Iznova i iznova, od 19. do 21. godine, Mili Taner je čula iste reči: „Jednostavno si premlada da bi imala rak creva.“ Ispostavilo se da nije i da je greška lekara umalo koštala života. Naime, posećivala je lekara opšte prakse zapanjujućih 13 puta tokom dve i po godine sa bolovima u stomaku, iscrpljenošću i krvarenjem svaki put kada bi otišla u toalet. Pa ipak, čak ni imunohemijski test stolice (FIT), za otkrivanje krvi u stolici, nije joj bio zakazan „zbog godina“.
Kada je sama otišla u Hitnu pomoć, na kraju snage, čula je istu stvar. Jednom prilikom je čak tražila drugo mišljenje i, nakon čekanja: „Doktorka se vratila u sobu i rekla: 'Dobro, upravo sam razgovarala sa drugim odeljenjem Hitne pomoći. Vi ste jednostavno premladi. Da li ste srećni?' i poslala me je kući“, priča za "Dejli Mejl".
Stanje se sve više pogoršavalo
Kako su joj se simptomi pogoršavali, zvanične dijagnoze su ostale iste. Sa 19 godina, naslušala sr priča poput: 'moguće je da je previše popila u noćnom izlasku' i alkohol je iritirao sluzokožu njenog želuca.
„Više puta su mi potom govorili da su to 'samo hemoroidi', 'sindrom iritabilnog creva ]' ili 'povezano sa mojom menstruacijom'. Znala sam da nije i, dok su mi govorili da sam 'premlada' da imam rak creva, on se širio“, priča kroz uzdah.
Dijagnoza posle 30 meseci
Zaista, nekoliko nedelja nakon te posete, 30 meseci od početka simptoma, konačno joj je dijagnostikovan rak creva trećeg stadijuma, koji se proširio na limfne čvorove. Bio je novembar 2023. Mili je upravo napunila 22 godine.
Naravno da je ljuta zbog vremena koje je to zahtevalo – ali u izvesnom smislu ona je i važna lekcija za medicinsku struku. Rak debelog creva je izuzetno redak kod mladih ljudi, ali nije toliko redak kao što je bio. A u Engleskoj stope rastu brže nego skoro bilo gde drugde.
Oni lekari koji su mislili da je Mili previše mlada nisu bili u pravu, ali udžbenici koje su čitali kao studenti medicine nesumnjivo su ih uverili da nisu.
Mili pokazuje da tinejdžeri dobijaju rak creva i da će lekari verovatno, nažalost, videti više njih. Od postavljanja dijagnoze, primala je hemoterapiju, radioterapiju i operaciju, i ima trajnu stomu.
„Ljuta sam što je mnogo toga kroz šta sam prošla moglo da se izbegne da su me samo ranije saslušali“, kaže ona.
Sada ima 24 godine i živi sa svojim partnerom Tomom (34) u Ivšamu, Vusteršir.
Posledice koje su mogle biti sprečene
Za nju je najgore od svega uticaj koji je to moglo imati na njene šanse da postane majka. Uprkos tome što su joj pre lečenja izvađene jajne ćelije, uticaj radioterapije na njenu matericu može isključiti trudnoću.
„Oduvek sam bila majčinski nastrojena – imam tri mlađe sestre i volim decu – tako da je pomisao na neplodnost jednostavno srceparajuća. Kada sam saznala da je ovo moguće, osećala sam se toliko loše da sam rekla mami da želim da sebi oduzmem život.“
Mili je ponuđeno savetovanje kako bi joj se pomoglo da se nosi sa ovim osećanjima, ali se nije osećala spremno, iako je sada na listi čekanja. Takođe čeka endoskopiju kako bi se potvrdilo stanje sluzokože materice.
Iako je sada njen najveći strah da joj se uskrati šansa za majčinstvo, svesna je da, da nije bilo njene upornosti u dobijanju dijagnoze, možda uopšte ne bi bila ovde.
Koje simptome je imala?
Možda najznačajniji deo njene priče jeste to što – uprkos klasičnim simptomima raka creva, uključujući pražnjenje creva i do deset puta dnevno i stvaranje krvnih ugrušaka kada bi to učinila – nije joj ni ponuđen FIT test sve do kraja njenog dvoipogodišnjeg pokušaja da dobije odgovore. Ovo je kućni test koji se rutinski radi svima starijim od 50 godina u Velikoj Britaniji.
Mili je upućena na ultrazvuk da bi se proverilo da li ima kamen u žuči i kod fizioterapeuta zbog bolova u leđima, ali joj je rečeno da je „premlada“ za testove koji bi pravilno ispitali probleme koje je imala.
Čak i kada je naručila privatni FIT test preko interneta i vratila se kod svog lekara opšte prakse sa rezultatima koji su neizbežno pokazivali prisustvo krvi u stolici, i dalje nisu preduzete nikakve hitne mere.
„Čak i tada, rečeno mi je da moraju da poštuju smernice Nacionalne zdravstvene službe (NHS) i da me ne mogu postaviti na hitnu kolonoskopiju zbog mojih godina“, kaže Mili.
