Olja i Nikola iz Češke, mladi bračni par koji je sa puno truda i rada gradio svoju budućnost, maštao je o domu punom dece. Od prvog dana kako su se upoznali preko zajedničkih prijatelja, među njima se rodila ljubav na prvi pogled i svakim danom postajala je samo sve jača. Posle dve godine veze su se venčale, a onda su poželeli da postanu i roditelji. Tada kreće u njihovom domu pakao...
Naime, Olja se suočavala sa nekoliko spontanih pobačaja, a prognoze lekara nisu bile najidealnije...Nakon što je izgubila bebu u poodmakloj trudnoći, više nie mogla da vlada bolom. Nakon nekoliko dana samo je pokupila stvari i nestala.
Prošlo je nešto više od godinu dana otkako je Olja nestala iz Nikolinog života. Vreme je nije moglo izbrisati iz njegovog sećanja, ali je naučio da ide dalje, postepeno se navikavajući na pomisao da možda više nikada neće videti svoju ženu.
Sa svakim danom koji je prolazio, nada da će pronaći Olgu topila se kao sneg... Da bi ublažio bol, čovek se potpuno uronio u posao. Radio je 24/7, ne dozvoljavajući sebi da se opusti. Svaki minut je bio isplaniran.
Šta se desilo sa Oljom?
Olja je sedela na tvrdoj stolici ispred lekarske ordinacije, čvrsto stežući rezultate ultrazvuka. Nije mogla nikoga da čuje ni da vidi. Samo je zbunjeno zurila u poster svoje bebe. Ovo je bio treći pokušaj nje i njenog muža... i opet, neuspeh. Ponovo nije sačuvala trudnoću.
Olja je pokušavala da shvati šta se dešava, ali svaki put kada bi joj se misli vratile na ono što se dogodilo, osećala je bol. Osećaj je delovao nepodnošljivo, kao da se svet oko nje razbio na milion komadića.
Odjednom su se vrata ordinacije otvorila i doktorka je izašla.
— Olga, kako se osećaš? Je li sve u redu?
Olja je pogledala doktorku i njihovi pogledi su se sreli. Učtivo je odgovorila, kontrolišući svoje emocije:
- Sve je u redu, hvala vam.
Doktorka je primetio da se iza ovog stezanja krije dubok bol koji je Olja pokušavala da sakrije svim silama.
„Ako vam je potreban razgovor sa mnom ili samo malo mira i tišine, možete ostati ovde koliko god vam je potrebno, imam zakazano do sedam“, tiho je rekla ginekološkinja.
Olja je samo klimnula glavom, nesposobna da bilo šta odgovori.
Skladan brak Nikole i Olje bio je na sve većem testu
Uprkos njihovoj velikoj ljubav i sjajnom odnosu, oboma je teško pada činjenica da nikako nisu mogli da dobiju dete, a svaki sledeći spontani pobačaj bio je kao da im neko samo dodaje so na ranu.
U Oljinom i Nikolinom stanu, nakon poslednjeg pobačaja, zavladala je tišina kao nikada do tada. Posle posete lekaru, vratili su se kući, svako zadubljen u svoje misli. Olja je nepomično sedela na sofi. Nikola ju je posmatrao iz kuhinje, osećajući kako u njemu raste anksioznost.
Znao je da mora biti tu, ali nije znao kako da pravilno izdržava svoju ženu. Njegovo srce nije osećalo isti bol kao ona. Znao je da želi da bude otac, ali ta želja nije bila tako jaka kao Oljina čežnja da bude majka.
Nikola joj je polako prišao, seo pored nje i, pažljivo stavivši ruku na njeno rame, tiho rekao:
„Olja, možda bi trebalo da popričamo? Mogu li nešto da učinim za tebe? Da ti donesem čaj?“
Olja se blago stresla od njegovog dodira, ali nije reagovala.
„Razumem da je sada teško“, nastavio je Nikola, trudeći se da je ne pristiska. „Ovde sam, pored tebe. Ako želiš da razgovaramo ili samo da budemo zajedno, tu sam. Želim da znaš da te mnogo volim, pa i ako nam Bog ne podari decu, možemo da usvojima, ili da pomažemo drugim mališanima, toliko ih ima bez roditeljskog staranja. Važno je da ne izgubimo jedno drugo i našu ljubav“, govorio joj je nežno.
