Zoja Ilinična nije videla svoju ćerku Ingu više od deset godina. Živela je u susednom gradu sa mužem i dvoje dece. Nikada nije posećivala majku i nije pokazivala interesovanje za njen život. Inga je gradila karijeru i verovala je da ima drugih, važnijih briga od besmislenih poseta ženi koja joj je podarila život.
Zoji su posebno nedostajala unučad. Samo jednom je čuvala svog najstarijeg unuka kada je imao tri godine. Ali nikada nije ni videla, recimo, najmlađu unuku Mašu. Inga je nije čak ni pozvala na otpust iz bolnice, kada se porodila, verujući da nema razloga da njena majka putuje u drugi grad.
Sa godinama goričina je rasla u Zojinom srcu
Prošle su godine. Zoja je postala ogorčena na svoju ćerku. Više nije čekala da Inga dođe da je poseti i dovede unuke. Teška srca, penzionerka je izbacila ćerku iz svog života.
Zoji Iliničnoj jedina uteha bila je njena komšinica Viktorija. Bila je istih godina kao i Inga, ali je imala potpuno drugačiju ličnost. Ova ljubazna i saosećajna žena uvek je pomagala bolesnoj penzionerki i nesebično se brinula o njoj poslednjih deset godina.
Kada joj je zdravlje potpuno popuštalo, Zoja je sastavila testament. Prema njemu, stan penzionerke je pripao Viktoriji.
Kada je to saznala, ćerka je bila šokirana. Bila je ogorčena, mislila je kako je njena majka mogla da zavešta imovinu strancu dok su joj ćerka i dvoje unučadi još uvek bili živi?
Poseta nakon 10 godina
Inga je uzela neplaćeno odsustvo sa posla i odmah otišla da vidi majku. Povela je i svoju malu ćerku, četvorogodišnju Mašu, kako bi pokušala da omekša penzionerkino srce.
Nadala se da će njena majka, koja nikada ranije nije videla svoju unuku, dozvoliti da ostanu kod nje nekoliko dana, i da će iskoristiti to vreme da je ubedi da promeni testament.
„Mama! Tako mi je drago što te vidim!“, uzviknula je Inga, kao da se ništa nije dogodilo, osmehujući se od uva do uva.
Poletela je ka majci i zagrlila je, ali Zoja se nije pomerila. Njen izraz lica bio je zaleđen.
Unuki se neizmerno obradovala
Samo pri pogledu na razigranu unuku osmeh joj se pojavio na usnama.
„Mašo, zdravo! Tako si velika!“ rekla je penzionerka, pomažući devojčici da se svuče. „Znači, tvoja mama i ja moramo da razgovaramo, važi? A ti utrči u sobu i pozdravi macu! On voli posetioce, jedva te je čekao!“
Mašine oči su se zasijale na pomen mačke. Volela je životinje, pa je odjurila u bakinu sobu. Zoja Ilinična je pogledala Ingu, i njen osmeh je odmah nestao.
„Pa, zdravo, ćerko! Šta, jesi li žurila ovde zbog stana?“, penzionerka se nasmejala. „Znači, ranije ti nije bila potrebna majka, ali kada si saznala za testament, odmah si dojurila?“
Koristoljublje veće od stida i srama
Inga je stisnula usne od stida. Znala je da nema smisla to poricati.
„Da, došla sam zbog stana“, rekla je Inga, glas ju je boleo. „Htela sam da te podsetim da, inače, imaš ćerku i dvoje unučadi! I ne razumem, mama, zašto želiš da ostaviš stan ko zna kome!“
„Zato što mi Viktorija nije strana“, nasmeja se Zoja, prekrstivši ruke na grudima. „Ona je pored mene toliko godina i brine o meni. Viki sam potrebna, a tebi, mojoj rođenoj ćerki, ne bih bila potrebna ni za šta! Nisi se pitala ni kako živim ove godine i da li mi je nešto potrebno!“
- Mama, ne počinji - obratila joj se ćerka, pokušavajući da izbegne svađu u joj je već bila gubitnica.