„To je značilo da sam bila na listi čekanja od 60 nedelja. Nisam mogla toliko dugo da čekam, pa sam svaki dan zvala pokušavajući da me pošalju na raniji pregled.“
Rečeno joj je da „ode na hitnu pomoć ako se krvarenje pogorša“, što se i dogodilo, ali čak i tamo su njeni simptomi ignorisani.
Konačno, u novembru 2023. godine, nakon daljeg preklinjanja Mili, njena lekarka opšte prakse je sama uradila FIT i ona je upućena na hitnu kolonoskopiju.
„Vrlo brzo nakon zahvata, videla sam ovu masu u rektumu i pitala: 'Šta je to?'“, seća se ona.
„Doktorka je rekla: „To je tumor.“ A ja sam rekla: „Da li je rak?“ Sve što je rekla je: „Zaista mi je žao.“
„Ne sećam se mnogo čega drugog posle toga, sve je bilo mutno, dok se nisam vratila na odeljenje i medicinska sestra me je pitala da li bih želela da moj partner bude tamo kada razgovaram sa doktorom.“
Partner joj je bio velika podrška
Poslao sam Tomu poruku: „Možeš li da uđeš i, budi spreman, nisu dobre vesti.“
„Kada je stigao, doktor nas je odveo u ordinaciju i rekao nam da je u pitanju rak. Tom se rasplakao. Nikada ga ranije nisam videla da plače i to je bio prvi put da sam i ja plakala.“
Od tada je prolila mnogo suza, najviše, kaže Mili, zbog uticaja na njenu plodnost.
„Plakala sam sa svima: mojim hirurgom, mojim onkologom, kolorektalnim medicinskim sestrama, ljudima iz organizacije Teenage Cancer Trust, koji su me zaista podržavali, porodicom, prijateljima, strancima“, kaže ona.
Nakon što je gastroenterolog potvrdio da je tumor kancerogen, Mili je poslala poruku svojim roditeljima, bivšim medicinskim radnicima koji vode kafić u Ivšamu, kako bi im saopštila poražavajuću vest.
„Mama mi je kasnije rekla da su oboje stajali u kuhinji kafića u suzama, pre nego što su rekli mušterijama da moraju da zatvore“, kaže Mili.
„Tom i ja smo otišli kod mojih roditelja iz bolnice. Niko nije znao šta da radi, pa smo samo sedeli, razgovarali i plakali. Moj tata je bio jako ljut što je moglo biti otkriveno mnogo ranije. Bila sam previše utrnula da bih mnogo osećala u tom trenutku. Nisam bila šokirana rezultatima – već neko vreme sam znala, duboko u sebi, da imam rak creva – tako da je postojao osećaj olakšanja što su, konačno, moji strahovi shvaćeni ozbiljno.“
Testovi su pokazali da je rak u trećem stadijumu i da se proširio na limfne čvorove. Sada je usledilo devet iscrpljujućih meseci lečenja, uključujući hemoterapiju, radioterapiju i konačno – u avgustu 2024. – operaciju u bolnici Aleksandra u Rediču, kako bi se uklonili tumor, limfni čvorovi i njen rektum.
Njen oporavak je trajao mesecima.
„U početku sam zaista, zaista mrzela stomu i imala sam mnogo nezgoda, što je bilo užasno“, kaže Mili. „Nakon mnogo pokušaja i grešaka, sada sam naučila da sa sobom imam rezervne torbe i odeću kada izlazim.“
U maju ove godine, devet meseci nakon operacije, CT skeniranje, a zatim i kolonoskopija, potvrdili su da je rak nestao. Nakon dijagnoze, Milina lekarka opšte prakse je pokušala da je kontaktira. Mili joj je rekla da ne želi dalji kontakt i premeštena je kod drugog lekara u ordinaciji.
Otkako je ispričala svoju priču, onlajn komentatori su je povredili dovodeći u pitanje da li je sama dobila rak lošom ishranom.
„Ljudi su pitali: 'Šta si jela? Jedeš li ovo ili ono?', što zvuči kao okrivljavanje žrtve“, kaže ona. „Bez obzira na to šta sam jela, nisam morala da budem ostavljena dve i po godine da se nosim sa tim, bez podrške.“
Mili ističe da je oduvek jela „uravnoteženu ishranu“, uključujući voće i povrće, dok brza hrana „nije bila veliki deo njenog života“.
Postoje genetska stanja, kao što su familijarna adenomatozna polipoza (FAP) i Linčov sindrom koji mogu izazvati rak creva u mladom dobu, ali oni čine samo 5% slučajeva.
Mili nema porodičnu istoriju raka debelog creva, ali joj je onkolog rekao da bi i dalje mogla postojati genetska veza, čak i ako je ona prva koja ga je razvila.
„Ljuta sam što je mnogo toga kroz šta sam prošla moglo da se izbegne“, kaže mi ona. „Ali želim da to usmerim ka podizanju svesti među drugim mladim ljudima – i lekarima – da zaista možete imati rak u tinejdžerskim godinama i ranim dvadesetim, i da se simptomi moraju shvatiti ozbiljno. Ako moje pričanje o onome kroz šta sam prošao pomaže drugima da izbegnu istu sudbinu, iz toga će proizaći nešto dobro", zaključila je.