Olja je ćutke klimnula glavom, a suze su joj počele tiho da teku niz obraze. Mužju je nežno zagrlio. Prošlo je nekoliko minuta i Olja je konačno progovorila, jedva čujnim glasom...
— Nikola... Zašto se ovo opet desilo? Zašto je sve ovako?
„Ne znam, ljubavi“, odgovorio je iskreno. „Ne znam zašto se ovo desilo. Ali znam jedno: možemo se nositi s tim.“
Olja je pokrila lice rukama, ramena su joj se tresla od tihih jecaja. Nikola ju je čvršće zagrlio.
Olja je tonula u sve veću bol
Međutim, stvari nisu postale lakše. Olja je postala senka. Kao da je izgubila svu energiju koja joj je nekada ispunjavala telo. Gotovo ništa nije jela. Omiljene aktivnosti koje su joj nekada donosile radost više je nisu privlačile.
Izbegavala je druženje; nije želela da viđa svoje prijatelje, pa čak ni svog muža. Zatvorila se od sveta, zaključala se u svoj bol i očaj. Nikola je to posmatrao, trudio se da joj bude podrška i uteha, ali nije mogao da vidi šta drugo može da uradi. Činilo mu se da se Olja distancira od njega, klizi u svet sopstvenog unutrašnjeg nemira. Pa ipak, sreća je bila tako blizu... A onda, odjednom, pobačaj.
Misteriozni nestanak
Jedne večeri, vraćajući se kući s posla, Nikola je zatekao stan prazan. U početku je pomislio da je njegova žena jednostavno izašla napolje, možda da kupi namirnice ili da prošeta. Ali kada je otvorio vrata spavaće sobe, shvatio je sve. Čekala ga je poruka na krevetu:
„Oprosti mi. Ne mogu više. Moram da odem. Nadam se da razumeš, Olja.“
Videvši poruku, samo se srušio na pod. Nije znao šta ga je snašlo. Gušio se u suzama koje je dugo gutao u sebi.
Nakon Oljinog nestanka, Nikolu je obuzeo vrtlog očaja i anksioznosti. Prve nedelje nakon njenog odlaska proveo je neumorno tragajući za svojom voljenom, pokušavajući da shvati gde je mogla da ode i šta joj se dogodilo.
Par je imao malo prijatelja, ali niko od njih nije znao gde je Olivera nestala. Olja nije imala puno rodbine, rano je ostala bez oba roditelja, a tetka koja je odgajila, takođe, nije imala nikakve informacije, niti je uspevala da stupi u kontakt sa sestričinom.
Slučaj prijavio policiji
Kontaktirao je policiju, nadajući se da će mu pomoći da pronađe ženu. Ali kako je vreme prolazilo, njegove nade u njihovu pomoć počele su da blede. Svaki put kada bi pozvao, odgovori su postajali sve monotoniji: „Činimo sve što možemo“, „Nastavljamo da tražimo“, „Još nema novih informacija“. Ali ove reči nisu bile dovoljne da popune prazninu u njemu.
Pošto nije dobio nikakve rezultate, Nikola je odlučio da sam preduzme akciju. Obišao je svaku bolnicu, proverio liste pacijenata i kontaktirao lekare, nadajući se i najmanjem tragu. Posećivao je mrtvačnice: bio je spreman na najgore, ali svaki put kada bi se pojavio i tamo ne bi zatekao ženu, Nikita bi osetio olakšanje. A onda bi ga obuzela anksioznost, misleći da je možda negde drugde, u još gorem stanju.
Lepio je flajere sa Oljinom fotografijom po celom gradu, pa čak i u drugim mestima gde je možda otišla. Nikita je objavljivao na društvenim mrežama, kreirao grupe i pridruživao se zajednicama gde su ljudi delili priče o nestalim voljenima. Svakodnevno je proveravao te stranice, nadajući se bilo kakvim vestima.
Meseci su prolazili, i sa svakom novom nedeljom potrage, Nikita je osećao kako mu snaga nestaje. Više nije mogao da porekne očigledno: Olja verovatno nije želela da bude pronađena. U nekom trenutku, Nikola je shvatio da je lakše misliti da je njegova žena otišla svojom slobodnom voljom, da je negde tamo odlučila da započne svoj život iznova, daleko od svega što ju je povezivalo sa prošlošću. Ova misao mu je donela privid utehe, iako nije ublažila bol gubitka.
Dan koji mu je doneo životni obrt
Tako je bilo tog dana: Nikola je žurio na važan poslovni sastanak u vreme ručka u susednom gradu. Trčao je preko ulice kada mu je pažnju iznenada privukla letnja terasa jednog od restorana.