— Zašto da ne počnem? Nisam te videla deset godina, iako živiš u susednom gradu!
Inga je prevrnula očima.
„Mama, ali često sam te zvala, čak sam ti i slike slala“, pravdala se.
„Dakle, dobićeš slike u nasledstvo“, Zoja je teško uzdahnula i prošla pored ćerke u kuhinju.
Ćerku nije zanimao odnos bake i unuke, već testament
Tokom narednih nekoliko dana, Zoja nije napuštala svoju unuku. I devojčica je uživala pored bake, odmah su postale bliske, uprkos tome što ju je videla prvi put.
Ingu nije mnogo zanimao odnos između njene bake i unuke. Smišljala je plan. Kada je shvatila da neće postići „pravdu“, pribegla je lukavstvu. Odlučila je da se brine o svojoj majci, nadajući se da će pre ili kasnije poverovati u njene dobre namere i prepisati njen testament.
Inga je počela da sprovodi svoj plan malim koracima. Pomagala je majci u kućnim poslovima dok je čuvala unuku i kuvala je majčina omiljena jela. Inga se iz detinjstva sećala da je Zoja posebno volela pečenu piletinu, pa ju je, da bi umilostivila majku, pripremala sa posebnom pažnjom.
„Evo, mama, probaj! Sama sam napravila“, Inga je stavila tanjir ispred majke i sela preko puta nje.
Zoja nije odgovorila. Jela je ćutke i ustala je od stola, čak ni ne pogledavši ćerku.
Pokušavala je da pridobije majku na sve načine
Ingina pomoć nije donela nikakve rezultate. Onda je pribegla novcu. Posetila je nekoliko prodavnica gvožđarije i kupila skupe tapete. Želela je da preuredi stan svoje majke o svom trošku i mislila je da će njena majka sigurno ceniti taj trošak.
Ali Zoja se žestoko usprotivila tome kada je saznala za Ingine namere.
„Jesam li to tražila?“, iznervirano je pitala ćerku o podvukla: "Neću ništa menjati!"
„Zapravo, ne radim ovo za sebe, već za tebe“, protestovala je Inga. „Uzgred, pokušala sam! Provela sam pet sati kupujući ove tapete. Trčala sam po svakoj prodavnici tražeći baš ovu boju.“
Inga je pružila rolnice svojoj majci.
- Mama, hajde, pogledaj! Voliš ovu boju! I voliš ovakve slike, sećam se!
Zoja se namršti, gledajući u tapete.
„A šta te navodi na pomisao da mi se sviđa ta boja? Uzgred, ne podnosim žutu! Ne, Inga, ne znaš ništa o meni! A kako bi i mogla, sa tvojim interesovanjem za sopstvenu majku?“
Zoja je bacila rolnu nazad na sofu.
„Znaš šta, ćerko? Otići ćeš kući i zalepiti ih tamo!“, rekla je penzionerka uvređeno i izašla iz sobe.
Zoju je zanimala samo unuka
Čak ni nedelju dana kasnije, Ingini napori nisu dali nikakve rezultate. Zoja je nastavila da se brine oko svoje unuke, ne shvatajući ćerku ozbiljno.
Ali penzionerka je toplo dočekala Viktoriju na svom pragu. Sada, sa Inginim dolaskom, Viktorija je posećivala prijateljicu na svaka tri, četiri dana, jer nije želela da ih remeti.
„O, draga, uvek mi je drago da te vidim!“ obratila se Viktoriji, sipajući joj još čaja u šolju. „Šta kažeš da ti isečem još malo kolača? Ne stidi se, draga moja, samo reci! Ti si mi kao porodica!“
Majčine reči koje je čula iz susedne sobe uvredile su Ingu. Ona je otvoreno pokazivala neprijateljstvo prema komšinici, uprkos Viktorijinom uvek ljubaznom i učtivom ponašanju.
