„Ne laži me, Davide! Znam da nešto kriješ!“, viknula sam, glas mi je drhtao, ruke su mi se tresle dok sam stajala usred naše male kuhinje na Voždovcu. David je ćutao, gledajući kroz prozor kao da će mu automobili koji prolaze ispod prozora dati odgovor koji ja ne mogu. Mesecima sam osećala da nešto nije u redu, ali nisam imala dokaz. Sve dok nisam pronašla onu staru kutiju u ormaru njegove majke.
Bila je subota, otišli smo kod mog tasta na ručak. Mirjana, njegova majka, uvek je bila hladna prema meni, ali sam to pripisala njenoj prirodi. Damirov otac, gospodin Branko, bio je tipičan Bosanac: glasan, smešan, ali uvek nekako distanciran. Tog dana, Mirjana me je zamolila da joj pomognem da pronađe stare fotografije za rođendansku čestitku. Dok sam preturala po ormaru, naišla sam na kutiju sa pismima i dokumentima. Nisam mogla da odolim – radoznalost je bila jača od mene.
U kutiji su bila pisma iz 1992. godine, godine kada je David rođen. Jedno pismo je bilo adresirano na Mirjanu, ali potpisano imenom koje nisam prepoznala: „Tvoja sestra Sanja“. U pismu je pisalo: „Znam da si morala da doneseš ovu odluku, ali molim te, nikada ne reci Davidu istinu o njegovom ocu. Ne bi razumeo.“ Osećala sam kako mi srce lupa u grlu. Pročitala sam pismo još tri puta pre nego što sam ga vratila u kutiju.
Nisam odmah ništa rekla Davidu. Nedeljama sam posmatrala njegovu porodicu, tražeći znakove, pokušavajući da povežem sve što sam znala. Moj tast i tašta su se ponašali kao i uvek - hladni prema meni, topli prema Davidu i našoj deci. Ali sada sam znala da nešto nije u redu.
Jedne večeri, nakon što su deca zaspala, sela sam preko puta Davida. „Davide, jesi li siguran da je Branko tvoj otac?“ tiho sam pitala. Pogledao me je kao da sam poludela. „Šta je sa tobom? Naravno da jeste! Zašto pitaš?“ Onda sam mu pokazala pismo.
David je bio besan. Prvo na mene što sam preturala po stvarima njegove majke, a zatim na moje roditelje što su ga lagali možda celog života. Sledećih nekoliko dana bili smo kao stranci pod istim krovom. On je ćutao, ja sam plakala.
Posle nedelju dana odlučili smo da odemo do kuće njegovih roditelja i suočimo ih sa istinom. Sedeli smo za njihovim starim stolom prekrivenim plastičnim stolnjakom sa motivima trešanja. Mirjana je odmah znala zašto smo došli. „Znaš li šta radiš svojoj porodici?“ hladno me je pitala kada sam izvadila pismo.
„Ona ništa ne radi svojoj porodici! Vi ste ti koji ste lagali!“ viknuo je David.
Branko je ćutao, gledajući u pod. Mirjana je duboko udahnula i počela da priča: „To su bila teška vremena. Tvoj pravi otac je bio vojnik iz Bosne, umro je pre nego što si se rodio. Branko me je prihvatio kod sebe jer me je voleo. Mislila sam da je bolje da nikada nisi saznao istinu.“ David je plakao kao dete.
Posle tog dana, ništa nije bilo isto. David nije mogao da oprosti roditeljima što su ga lagali celog života. Osećala sam se krivom što sam pokrenula lavinu koja je uništila naš mir. Deca su osećala napetost u vazduhu, nisu razumela zašto više ne idemo kod bake i deke.
Moja sestra Ana mi je rekla: „Ivana, nije tvoja krivica što si tražila istinu. Svako ima pravo da zna ko je.“ Ali nisam bila sigurna. Mama je ćutala kada sam joj rekla šta se dogodilo – samo me je zagrlila i rekla: „Porodica nije krv, to je ljubav.“ Ali kako možeš voleti nekoga ko te je lagao celog života?
Prošlo je nekoliko meseci. David više ne razgovara sa roditeljima. Izbegavam ih kada ih sretnem na pijaci ili u tramvaju. Deca pitaju zašto više ne idemo kod bake i deke; izmišljam izgovore.
Ponekad ležim budna noću i pitam se: Da li sam trebala da ostavim kutiju zatvorenu? Da li sam uništila svoju porodicu zbog istine? Ili smo tek sada slobodni da budemo ono što jesmo?