U daljini je ugledao poznato lice. Bio je to njegov rođak, Nikolaj. Nehotice je usporio korak i, uprkos žurbi, odlučio da priđe i pozdravi se. Nisu se videli dugo. Dok se približavao, primetio je da sedi sa devojkom. Njeno lice je bilo skriveno, okrenuta leđima, ali u njenim pokretima je bilo nešto bolno poznato. Nikolino srce je počelo brže da kuca, a noge su automatski ubrzale korak.
Dok se približavao, video je kako se njegov brat naginje ka strankinji, nešto joj govori, a ona se nasmeja. Smeh je i njemu bio poznat. Zaustavio se nekoliko metara od terase i ukočio se. Poznavao je te gestove, poznavao je taj glas. Nije mogao da veruje svojim očima!
Nikola je konačno ugledao njeno lice. Bila je to Olja, njegova žena, koja je nestala pre više od godinu dana.
„Olja?“ njegov glas je drhtao. „Jesi li ovo... Jesi li ovo ti?“
Njegova žena je polako podigla pogled i prebledela. Nikolaj, primetivši brata, takođe je zaćutao.
„Nikola...“, rekla je Olja tiho, ali iznenađeno, kao da ni sama nije verovala da se ono što se dešava stvarno.
Pogledao svoju ženu, pokušavajući da shvati da sve ovo nije san, da je pred njim zaista Olja - ona koju je tražio, ona o kojoj je razmišljao svakog dana.
„Šta se ovde dešava?“ Nikola jedva skupi snagu da izgovori pitanje.
Nikolaj je brzo pogledao Olju, ali ona kao da nije znala šta da odgovori.
„Moramo da razgovaramo“, rekao je Nikolaj. „Sedi. Objasnićemo.“
„Objasni?! Hajde! Želim sve da znam“ , besne je Nikola.
Nikita, Olja i Nikolaj su prešli na manje popularno mesto, dalje od radoznalih pogleda i buke restorana. Nikolu su preplavile emocije: šok, bes, radost i bol pomešani u čudnoj izmaglici koja ga je lišavala sposobnosti da jasno razmišlja. Stezao je telefon i, iako se vreme poslovnog sastanka približavalo, nije ga bilo briga što kasni.
Nikola je sedeo preko puta njega, lice mu je bilo puno brige i napetosti. Olja je, međutim, prestala da se mršti i osmehnula se dok je gledala muža.
„Nikola, nisam otišla tek tako“, njen glas je bio tih i prodoran. „U tom trenutku, bila sam u užasnom stanju. Bila sam ozbiljno depresivna. Nisam znala šta da radim, nisam razumela kako da se nosim sa onim što se dešava u meni. Bila sam na ivici života i smrti, uopšte ne shvatajući svrhu ovog života. Sve mi se činilo nestvarnim, kao da tonem u neku vrstu tamu iz koje nema bekstva. I u jednom trenutku, taj talas me je toliko preplavio da sam odlučila da pobegnem. Jednostavno više nisam mogla da ostanem kod kuće. Nisam znala šta sam sposobna... ili šta mogu da uradim u takvom stanju.“
Nikola je pažljivo slušao ne prekidajući. U jednom trenutku, Olja je pokušala da dodirne muževljevu ruku, ali ju je on odvukao.
"Tražio sam te svuda... Gde si se krila", pitao je Nikola.
„Samo sam izašla na put, zaustavila taksi i otišla. Onda je to tako nastavilo... Putovala sam u različite gradove po našoj zemlji. U svakom bi se zadržala nešto malo više od mesec dana, a onda mi počeo da me guši“, nastavila je Olja, gledajući u oči muža.
„Novac koji sam imala mi je trajao neko vreme, a onda sam počela da radim šta god mogu, samo da ne ostanem na jednom mestu, da ne potonem ponovo u tu tamu. Pokušala sam da pronađem sebe, a onda, kada sam shvatila koliko sam ti bola nanela, htela sam da kaznim sebe zbog toga. Ali uspela sam da se smirim i... ponovo sam se odvezla, sve dalje i dalje.“
Mir pronašla u manastiru
Zastala je na trenutak da sabere misli, a zatim nastavila:
„Onda sam završila u manastiru. Znaš, bilo je kao da sam ponovo počela da živim tamo. Ostala sam tamo neko vreme... Osećala sam se tako mirno tamo. Molila sam se da pronađem sebe, da razumem kako da živim dalje. Trebalo mi je mnogo vremena da ponovo počnem da osećam. Obnovila sam sebe od nule. I odlučila sam da se vratim. Da ti se izvinim. Da ti kažem da te mnogo volim...“
Olja je pogledala Nikolu; bio je bled i u očima mu su bile suze.