„Zoja imaš visok krvni pritisak, to nije dobro“, objasnila je Viktorija, pomažući penzionerki da legne. „Češće se odmaraj i manje se nerviraj. Ne zaboravi da uzimaš lekove.“
„Hvala ti, draga moja! Da nije tebe, ne znam šta bih!“ uzdahnu penzionerka, bacajući pogled popreko na Ingu.
„O, šta to pričaš, Zoja? Imaš ćerku i unuke!“ osmehnula se komšinica. „Sigurna sam da te mnogo vole! Samo su zauzeti!“
Inga nije podnosila Viktoriju
Inga je prevrnula očima i podigla pogled sa telefona.
„Samo je slušaj! Koliko glumljene zabrinutosti u njenom glasu!“, osmehnula se. „Trebalo bi da glumiš u pozorištu, Viktorija, a ne da se petljaš sa starcima", obratila joj se, a Zoja je prekorila ćerku u upozorila da to više nikada ne sme da izgovori.
Penzionerka je ispratila svoju komšinicu i vratila se u sobu.
„Ne želim više da čujem ništa slično! Samo zapamti, neću dozvoliti nikome da povredi Viku! A ako ti se nešto ne sviđa, onda idi kući i ne vraćaj se još deset godina"; odbrusila je.
Ćerka po svaku cenu htela da istera svoje
Inga je ostala nema na majčin prekor. Žena je bila besna i čeznula je da ode, ali nije mogla da odustane od svog plana.
Tada joj se u glavi stvorio novi plan. Inga je odlučila da okleveta svoju omraženu komšinicu, optužujući je za krađu. Nadala se da će Zoja izbaciti „lopova“ i konačno prepraviti svoj testament.
Tog dana, kada je penzionerka otišla u kupovinu, Inga je otišla u svoju sobu i otvorila stari bife gde je Zoja držala svoj nakit. Sa lukavim osmehom, žena je podigla malu kutijicu u kojoj se nalazio porodični privezak na zlatnom lančiću, koji je penzionerka posebno cenila.
Htela je da ga odnese u svoju sobu i sakrije, ali nije imala vremena. Vrata su škljoknula i Zoja je ušla u stan. Inga nije imala drugog izbora nego da vrati kutijicu u komodu i brzo baci privezak u prvu kutijicu na koju je naišla, gde je držala sitnice.
„O, mama, tako si brza“, rekla je Inga, srevši majku u hodniku. „Nisam čak ni stigla da izvadim supu iz frižidera! Idem da je zagrejem!“
Žena je požurila da se sakrije u kuhinji kako ne bi otkrila svoje uzbuđenje.
Nestalno porodično nasleđe
Posle ručka, Zoja je otišla u svoju sobu da odspava. Htela je da legne kada je krajičkom oka primetila da je kutija na polici pomerena.
„Ništa ne razumem“, namrštila se žena, prilazeći komodi. „Inga, dođi ovamo!“
„Da, mama? Je li se nešto desilo?“ upita žena mirno, brišući ruke peškirom.
— Jesi li videa moj omiljeni privezak?
— Kakav privezak?
„Šta to znači, jesi li zaboravila“ upita penzioner razdraženo. „To se prenosi u našoj porodici generacijama! Vredi bogatstvo!“
„Ne, mama, nisam ga videla“, slegnula je ramenima Inga. „Čak se ni ne sećam kako izgleda.“
„Čudno, oduvek je ovde čuvan“, iznenadila se Zoja. „Možda ga je Maša uzela i odlučila da se igra sa njim?“
„Ona ne igra devojačke igre, mama“, Inga je odmahnula rukom. „Znam svoju ćerku. Ona želi automobile i avione, na primer!“
„Slušaj, trebalo bi da obratiš pažnju na Viktoriju“, Inga je poslovno prekrstila ruke na grudima. „Danas je baš brzo pobegla! Pitam se zašto?“
- Ne pričaj gluposti! Vika to ne bi mogla!
