilo je predviđeno do trideset minuta, što je bilo standardno za trenažni let.
Vremenski uslovi bili su takođe povoljni za pilotiranje:
- Dva sloja oblaka: prvi između 700 i 1.200 metara, drugi na 4.800 metara.
- Vidljivost između slojeva i ispod oblaka iznosila je više od deset kilometara.
- Let nije bio složen ni za iskusnog pilota, što dodatno naglašava misteriju i neobjašnjivost nesreće koja je usledila.
Emocionalni i simbolični aspekti
Poslednji dani Gagarinovog života obeleženi su kombinacijom profesionalnih priprema i privatnih predosećaja. Njegova briga za suprugu, insistiranje na fotografisanju porodičnih trenutaka i pažnja prema kolegama na aerodromu prikazuju duboku ljudsku stranu prvog kosmonauta.
Ovi detalji pokazuju da Gagarin nije bio samo simbol sovjetskog uspeha i svemirske hrabrosti, već i čovek koji je, u poslednjim trenucima, bio svestan prolaznosti i vrednosti života.
Posada ne odgovara na pozive Kontrole
MiG-15 broj 625 je poleteo u 10:19h. Nekoliko minuta avion je leteo obavljajući najjednostavnije manevre, da bi u 10:25 h Gagarin javio da je spreman da obavi glavni zadatak. Samo pet minuta kasnije, na iznenađenje kontrolora leta Gagarin je javio da je zadatak obavljen i da traži dozvolu da okrene avion „po kursu 320 stepeni“ i vrati se na aerodrom. Po planu, za ispunjenje zadatka trebalo je dvadeset, a ne samo pet minuta. Ali, znajući da iza Gagarina sedi Serjogin, koji je bio komandant letačkog puka i koji je bez konsultacija sa Kontrolom mogao da menja plan trenažnog leta, rukovodilac leta, inače potpukovnik po činu, nije želeo da se buni. Zbog čega je trenažni let skraćen za čitavih 15 minuta još jedna je od enigmi kojoj, što je takođe vrlo zanimljivo, komisija koja je istraživala uzroke nesreća nije poklonila posebnu pažnju. U 10:30 h veza sa avionom je izgubljena. Kontrolori su i dalje pokušavali da uspostave vezu, ali odgovora sa aviona nije bilo. Za to vreme redari su i dalje pratili avion, sve do 10:43 h, kada je avion nestao sa radarskog ekrana. Tada je avion bio udaljen oko 30 km od aerodroma.
Odmah je u nebo podignut transportni avion IL-14 i nekoliko helikoptera. Oni su više od četiri sata pokušavali da pronađu delove aviona, ali bez uspeha.
Konačno, u 14:50 h pilot helikoptera Mi-4 je javio da vidi delove Gagarinovog aviona 64 km od aerodroma Čkalovskaja, u šumskoj oblasti oko tri kilometra od naselja Novoselovo. Spasilačke ekipe su odmah tamo upućene. Na ovom mestu otvaramo dnevnik generala Kamanjina koji je među prvima stigao na mesto nesreće:
“Naš helikopter je sleteo na rubu šume, nekih 800 metara od mesta pada aviona. Dubina snega je bila više od jednog metra, tako da smo se sa mukom probijali. Kada smo stigli tamo je već bilo oko 30 ljudi. Avion je pao u gustu šumu pri brzini od oko 700-800 km/h. Krila, trup, rezervoari i kabine rasparčani na sitne delove bili su razbacani u pojasu 200 puta 100 metara. Mnoge delove aviona, padobrana i odeće pilota videli smo na visokim granama breza. Kroz izvesno vreme pronašli smo delove gornje vilice sa jednim zlatnim i jednim srebrnim zubom. Lekari, koji su bili sa nama, rekli su da pripadaju Serjoginu. Još uvek nismo našli nijedan detalj koji bi ukazao da je Gagarin takođe poginuo, ali su nade da je on preživeo udes bile sve manje i manje. Uskoro pronađena je planšeta (plan leta - prim. G.I.) za koju se verovalo da pripada Gagarinu, što je moglo da posluži kao osnova da je i on mrtav, ali ona je mogla da ostane u kabini aviona i posle njegovog katapultiranja.