„Ne očekujem ništa od tebe. Znam da sam ti nanela neverovatan bol. Samo sam htela da zakažem sastanak sa tobom preko Nikolaja. Nisam htelaiznenada te posetiti. Plašila sam se tvoje reakcije“, glas joj je zadrhtao. „Nikolaj nije znao gde sam. Ne gledaj ga tako. Tvoj brat te nije izdao. On nije ni za šta kriv. On je samo taj koji se javio na moj poziv. Tvoja majka je mislila da igram igru. Ni po koju cenu nije htela da dozvoli da se sretnemo, jer te je gledala kako patiš i propadaš pred njom. Činila je sve da se opet ne spojimo, pretila mi je na svakave načine. I razumem je, nema ništa teže kada gledaš svoje dete kako pati, a ne možeš da mu pomogneš. Ništa joj ne zameram, naprotiv“, govorila je Olja u dahu i nastavila:
"Nema šta mi nije govorila, čak mi je u jednom momentu i nudila novac da odem negde daleko i da se više nikad ne vratim, toliko je besa i tuge bilo u njoj. A onda je Nikolaj upseo malo da je urazumi. Počela je polako da shvata kroz kakav pakao sam prolazila sa svakim novim gubitkom bebe..."
Nikolaj je klimnuo glavom, potvrđujući njene reči, ali u njegovom pogledu je bila zabrinutost.
„Nikola, iskreno nisam znao gde je Olja. Zvala je pre par dana. Nisam mogao da je odbijem. Toliko ste se voleli... Želeo sam da ti pomognem... Njoj...Među nama nikada nije bilo ništa, niti je tako nešto moguće! Molim te, ne donosi pogrešne zaključke pre vremena“
Nikola je shvatio da Olja koja sedi pred njim nije ista ona koju je ranije poznavao. To je bila druga žena, neko ko je verovatno toliko toga doživeo tokom tog vremena i nesumnjivo se promenila. Ali i on je ove godine podneo dosta patnje.
„Ne znam šta da kažem. Boli me zbog onoga što se dogodilo i zato što nisam mogla da ti pomognem. Ali drago mi je što si našla snage da se vratiš. Ali i ja sam mnogo toga prošao. Žao mi je. Ne mogu samo da se pretvaram da je sve u redu...“, izustio je Nikola.
Nikola je potom ustao i otišao, bile sve ovo previše sa njega, osećao se kao da mu je neko izmakao tlo pod nogama. Ali neposredno pre nego što je napustio restoran, zastao je. Čitave godine je sanjao da ponovo vidi svoju ženu. Sanjao je da čuje njen glas, da zna da je živa i zdrava. A sada je Olja bila samo nekoliko metara udaljena. Nikola je odjednom shvatio da ne želi da pobegne kao kukavica. Osetio je jasan osećaj da ne želi da pusti ženu, da mu je potrebna isto koliko i pre godinu dana. Okrenuo se. Olja je stajala ispred njega.
„I ja ću ići“, rekla je tiho.
"Čekaj. Ne znam da li se ikada možemo vratiti na staro. Ali jedno znam: ne želim ponovo da te izgubim...", rekao joj je Nikola dok su mu se oči punile suzama.
Olja mu je polako prišla i uhvatila ga za ruku, a zatim ga zagrlila. Nikita je osetio kako mu se srce počinje topiti. Nešto toplo se ponovo pojavilo u njemu: prvi put posle dugo vremena, osetio je tu istu sreću. Odjednom ga je žena pustila, a osećaj sreće je ispario. Ostala mu je vatrena želja da zgrabi Olgu, zagrli je, sakrije je od sveta i nikada je više ne pusti. Olga je verovatno osećala isto.
„Živim u stanu koji su mi ostavili roditelji, dođi ako želiš“, rekla je sa blagim osmehom.
„Doći ću...“ tiho reče Nikita.
Olja je izašla iz restorana. A Nikita je stajao zaleđen na vratima. Nije znao da li joj sada može verovati, ali odlučio je da njihove ljubav zaslušuje drugu šansu.