„Mama, ti si odrasla žena, ali si još uvek tako naivna! Zar ne znaš da ne možeš verovati strancima?“ žena je sklopila ruke. „Pre nego što je Vika došla, privezak je bio u kutijici, a sada ga nema! Činjenice su jasne!“
Zoja je potišteno uzdahnula, zamišljeno češkajući bradu. Zatim je izvadila telefon iz tašne i pozvala komšinicu.
„Vika, draga moja! Trebaju li ti pare? Da li ti se nešto desilo? Jesi li u nevolji?“ penzionerka je počela uzbuđeno da kuka.
„Ne, Zoja“, iznenadila se žena. „Zašto tako mislite?“
„Moj porodični privezak je nestao! Porodično nasleđe! Uvek sam ga držala u posebnoj kutiji, u komodi!“
„Misliš li da sam ga ukrala?“, uzviknula je Viktorija uvređeno.
„Pa, ko drugi, Vika? Nema nikoga drugog!“, insistirala je penzionerka. „Lepo te molim, vrati privezak! Ništa ti ne zameram, zajedno ćemo rešiti, ako te nešto muči. Nije bilo potrebe tako nešto da uradiš, znaš da sam uvek tu za tebe, kao što si i ti bila za mene.
Inga je to krišom posmatrala i jedva je suzbijala trijumfalni osmeh. Neverovatno, njen plan je ipak uspeo!
Zoja je spustila slušalicu i srušila se na sofu pored ćerke. Inga je odmah skočila do svoje frustrirane majke i zagrlila je za ramena.
„Hajde, mama! Ne brini o ovoj Viki! Nemoj nikoga zvati i žaliti se!“ odmahnula mu je rukom. „A ja ću ti kupiti novi privezak, obećavam!
„Nije stvar u privesku, Inga! Samo me je boli!“ penzionerka je teško uzdahnula, brišući suze. „Toliko sam verovala Viki! Mislila sam da je pristojna žena, srodna duša, ali ispostavilo se da je lopov!“
Inga je ohrabrujuće potapšala majku po ramenu, gledajući je sa saosećanjem. U sebi, žena je likovala. Konačno se rešila svoje rivalke, sada je mogla da računa na svoje zakonito nasledstvo.
Prošlo je nekoliko dana. Viktorija se više nije pojavljivala u stanu Zoje. Penzionerka nije želela da vidi niti da čuje "izdajnika".
Postala nežnija prema ćerki
Ali njen odnos sa ćerkom se postepeno poboljšavao. Zoja nije oprostila Ingi, ali je više nije ignorisala i osmehivala se tokom neobaveznih razgovora. Čak je zamolila ćerku da ostane još malo, navodeći želju da čuva njenu unuku.
Inga se nije svađala sa majkom i učinila je kako je tražila. Sada kada je omražena komšinica otišla, apsolutno nije mogla sebi da priušti da odstupi ni korak od svog željenog cilja.
Jednog dana, Zoja je raspakivala komodu kako bi napravila mesta za novi set za čaj koji joj je poklonila Inga. Pevušila je omiljenu pesmu kada je sunčeva svetlost obasjala sobu, a penzionerka je slučajno primetila zlatni lanac kako viri iz kutije sa koncima i dugmadima.
Otvorivši poklopac, žena je zadihano zastade. Unutra se nalazio isti privezak koji je Viktorija „ukrala“.
„To je to!“, uzviknu Zoja Ilinična.
„Mama, zašto vičeš? Jesi li konačno našla svoje naočare?“
Ne sluteći, Inga je sa osmehom utrčala u sobu.
„Našla sam, ćerko, ali ne i naočare“, penzionerka je razočarano odmahnula glavom.