Brzo je padao mrak, tako da su raskopavanja tokom noći i bez komisije za havarije bila nemoguća. Javio sam Brežnjevu i Kosiginu da je Serjogin poginuo i da je smrt Gagarina takođe vrlo verovatna, ali da ću o konačnoj sudbini Gagarina javiti tek narednog jutra, 28. marta, posle detaljne pretrage rejona u kome je avion pao...“
Gagarin identifikovan po mladežu
Malo je bilo onih iz spasilačke ekipe koji su te noći spavali. Ministarstvo odbrane je odmah formiralo komisiju koja je zasedala tokom noći i proanalizirala svu dostupnu dokumentaciju. Intervjuisani su očevici, komandanti, inženjeri, rukovodioci letova, kontrolori. Kosmonaut Nikolajev je potvrdio da je pronađena planšeta pripadala Gagarinu jer je on lično video kada je Gagarin u nju crvenim nalivperom upisao plan leta. Iako to nije bio dovoljan dokaz, članovi komisije su gotovo potpuno bili ubeđeni da je Gagarin poginuo. Naređeno je da se sa prvim zracima Sunca 28. marta pretraga terena nastavi jer je još uvek tinjala nekakva nada da se Gagarin ipak katapultirao i da je možda negde duboko u snežnoj šumi...
U praskozorje članovi komisije su se okupili na aerodromu Čkalovskaja i u dva helikoptera krenuli ponovo prema mestu nesreće. Oko osam izjutra na jednoj grani breze, na visini 10 -12 metara primećena je nekakva tkanina. Ispostavilo se da je to bio komad gornjeg dela Gagarinove pilotske jakne u čijem je džepu pronađen neoštećen kupon za doručak koji je pripadao Gagarinu. Tako je, po generalu Kamanjinu, definitivno ustanovljeno da je Gagarin poginuo. Međutim, kosmonaut Leonov koji je takođe učestovao u iskopavanjima, kaže nešto drugo. Po njemu, delovi tela pilota koji su pronađeni smešteni su u dve posude; teško je bilo razaznati delove tela, tako da se nije znalo čak ni to da li su to delovi samo tela Serjogina ili i Gagarina. Na vrhu, Leonov je primetio deo skalpa sa komadom uva na njemu; iza uva na skalpu je bio mladež. Leonov je tog trenutka definitivno znao da je Gagarin mrtav. Samo nekoliko dana ranije njih dvojica su bila na šišanju; tada se Gagarin šalio sa bricom da pazi na njegov mladež iza uva.
Uveče, 28. marta u prisustvu članova porodice, svih kosmonauta i visokih oficira vazduhoplovstva, ostaci tela Gagarina i Serjogina su kremirani. Sledećeg jutra 29. marta urne sa pepelom izložene su u Krasnozemjanskoj sali Kremlja kroz koju je prošlo više od 40.000 ljudi. Tada su, u jednoj izdvojenoj prostoriji Brežnjev i Kosigin razgovarali sa kosmonautima. Istovremeno, na televiziji general Kamanjin i kosmonauti Bikovski, Leonov i Popovič su nastupili evocirajući svoja sećanja na prvog čoveka koji je leteo u kosmos.
Dok je oko urni bila počasna straža sastavljena od najviših rukovodioca države, generala, maršala, kosmonauta, iskopavanja su nastavljena. Iz jame nastale usled udara aviona, između ostalih delova izvučen je njegov motor, osnovni deo prednje kabine i mnogi drugi detalji. Odmah je ustanovljeno da je motor u trenutku udara aviona bio čitav, znači eliminisana je verzija da je avion eksplodirao u vazduhu. Pronađeni su ručni satovi pilota, ali u takvom stanju da je bilo nemoguće odrediti vreme kada su stali, tj, kada je avion udario u zemlju što je za nalaze komisije bilo veoma važno. Ono što se do tada znalo bilo je da je avion leteo do 10:43 h, do kada je bio praćen radarima.
Narednog dana, 30. marta, stotine hiljade ljudi bilo je u povorci koja je pratila urne sa pepelom dva pilota. U 14:30 h one su stavljene u zidine Kremlja sa jednostavnim crnim tablicama na kojima su napisana imena pilota i datuma rođenja i smrti. Sahranjen je Jurij Gagarin, čovek koji je obeležio jednu epohu i čije je ime zauvek utisnuto u istoriju čovečanstva.
Stil / RTS / Astronomija.org