Uzevši otvorenu kutiju, okrenula se ka ćerki. Na njen pogled, Inga je prebledela i u sebi ošamarila sebe. Kako je mogla da napravi tako glupu grešku? Zaboravila je na taj privezak!
Zoja je odmah otrčala kod Viktorije da je moli za oproštaj, ističući da nikada nije smela da posumnja u njenu vernost. Štaviše, duboko u sebi je znala da je to delo njene ćerke, ali joj je bilo teško da prizna.
Kada je izgladila odnos sa Viktorijom, koja je shvatila svoju prijateljicu i njeno rastrojstvo zbog ćerke, pokrenula je i sa njom temu o "krađi lančića". Inga je računala da je "napad najbolja odbrana", te je odmah krenula da viče, ponavljajući kako je razočarala što je uopšte to i pomislila.
"Ne mogu da verujem da nemaš toliko poverenja u svoju rođenu ćerku!
Sutradan je spakovala stvari i otišla. Međutim, koristoljublje je bilo jače od svega, Inga nikome nije htela da prepusti stan koji joj sleduje. Pomirili se sa majkom i kroz mesec dana ponovo je posetila, ovoga puta sa oba deteta.
Zojinoj sreći nije bilo kraja, nekoliko dana živela je svoj san, noćima je maštala o takvim porodičnim trenucima.
Ali, Inga je došla spremna više nego ikada da se reši Viktorije - kako god zna i ume. Dakle, u dogovoru sa mužem, imala je novi plan. Nije želela da rizikuje i ništa nije htela da prepusti slučaju.
Ne znajću da je Zoja već promenila testament nakon susreta sa Mašom, shvatajuči da njeni unuci nisu ni za šta krivi i da će upravo njima prepisati sve što ima, ali bez prava da njenom imovinom raspolaže ćerka, već oni kada napune 18 godina.
Pretnje na račun Viktorije
Viktorija je živela sama već dosta godina, udavala se, ali nije imala dece. Otkako joj je muž umro, o njoj je brinula sestričina. Upravo do nje je došla Inga, rekavši joj grubo da "dozove tetku pameti", naglasivši da bi trebalo da utiče na Zoju da sve prepiše svojoj porodici. Viktorijina sestričina joj je odbrusila da svaka odrasla osoba, ukoliko je dobrog zdravlja, ima pravo da radi šta želi.
Misleći da se ništa ne dešava, pritisak je bio sve veći. Inga je ponovo kontaktirala i zapretila da će ceo slučaj prijaviti policiji, te da će optužiti Viktoriju da uzurpiranje imovine i iskorišćavanje starije žene, dok će majku proglasiti dementnom. Dodala je da nikako ne misli da blevira, jer ima jake veze.
Iznenadna smrt
Međutim, nakon mesec i po dana, Zorja je doživela razorni srčani udar i nakon 17 dana provedenih u komi je preminula. U tom momentu, Inga nije žalila za majkom, smo joj je u glavi bilo šta je sa testamentom.
Nakon sahrane, nije mogla da dočeka ostavinsku raspravu. Već je bila angažovala advokate za pravnu borbu. Kada je shvatila šta je Zorja na kraju uradila, osetila je prvi put u životu neopisiv sram.
"Ne mogu da prepoznam sebe, da li me je toliko obuzela oholost, a nisam shvatala šta je majka htela da mi poruči. Toliko sam je povredila, zaslepljena pričom o stanu i nasledstvu. Samo sam jurila za materijalnim stvarima i luksuzom, a sad kad je više nema, ovu prazninu više ništa ne može da mi nadoknadi. Sve se u meni raspada, nadam se da sada odnekud me čuje i oprašta mi", govorila je suprugu kroz suze, davajući obećanje da se promeniti i da će se truditi da se iskupi tako što će biti što bolja majka svojoj deci.
Redovno je odlazila na majčin grob, moleći je sa oproštaj. Za sve što je činila, izvinila se i Viktoriji i njenoj sestričini, smatrajući da za njeno ponašanje nema opravdanja.